Иван В. Лалић, ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Жамор је као шљунак измрвљен
У дугом тунелу,
              топот напуклих копита,
За гласове се хватамо и за рамена
У тами потоње земље;
              промичу капљице светла,
Жижак храњен танким уљем сећања, други,
Јашемо испод корења, испод година,
Делимо оброк горког мака са гладним сенкама,
Плаше нас лица наша, далека, на изласку,

Овде негде секу се сви путеви
Пре коначног разиласка, и траг звери се меша
Са трагом анђела у страшном спокојном средишту:
Ко заостане кајаће се,
Ко продужи кајаће се.

Иван В. Лалић, КРУГ (О делима љубави или Византија) Завод за уџбенике, Београд, 1997

Advertisements

Иван В. Лалић, КИША ПОСЛЕ НАС

Киша после нас, поворке океана небеског
У жуборном ходочашћу на нашу земљу, љубави,
Киша у годинама, велика сазвежђа капљица
На лакој грани сенке израслој после нас,

Киша која пуни отисак твог покрета
У ваздуху још топлом од мојих речи, љубави,
Свуда где сам те волео, на сваком положају
Напуштеном под борбом, светлуцави мој штите,

Киша после нас, тај дрхтај мокрог зумбула
На месту где је била реч, а ми смо даље,
Киша у вртовима израслим после нас,
На празном колосеку, на два пламена мача, –

Али огледала тамне од наших тешких слика
Завек заљубљених на месту после нас,
У жуборењу кише коју не чујеш више,
Јер слушаш мој глас.

Иван В. Лалић, КРУГ (О делима љубави или Византија) Завод за уџбенике, Београд, 1997

Иван В. Лалић, ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

Иван В. Лалић, Време, ватре, вртови (изостављене песме), Завод за уџбенике, Београд, 1997

Иван В. Лалић – ОНО ШТО СВАКО СТАБЛО ЗНА

Научи, срце, оно што свако стабло зна:
Да корен распореди, утисне правим смером
У растреситу таму; не у камен, него
Око камена; не у иловачу
Него ка води која није далеко;
Не у непристајање, него у љубав спремну
Да на притисак жиља узан узврати узгон
По прстенастој оси, усправно, све до рачве,
И даље, косом узгорицом грања што понавља
Распоред доње жеђи у светлости, у ветру,
У симетрији, у равнотежи која спаја
Надир и зенит; најзад, све до плода
Што би тежином својом хтео да заокружи
Покрет у страсној мери. Не поступи ли тако
У корист своје штете, кржљава биће ти круна
И грбав напор усправљања, ружна кора,
Плод измучен и редак. То свако стабло зна.
Немој да учиш, срце, од лудог стабла маслине
Што памти богове Грчке, заљубљено у камен
И змију коју чува у корену.

Иван В. Лалић – СТРАСНА МЕРА (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

Иван В. Лалић – СТРАСНА МЕРА

Кажете да је наслов Страсна мера провокативан. Ја сам се са њим толико саживео (био је то и радни наслов књиге у настанку, од самог почетка) да ту провокативност могу само да рационално прихватим (реч је о једном оксиморону, а сваки је провокативан), али је више не осећам. Иначе, о свим сам насловима својих књига озбиљно размишљао; самтрам да је наслов битан, органски део књиге (ништа мање и једне песме) и да се не сме препустити случајности или импровизацији. Један понуђени кључ, ако хоћете…Радовало ме је када сам недавно у критици Предрага Марковића прочитао и ово: „Страсна мера је, дакле, не срећно нађена метафора, већ основна значењска и лексичка јединица Лаллићеве поезије. Она служи да би се њом правилно ишло према исходишној вредности, а та вредност код Лалића је склад“. Ја реч с к л а д схватим овде као указивање на мој упорни напор да своје песме доведем у некакав савез са светом, са видљивим, са изрецивим. Другим речима, да пишем поезију“на д а“. Велики део поезије овог столећа (део који обухвата и неке њене врхове) писан је „на н е“. („Саградићу вам град од дроњака…“ – узвикује Мишо.) Разлози за то блиски су памети. Како да се пева у суочењу са ултимативном опасношћу, са сликом једног радикално десакрализованог космоса, у ситуацији „изгнанства где се песник обрео“ (Зоран Мишић)? Међу крхотинама онога што је носило назив imago mundi, најзад међу све дужим апокалиптичним сенкама бесмисла, празнине, уништења, сенкама што падају на рушевине освештаних вредности и на ђубришта лоцирана у пределе некад опеване као вртови? Прва реакција виче „на н е“, на побуну која се артикулише у негацију. Чини ми се међутим да то значи и певати (па макар то било и софистицирано) „на прву трансмисију“. А то једнако значи и пристати да се можда превиди понешто битно.

Осим тога, у непосредној близини израста и једна опасност. У једном, нипошто занемарљивом делу традиције модерне поезије, може се уочити неспоразум око циљева и средстава поетске комуникације, и паралелна хипертрофија (или пак атрофија) самог вербалног ткива које треба да надомести садржај саопштења. Тако се побуна каналише у мртви рукавац: ако нешто, на пример ништавило, истерујемо бесмислицом, или мучну празнину празном мучнином, такав егзорцизам може да мање или више радикално обезвреди песнички напор. Све то, наравно, не значи да поезија „на н е“ није понекад и потресно, високо аутентично сведочанство свога простора и времена. Али ја, од самих својих почетака, нисам ни хтео ни могао да певам негацију. Реч је, вероватно, о нечему што је у основи конституционално (чињеница је да сам своје прве стихове ритмички муцао у духу једног наивног и безразложносг животног оптимизма) – али постоји и одређена надградња која се изражава како у избору сопствене традиције, тако и у селекционисању искустава, и још којечему другом…Да би се све сабрало у жижи једне страсне мере учествовања. Острастити меру, а елементе мере препознати у страсти – то је, чини ми се, права могућност, права шанса за песничко саоштење данас. А то данас, то је време када се песник нашао у оном што је Хајдегер звао и з м е ђ у, а Зоран Мишић песниковим изгнанством, на „местима врлетними неприступачним“. Хелдерлин је то назвао „оскудним временом“, када је у песми „Хлеб и вино“ поставио чувено питање: „и чему песници у оскудно време?“ Одговор је садржан у једном стиху његове песме „Спомен“, где се тврди да „оно што траје заснивају песници“. Тврђење које поезији враћа угрожено достојанство, осумњичени смисао…Али и тврђење које изискује сталну практичну проверу. Задани свет није, када се транспонује у поезију, ни бољи ни гори; он остаје  с т в а р а н. (Риверди је рекао да „песници нису никада водили рачуна о истинитом, већ увек, коначно, о стварном“.) Мислим да сам се у једној песми, написаној пре десетак година, приближио једној практичној формули тог сталног проверавања:

„Изрицати опасност, а бити
Видљивоме веран: ето правог задатка“

Не могу да, у овом тренутку, смислим ништа адекватније…

Најзад, у измирењу, односно у узаврелој фузији страсти и мере, отварају се неки простори које сам у песми назвао п р о с т о р и  н а д е. Изван њих, мој стих не може да се артикулише. (1985)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић – ЧУЈЕШ ЛИ БОЛЕСНИ ШУМ КАД КУЦА СРЦЕ СВЕТА?

3.
Господ убија и оживљује, послује
У нашем свакодневљу, као баштован:
Калеми, чупа коров, подрезује,
И влажне хрпе лишћа пали у позну јесен;
Дим штипа очи, сузе нас горче пеку.

Послује као болничар који се мува, ћутљив:
Намешта јастук, удева иглу у вену,
Његови су отисци прстију на боци
Из које капље милост; мења завој, мрље су крви
Ко мрље вина на столњаку последње вечере.

Он је тај који спушта у гроб и извлачи; сем тога
Он удешава намере: не можеш буву да здробиш
Ноктом о нокат палца, ако ти писано није.
Он је тај који удене буру у ноћ, здроби брод,
У црно обоји вуну некој мајци на преслици.

Господ раставља и опет саставља ствари
Изрециве и чулне: он ломи, кида и спаја,
Лемује, лепи, заварује, стапа без шава
Кад му се прохте: таласе мора, на пример.
И чини да изнемогли опашу се снагом.

