Иван С. Тургењев, ПАС

У соби нас двоје: мој пас и ја. Напољу рида страшна, махнита олуја.
Пас седи испред мене — и гледа ме право у очи.
И ја њега гледам у очи.
А он, као да жели нешто да ми каже. Нем је, без речи, сам себе не разуме — али ја га разумем.
Схватам да у овом магновењу,  и у мени и у њему, живи једно исто осећање, да међу нама нема никакве разлике. Ми смо величанствени; у сваком од нас гори и светли исти треперави пламичак.
Долетеће смрт и махнуће ка њему својим хладним широким крилом…
И крај!
Ко ће потом тачно разбрати какав је пламичак горео у сваком од нас?
Не! то не размењују животиња и човек погледе.
То су два пара истих очију које стреме једне другима.
И у сваком од тих пари, у животињи и у човеку — један исти живот бојажљиво се припија уз други.
фебруар, 1878.

Иван С. Тургењев, Senilia, песме у прози

Превео: Александар Мирковић