Велимир Хлебњиков, КАД УМИРУ…

Кад умиру коњи — дишу,
Кад умиру траве — сахну,
Кад умиру сунца — гасну,
Кад умиру људи — песме поју.
1912.
Велимир Хлебњиков

Извор: Поэзия Серебряного века, Издательство „Э“, Москва, 2017

Препевао: Александар Мирковић

Велимир Хлебњиков – ЈА ХОЋУ…

Ја не знам окреће ли се Земља или не,
То зависи која се реч у ред смести.
Ја не знам, јесу ли били моји баба и деда
Мајмуни, као што не знам

хоћу ли кисело ил слатко.

Али знам, хоћу да врим и хоћу да Сунце
И жилу моје руке сједини исти дамар.
Али хоћу, да зрак звезде љуби зрак мог ока,
Као јелен јелена (о, њихове прелепе очи!).
Али хоћу, да кад дрхтим,

исти дрхтај прође васељеном.

И ја хоћу да верујем – постоји нешто, што остаје,
Када се коса девојке коју волим замени,

на пример, временом.

Хоћу да ставим испред заграде заједнички множилац
Који спаја мене, Сунце, небо, прегршт бисера.

1909.

Велимир Хлебњиков – Сабрана дела

Препевао: Александар Мирковић