Иван Буњин, ДОЋИ ЋЕ ДАН…

Доћи ће дан — нестаћу ја,
Остаће само соба пуста
И биће исто: сто, скамија,
Да, и слика, стара и проста.

И исто ће се залетати
Шарени лептир у завесицу —
Трептати, шушкати, лупкати
У плавкасту таваницу.

И истога ће неба дно
У отворено гледати окно
И мирно море голубије
Мамиће у своје пусте бескраје.

10. август 1916.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Иван Буњин, У НОЋИ ПРОЛЕЋНОЈ ЗВЕЗДЕ СУ НЕЖНИЈЕ…

У ноћи пролећној звезде су нежније,
Славуји тананије пред зору поју…
Ја волим баш такве ноћи, тамније,
Те звезде, кленове, језерца боју.

Као звезда ти си — прекрасна и чиста…
У свему радост живота ја ловим —
Звезданом небу, цвету, даху мириса… 
Ал тебе, мила, најнежније волим. 

Једино са тобом потпуно сам срећан,
Заменити те неће нико ни нешто:
Само ти ме волиш и знаш ко свој длан,
И само ти можеш да разумеш — зашто!
1898.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, РУЖА ЈЕРИХОНА

Као знак вере у живот вечни, у васкрсење из мртвих, полагали су на Истоку, у древно доба, Ружу Јерихона у мртвачке ковчеге, у гробнице.

Чудно, назвали су ружом, да, још Ружом Јерихона, то клупко сувих, бодљикавих стабљика, сличних нашем ветроваљу, те сурове пустињске изданке, који се сусрећу само у шљунковитом песку ниже Мртвог мора, на пустим обронцима синајских планина. Но, постоји предање да ју је тако прозвао сам преподобни Сава, који је за свој манастир одабрао страшну Огњену долину, голи мртви теснац у Јудејској пустињи. Симбол васкрсења који му да дат у облику дивље пустињске биљке, украсио је најлепшим од њему познатих земаљских поређења.

Јер он, тај коров, уистину је чудесан. Отргнут и однет од путника, хиљадама врста од своје родне земље, годинама може лежати сув, сив, мртав. Но, када се спусти у воду, истог трена почиње да се расцветава, да шири меке листиће и ружичасти цвет. И јадно човеково срце се обрадује, утеши: нема у свету смрти, не умире оно што је било, што је некада живело! Нема растанка и губитка докле год је жива моја душа, моја Љубав, Сећање!

Тако се тешим и ја, васкрсавајући у себи те светлоносне древне земље, по којима је некада ходила и моја нога, те благословене дане, када је у зениту стајало сунце мога живота, када сам, у цвету снаге и нада, руку под руку са оном којој је Бог одредио да буде моја сапутница до гроба, пошао на своје прво далеко странствовање, брачно путовање, уједно и ходочашће у свету земљу господа нашега Исуса Христа. У дубоком покоју вековне тишине и заборава, лежала је пред нама она, Палестина — долине Галилеје, брда јудејска, со и страшило Содома и Гомора. Али било је пролеће, и на свим путевима нашим весело су и мирно цвале исте анемоне и макови, који су цвали и пред Рахелом, исти љиљани  красили су поља и исте птице небесне песму појале блаженој безбрижности којој их је учила јеванђеоска прича…

Ружа Јерихона. У живу воду срца, у чист извор љубави, туге и нежности урањам корен и стабло своје прошлости — и ево, опет, опет чудесно оживи моја заветна биљка…. Одступи часу неумитни, кад  влага ова пресуши, осиромаши и усахне срце — и навек покрије прах заборава Ружу мога Јерихона.

1924.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњим, УЗИМАМ ТИ РУКУ И ДУГО ЈЕ ГЛЕДАМ…

Узимам ти руку и дуго је гледам…
Са зебњом и чежњом слатком дижеш чело:
У овој је руци — биће твоје цело  знам,
И осећам — душу твоју и тело.

Можемо ли срећнији бити? Шта нам треба ?
Ал анђео бунтовни, од буре и плама,
Изнад света лети, страшћу смртном вреба,
И крилима већ маше над нама!

1898.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ЗАШТО И О ЧЕМУ ГОВОРИТИ?

…Зашто и о чему говорити?
Сву душу, с љубављу и сновима,
Цело срце покушати отворити —
И то чиме? — само речима!

И као да у  људским речима
Није већ све тако банално!
Значење нећете наћи у њима,
Значење им је заборављено!

Да, уз то, и коме причати?
И уз искрене жеље и знања
Нико неће успети да схвати
Сву величину туђег страдања!
1890.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ОБЛАЦИ, КО ПРИЗРАЦИ РАЗВАЛИНА…

Облаци, ко призраци развалина,
У зору се дигли из долина.
Топло вече мрачно и печално,
Сâм сам сасвим, у кући је тамно.

На кораке по мом дому пустом
Тихим звôном лустер одговара…
Ноћ бесмртном позива лепотом,
Зора зору среће пуна зâра…
1901.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ЗА СВЕ ТЕБИ, ГОСПОДЕ, БЛАГОДАРИМ…

За све Теби, Господе, благодарим!
Ти, после дàна туге и нигдина,
Дарујеш мени вече које зâри,
Пољане и кроткост сињих даљина.

Као и увек — ја сам сâм и сада.
Но злазак разлива свој пламен,
У њему се топи Вечерња Звезда,
Дрхтећи цела, ко прозрачни камен.

И срећан са својом печалном судбом,
И слатка радост игра у сазнању,
Да ја сâм, у безмолвном созерацњу,
Да ја, свима туђ, говорим — са Тобом.
1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, И ТРАВА, И КЛАСЈА…

И трава, и класја, и бумбари, и цвеће,
И подневна ја̏ра у небу плаветном…
Судњег дана  блудног сина — Господ питаће:
„Јеси ли ти био срећан у животу земном?“

И заборавићу све — сетићу се само тих
Путева пољских кроз класје и траву —
И од слатких суза оставши без речи,
Уз колена милосрдна приклонићу главу.
14. јул 1918.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, РЕЧ

Ћуте гробнице, мумије и кости, —
Светлост  живота речи је дана:
На гробљу света, из древних тмина,
Одјекују једино Писмена.

Ми немамо другога имања!
Знајте да чувате, и уз крик,
Силама свим, у дане јада и страдања,
Наш бесмртни дар – језик.

Москва, 1915.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ПОНОЋНИ ЗВОН СТЕПСКЕ ПУСТИЊЕ…

Поноћни звон степске пустиње,
Покој небеса, топлина земље,
И горки мед сувог пелина,
И бледи сјај звезданих даљина.

Шта слуша пас крај мог колена?
Изван смо живота и времена.
Одзвања степских тамнина сан
Самим собом зачаран.

22. јул 1916.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић