Десимир Благојевић, ГЛАС МИЛОСТИВИХ

Ви који сте ушли у тмину,
     знали то или не;
ви који сте забасали у тмину,
     хтели то или не;
ви који и сад лутате тмином,
     срећни због тога или не;
ви који вичете гласом тмине,
     безутешни или не;
ви који ћутите ћутањем тмине,
     очајни или не;
ви који пролазите као тмина,
     смотрени или не;
ви који сте као тмина,
     с њом или без ње;
ви који сте се заветовали тмини,
     бездушни или не;
ви који сте из тмине отишли тмини,
     преварени или не,
- могу ли 
с ово мало снаге, 
     могу ли
с ово мало душе
     задржати
шаку светлости
шаку светлости
     за вас?...

Десимир Благојевић, НЕДОХВАТУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 2007
Advertisements

Десимир Благојевић, САД, МЛАК, САД, МРАЧЕ, ЈАК…

Сад, млак,
Сад, мраче, јак;
сад прах,
сад, зраче, дах.
Тихо, за руке, ох тихо!
Ја ил‘ грозд, ти ил‘ он се њих‘о:
тамо па амо, тих ил‘ плах.

Сви смо се руковали кад смо се срели:
ти ниси ти, ја нисам ја,
– дотрчали смо правце златни и смели
из најдубљега сна…
1949.

Десимир Благојевић, НЕДОХВАТУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 2007

Десимир Благојевић, СРЕБРНИ ПЛИВАЧ

И ако пођеш, пођи гором:
нека у лисју трепти душа брујна.
И ако пођеш, пођи зором:
нека се светли стаза једвачујна.

И ако бродиш, броди валом:
нек се колевка сретне с гробом;
и ако ходаш, ходај жалом:
нек проговори земља с тобом.

Ти пођи мору, шуми, пођи валу;
ти броди, броди зори, броди мору;
ти иди, иди гори, иди жалу;
ти ходи, ходи земљи, њеном двору.

И ако певаш, певај о њој:
нек загрљене руке светле зраком;
и ако сањаш, сањај спокој:
нек се и зора сретне с мраком.

И ако љубиш, љуби стену:
нек љубав нађе љубав камен;
и ако тражиш земљу, тражи њену:
нек букти земља – земља пламен.

Ти хитај мору, хитај зори,
ти броди ноћи, броди брују;
ти певај о њој, певај гори,
ти љуби спокој и олују;
ти нађи земљу, ходи гају,
– бесмртан бићеш у том сјају!…

1950.

Десимир Благојевић, НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 1970

Десимир Благојевић, РОДОСЛОВ /ВЕЧЕРЊА ПЕСМА О ДАВНОЈ ЗЕМЉИ МОЈОЈ/

      Ти спаси, спаси
      све седе власи
      док ноћ не стиша
      три невидиша!...

      Да просањаш тихо, ти уврачај Време:
 Да извлзеш сене, неће бити неме;
 да измолиш доба, мораш прећи реку:
 да отовриш очи, прве у свом веку,
 - да им видаш ране, мелем за њих тражи,
 - да се сроде с тобом, дланом их ублажи;
 да се ноћи врате, у сусрет им хитај:
 да се јавиш њима, благе само питај;
 да патнике сретнеш, нек се светле руке:
 да им близак будеш, ти гани све звуке,
 - да прозборе тијо, да смо тајна иста,
 - да извлзеш везак, жица да је чиста;
 да се душе зближе, ти патннике лечи:
 - мелем да је тајан, тихе да су речи,
 - моли се за ране, душа да ти клечи...
      Престаде граја, умукнуше гласи
 у мравињаку иза спориша.
 Већ давно мртва, белих власи,
 три госта невидиша
 унеше у цвету
 вече ка светиљку:
 куну се у све на свету
 да истина је сушта
 у ожиљку;
 - ти стари глси,
 једини у самоћи,
 три невидиша
 немају у шта
 и неће моћи
 да згрну вале ноћи
 што се већ спушта
 иза густиша...

 Ти спаси, спаси
 све седе власти
 док ноћ не стиша
 три невидиша:

- мелем да је тајан, мелемне и речи,
- моли се за ране, душа да ти клечи...

Десимир Благојевић, РОДОСЛОВИ, Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац, 2004

Десимир Благојевић, ВРЕМЕНА НЕЋЕ БИТИ ВИШЕ

Времена неће бити ни злато да сине,
ни за грешника чији зуби од самог спомена трну;
ни лале да у склопљене очи анђеле свуку са висиние;
ни за убице што пресвлаче се у ноћ црну;

за новорођенче што дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне се кише давно ућутале,
где на узбуну за пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике, ни за звезде, за лале:

дејча су крила спржена од светлости ситне, петпарачке,
и од љубави што измећу се у псовке и јед,
и од зелених година што преврћу се наопачке
к’о стари капут на који капље сунчев мед.

Ни времена да походимо земљ, обиђемом и град нови;
ни за љубавно расуте, што разлећу се к’о свила,
заносе и болести. Ни наши снови
више не брује к’о дечја румена крила.

Десимир Благојевић, Родослови, Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац, 2004