Славна ће бити велика дела…
Ф. Сологуб 7. август 1914.
Песници, не пишите сувише рано,
Још је победа у Господњој руци.
Ране се још пуше, добро вам је знано,
Нису речи нужне у овој муци.
У час кад влада неправда и страдање,
И када свршене нису битке све,
Потребно је целомудрено ћутање
И, може бити, тихе молитве.
(8. август 1914)
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Последњи бор светлост краси.
Под њим се дими тамни пањ.
Сада се и она гаси.
Не понови се овај дан.
Сврши се дан. И шта се збило?
Не знам, обичан беше дан,
Ал пролете ко птичје крило.
И вратити се неће знам.
1928.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Нема места за патњу у мојој души, Душа ми је — љубав ова. Све своје жеље одмах она сруши: Да васкрсне их изнова. У почетку беше Слово. Чекајте Слово. Откриће се оно. Што је било — да се сврши наново, И ви, и Он сте — једно. Последња светлост — на све ће да се пролије, По знаку једном само. Идите сви, и ко плаче, и ко се смеје, Идите — Њему самом. Њему ћемо доћи у земном ослобођени, И биће чудеса. И бићемо сви у једном сједињени — Земља и небеса. 1900. Зинаида Хипиус Препевао: Александар Мирковић
Небеса су мрачна и ниска,
Али — дух је мој висок — знам.
С тобом сам тако чудно блиска,
И сваки од нас је сâм.
Мој пут је тежак, препун боли,
И у смрт ће ме одвести.
Но себе као Бога волим, —
Љубав ће ми душу спасти.
Ако на путу посустанем,
Малодушна се сневеселим,
Ако ли себе ја васкрснем
И срећу смело пожелим, —
Не затварај заувек врата,
Мутни су и тешки дани.
Преклињем свог слабог брата —
Теши ме, жали, обмани.
Са тобом сам једино блиска,
И обоје идемо на исток.
Небеса су злурада, ниска,
Ал верујем — наш дух је висок.
1894.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Радосни, бели, бели цветови…
Срце наше. Господе, срце наше знаш Ти.
У срце наше јадно, у срце погледај…
Ближње наше, Господе, ближње сачувај.
1915.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
За Ђавола Тебе молим, Господе! И он је — Твоје саздање. Ја Ђавола зато љубим, Јер у њему видим — своје страдање. Упорно, кроз борбу и дим, Он брижно тка своју мрежу ја̏да... И не могу да не жалим Онога што, као и ја — страда. Када наша плот васкрсне У Твоме Суду, као признање, О, опрости му, Господе, Безумље његово — за страдање. 1902. Зинаида Хипиус Препевао: Александар Мирковић
Не могу се покорити људима.
Ко може ропство да жели?
Целог живота судимо другима, —
Да би на крају — умрли .
Не могу се покорити ни Богу,
Ако ја Бога волим.
Указао ми је на пут којим могу,
Напустити га не желим!
Ја људске мреже тргам, просецам —
Срећу, очајање, ово сна.
Ми нисмо робови — већ Божја деца,
Деца као Он — слободна.
Ја само позивам именом Сина,
К Богу, Творцу Битија:
Оче, сад и навек нек буде једна
Воља Твоја и воља моја!
1904.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
А.А. Блоку
Ко је њу видео, Јутарњу, Белу
Сред расцветалих небеса, —
Заборавити неће тајну смелу,
И обећање чудеса.
О, душо, душо, не бој се студени!
Јутарњи мраз — близу је дан!
Ал јутро је живо, јутро зелени
И дише у њему — огањ.
О душо моја, о душо слободна!
Чистија од воде док сања,
Ти — свод си зелени да засја она —
Блистава Звезда Јутарња.
1905.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Само једанпут ће кипети пеном
И вал се расути дуж жала жедна.
Срце не може живети невером,
Невере нема: љубав је — Једна.
Гневимо се, лажемо се, играмо…
Ал у срцу увек је тишина.
Ми никада, никада не варамо:
Душа је једна — љубав је једна.
Једнолико, вуче се пустињом
Крају своме, досадом проткана
Судба бедна… И у животу дугом
Љубав је једна, увек је једна.
У непромењивом је — бесконачност,
У постојаном само је дубина.
И даље је пут, и ближе је вечност,
И све је јасније: љубав је једна.
Ми љубав плаћамо својом крвљу,
Ал само је верна душа — верна,
И ми волимо једном љубављу…
Љубав је једна, као смрт једна.
1896.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Гледам на море жудним очима,
За земљу прикована, на брегу…
Стојим над смрћу — над небесима, —
И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим,
Ни смелости да умрем, ни да живим…
Близак ми Бог — ал не могу да се молим
Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам
И бледи облак видик ми пречи…
Мени се чини да истину знам —
Само за њу немам праве речи.
1893.
Зинаида Гипиус
Препевао: Александар Мирковић
