Реч изнад свих, дивоте попут неба,
Дивоте што рат и сав његов покољ временом морају
да нестану,
Што нежне руке сестара Ноћи и Смрти непрестано перу, изнова, и
увек изнова, овај упрљани свет;
Јер непријатељ мој је мртав, човек божански као ја мртав је;
Гледам како лежи блед и непомичан у ковчегу –
примичем се,
Нагињем и благо дотичем уснама бело лице
у ковчегу.
Волт Витмен-Изабране песме (Плато, Београд, 2008.)
Ово је твој час, о душо, твој слободни лет у безречје, Далеко од књига, далеко од уметности, дана готовог, посла свршеног; Јављаш се цела, тиха, загледана, док ти је у мислима оно што највише волиш – Ноћ, сан, смрт и звезде. В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
50 Има нечег у мени – не знам шта је – али знам да је у мени. Болно и знојаво – мирно и хладно тада ми постаје тело, Спавам – спавам дуго. Не знам шта је то – то имена нема – то је реч неизречена, Нема је ни у једном речнику, изговору, симболу. То нешто се окреће на нечем што је веће од земље на којој се окрећем ја, Стварање му је пријатељ чији ме загрљај буди. Можда бих могао нешто више да кажем. Укратко! Заступам своју браћу и сестре. Видите ли, о моја браћо и сестре? То није хаос или смрт – то је облик,зајдништво,наум – то је вечни живот – то је Срећа. В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
Код једне врсте орлова мужјак и женка се, током ритуала удварања, вину у велике висине, међусобно укљеште канџе и, вртећи се, стрмоглављују се земљи; ако не откљеште канџе на време – што обично чине у непосредној близин тла, после чега се вину у небо - чека их сигурна смрт. Док идем крај реке (моја преподневна штења, мој одмор), Са неба, изненадан пригушен звук – љубавна игра орлова, Силовити љубавни додир високо у ваздуху, Међусобно укљештене канџе, жив жесток круг који се окреће, Четири лепетава крила, два кљуна, ковитлава маса што се чврсто држи, У петљама разбокореним пада, врти се, стропоштава, Све док се над реком не умири, ово двоје а једно, застало на тренутак, У непомичној равнотежи у ваздуху, а онда се растају, ослобађају канџе, Поново се на крилима чврстим полако подижу, свако на своју страну, Она на једну, он на другу. В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
44. Време је да дам своје разлоге – устанимо. Оно што је познато, одбацујем, Позивам све мушкарце и жене да се отисну са мном у Непознато. Часовник показује трен – али шта вечност показује? До сада смо потрошили на трилионе зима и лета, Трилиони су још пред нама, и трилиони после тога. Рођења су нам донела богатство и разноврсност, И друга ће нам рођења донети богатство и разноврсност. Не називам једно већим а друго мањим, Оно које испуњава своје време и место једнако је сваком другом. Јесу ли теби људи завидели и хтели смртно да те повреде, брате мој, сестро моја? Жао ми те је, мени не завиде и неће смртно да ме повреде, Сви су били нежни према мени, ја не марим за јадиковање (Шта имам ја с јадиковањем?), Ја сам врхунац достигнућа, ја садржим оно што ће бити. Моје стопе достижу врх врхова степеништа, На свакоме степенику гомиле векова, и још веће гомиле између степеника, Сви испод прописно пређени, а ја се и даље пењем и пењем. После сваког успона клањају се сабласти иза мене, Далеко доле видим огромно прво Ништавило, знам да сам био чак и тамо, Чекао сам невидљив, стално, и преспавао летаргичну измаглицу, Нисам журио, а смрдљиви ме угљеник није повредио. Дуго сам био чврсто обгрљен – дуго, дуго. Велике су биле припреме за мене, Верне и пријатељске руке које су ми помогле. Циклуси су превозили моју колевку, веслали су и веслали као веселе чамџије, Да ми направе места, звезде су се држале по страни у сопственим круговима, Својим су дејством водиле рачуна о ономе што ме држи. Пре него што ме је мајка родила генерације су ме водиле, Мој ембрион никад није био обамро, ништа га није могло оковати. Због њега се маглина згуснула, Дуги спори слојеви нагомилали су се да му буду подлога, Големе биљке давале су му храну, Чудовишни гуштери преносили су га у чељустима и пажљиво га спуштали. Све су силе биле непрестано упослене како би ме довршиле и очарале, Сада сам на овом месту са својом снажном душом.
