Били смо у пољу, било је касно,
Дрхтао сам од њеног додира…
„Загрли ме и нежно и страсно,
Мучи ме и не дај ми мира!“
И уморна, молила је нежно:
„Бајукај ми, дај ми да предахнем,
Не љуби ме тако јако, гласно,
Главу на груди стави, чезнем.“
Звезде су искриле над нама,
Свеж мирис се ширио росе,
Ја сам нежно милио уснама
До врелих образа и косе.
Спавала је. И пробудила се,
Протегнула ко дете, лено,
Погледала ме, осмехнула се
И привила уз мене снено.
Ноћ је дуго царовала пољем,
Дуго сам чувао мили сан…
А онда је златним престољем,
На истоку, заблистао дан.
Нови је дан – на пољу прохладном…
И нежно сам је пробудио,
И степом блиставом и скерлетном
По роси до куће пратио.
1901.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 