Звездо мора, ти која си ограђени врт,
Видиш ли овај раздор у срцу вољених ствари,
Чујеш ли болесни шум кад куца срце света?
А миленијум се топи као толико свећа
Пред једним празним гробом, у Јерусалиму.

Иван В. Лалић – ЧЕТИРИ КАНОНА (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић – ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је
 Земљоузом стада пасао, Ефиром краљевао
 У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;
 Ово је несагласје привидно, као брзина
 Стрелине сенке, као близина звезда:
 Био је свакако Србин, Сизиф међу људима
 И међу небесницима увек на средокраћи
 Седам судбина могућих,
                       Сизиф зван врло мудри
 У љубави, у побуни, у инату, у сплетки -
 Родоначелник оних који ће ковчеге камене
 Са мртвим краљевима венчаним горком ватром
 Вући преко брегова, река и димних долина
 С југа на север и натраг, у дугој вежби векова
 У којој дах се губи и тле измиче стопи -
 Сизиф је био Србин
 У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек
 Усудом који га води до камена и враћа
 Са каменом, тешком колико божја суза.

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,
 Што тврде дакле да је Сизифов занат светлост,
 Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају
 Да је светлост старија од несреће.

1970.

Иван В. Лалић – О делима љубави или Византија (песма из заоставштине)

Иван В. Лалић – ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више
Но мрљу јутра, шару на тапету,
Прочитаће у рукопису кише
Читаву повест о будућем лету:
За усуд сваког листа једне црта
Сведочи облик: семантика капи
Садржи облик будућега врта
Ил празног неба што блиста и вапи.

У страшном благослову ноћног бдења
Стрепња изнутра размрежава очи
И корен вида шири се и мења
Да новим путем нова слика крочи –
На некој звезди море се расцвета,
У чаши воде заискри тишина,
Свака је прошлост стално започета,
А море, то је најлепша горчина.

У несаници другог сна је корен:
Спопсбност да си другачије будан –
И нови дан, по слици прошлог створен,
Добије сенку, није узалудан;
Облачиш капут, палиш мотор: тачност
Покрета твојих инородна бива;
На семафору пева вишезначност,
Тробојна шара неког новог ткива…

Онај што ноћу посумња у време
Друкчије дан ће, час по час, да споји –
И поштујући прости закон шеме
Питаће себе: да л шема постоји?
У несаници другог сна је корен:
Сна који пуни, ко пустињу вода,
Јаву у којој изнова си створен:
У несаници светлуца слобода –

Д р у г е су ноћи оних који бдију –
На некој звезди море се расцвета,
Прадавне шуме загрцнуто пију
Ваздух и воду будућега лета;
Последња слика: као ретровизор
Пун друма што се одмата у ништа
Бесане очи рајски назру призор
Потоње несацнице, уточишта.

Иван В. Лалић – Страсна мера /Писмо/ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић – ПРАЗНИ ДАНИ

Празни дани, трошни ћерпич година
 Урушених у своју празнину,
 Промаја у простору неосвојеном
 За наслућени смисао. Хрпа новина што расте
 И стари, слој по слој, ко упрљани снег.
 Сећања искована од малокаратног злата
 И вреднована у намерној заблуди. Празни
 Дани, зимска одступница, пораз
 Дозиран као лек: ујутро и пре спавања.
 Воденица без плива послушна покрету точка
 Меље месечину. Још једна алична слика:
 Мотор у празном ходу или статично старење.
 Па ипак -
               онај ко се сабере у празнини
 Као у цркви, научи мудрост ћутања
 И уђе му у језик, таман и разговетан,
 Неће ћутати узалуд. И биће као лутка
 Што види своје конце, и наслућује покрет
 Што надиграва празнину, и час кад конац пуца.
 Благослов празних дана: наук о границама
 Разумне несреће. Једно насушно правило.
 Празни дани, трошни ћерпич година.

Иван В. Лалић - Страсна мера (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић – ПИСМО

Винчанско писмо, жиг у иловачи,
Глинени голуб, мокри ветрокази –
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази –

И тако читамо га свакодневно,
Ми, правог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, прислилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи –

Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи –
И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.

Иван В. Лалић – ПИСМО (Завод за уџбеник, Београд, 1997)