В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
Усуђујеш ли се сад, О, душо,
Кренути са мном ка незнану крају,
Где тло није за стопе ни стазе да се следе?
Нема мапе онде, ни водича,
Ни гласнога звука, ни додир људске руке,
Ни лица оцвале пути, ни усана, очију нема у тој
земљи.
Ја, не знам је, душо,
Нити је ти знаш, све је празно пред нама,
Све чека недосањано у том крају у тој недостижној
земљи.
Све док споне не попусте,
Све сем вечних спона, Времена и Простора,
Ни мрак, тежа, чула, ни било какве међе да нас
омеђују.
А онда избијамо ван, пловимо
У Времену и Простору, О, душо, приправни за њих,
Једнаки, спремни коначно (О, радости! О,плодовље
свега!) њих да испунимо,
О, душо.
Из хучног океана, из гомиле, једна кап нежно кану
На мене, шапућући: Волим те, скоро ми је мрети,
Превалих големе путе само да те гледам, такнем,
Јер не бих могла умрети док те једном не видим,
Јер бојах се да би после могла те изгубити.
А сад смо се срели, погледали, мирни смо,
Врати се без бриге у океан, моја љубави,
И ја сам део тога океана, моја љубави, нисмо тако
силно раздвојени,
Погледај ту голему вртњу, повезаност свега, какво
савршенство!
Али мене, тебе, неодољиво море ће сад раставити,
Тек начас нас раздвајајући, али нас не може раздвојити заувек;
Буди стрпљива – мало само – знај да поздрављам
зрак, море и земљу
Сваког дана у сутон, теби у част, моја драга
љубави.
В.Витмен
Молим, ко толико много цени једно чудо? Што се мене тиче, ја и не знам за друго него за чудеса, било да се шетам улицама Менхетна или да усмерим поглед поврх кровова кућа према небу, или да босоног газим уз жало таман по рубу воде, или да стојим под стаблима у шумама, или да дању ћаскам с неком кога љубим, или да ноћу спавам у кревету с неким кога љубим, или да с неким другим седим за столом док ручам, или да гледам на непознате особе које се возе према мени у колима, или да мотрим медне пчеле запослене у летње преподne око улишта, или животиње које пасу по пољима, или птице или чудесност кукаца у зраку, или чудесност заласка сунца или ону звезду што сја тако спокојно и сјајно, или прекрасну нежну танку крвину млађака у пролеће; то и оно друго, једно и све, јесу за мене чудеса, целина стоји у вези, па ипак је свака појава засебнa и на својем месту. За мене је сваки сат светлости и мрака чудо, сваки кубни палац простора је чудо, сваки сантим земаљске површине застрт је чудесима, свака стопа нутрине земљине врви чудесима. За мене је море непрестано чудо, рибе што пливају – хридине – њихање валова – бродови с људима на њима: каквих чуднијих чудеса може бити? В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
Збогом*, машто моја (Хтео сам нешто да кажем, али није баш време – најбоље су речи Изречене на правом месту – и због значења њиховога Чувам своје до краја). *Иза Збогом налази се умногоме поздрав новом почетку – за мене су Развој, Непрекидност, Бесмртност, Преображај главни животни смисао Природе и Људскости, и јесу sine qua non свих чињеница, и сваке понаособ. Зашто су људи тако склони да се задржавају на последњим речима, савету, изгледу онога који одлази? Те последње речи нису оно најбоље, што представља пуну житвотност, и равнотежу, и савршен надзор и преглед. Али оне су непроцењиво вредне као потврда и доказ разноврсног тока, чињеница, теорија и вере целог преходног живота. В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
Понекад са неким кога волим, испуним се бесом из страха од неузвраћене љубви, Али онда помислим да неузвраћене љубави нема; она се сигурно враћа на овај или онај начин (Волео сам једну особу жарко, а љубав ми није узвраћена; Ипак, из тога пишем ове песме). В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.) Превео: Драган Пурешић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 