Лаза Костић, ВИЛЕ

Еј, у гори силна вило,
Да ми дадеш срце твоје,
све би пуно вере било,
јер горштаци тамо стоје.

Еј, у биљу мирна вило,
кад би мени срце дала,
све би пуно лека било,
душа би ми мирисала.

Еј, у води бистра вило,
кад би мени срце дала,
моје б’ срце море било
ти б’ у море утицала.

Еј, у зраку сјајна вило,
да ми дадеш срце твоје,
све би пуно песме било,
та у зраку птица поје.

Душо, вило мога века,
ти си ми га дала сама,
пуно вере, пуно лека,
пуно миља и песама.
1860.

Лаза Костић

 

Advertisements

Лаза Костић, МОЈА ЗВЕЗДА

Ој, звездо моја, животнице моја,
бесмртна искро моје самртности,
што мирно бродиш суђене путе
обилазећи то Божје сунце,
то Божје сунце, то срце Божје,
кô што облеће бесмртна мисао
родитељку своју, бесмртну душу.
Ој, звездо моја, живота мога,
бесмртна мисли бесмртна Бога,
што си ми тако смртно бледа,
те тако боно светлуцаш доли?
Звездице моја, звездице бледа,
која је теби голема беда
што ми те боли?

Та ја те знадем, патницо светла,
и та те сјајна Даница знаде:
а де те не би Даница знала
кад навек на њу зрацима стрељаш,
па када прођеш мимо њу близу,
срце те вуче драгани светлој,
па у тој жељи вечите страсти
трепћеш и бледиш и задркћеш се,
светлуцаш боно на мене доли –
звездице моја, звездице бледа,
то ли је твоја голема беда,
то ли те боли?

Па кад би хтео, бесмртни пламе,
у свачем да се угледаш на ме,
да су нам сасвим једнаки пути,
у свакој страсти, у свакој жуди,
на небу верно да ме заступиш;
па кад је тако већ јако љубиш,
Даницу твога живота худа,
што се не слетиш са вечна пута,
не откинеш се од сунца силна,
не налетиш се на жељу своју,
на жељу своју, Даницу звезду?
Ил’ зар је већа непоречна судба
којом те творац везује вечно
за своје срце, за светло сунце,
обнашајућ те невидљивом руком
на непомичној путањи твојој?
Та зар је јача, смелија зар је
свевидност вечна неумитна суда
од слепе жеље, слепа ти жуда,
тренутка једног збијене страсти?
Зар неће слађе тренутак пасти
од судбе тужне вечнога леда,
кажи ми, звездо, кажи ми бледа?!
Ал’ ти си нема, нема и бледа,
светлуцаш боно на мене доли,
која је теби голема беда,
што ми те боли? –

Та није л’ вредно вечног живота
сврнути тако с осамног пута,
с осамног пута вечнога суда,
налетети се на светле груди
Данице твоје, жељице живе,
о бисер-груди распрштати се,
распрштати се, па се просути
с једрине сјајне прозрачних груди,
ужећи собом светове пусте,
да поред твога жестоког плама
и сунце светло помрачи тама,
а звезде ситне, мале, худе,
нек у свом мраку пометну путе,
а после тебе кад год се сете,
у сухој злоби нека побледе!
Ој, звездо моја, звездо висока,
кажи ми, звездо, зар ти не вреди
одрећи се тако вечног живота
нестати тако зар ти не вреди,
та зар не вреди тако умрети?!
Ал’ ти не збориш, речити зборе,
пресветли зборе будућности тамне,
само си, звездо, одвише бледа,
светлуцаш боно на мене доли,
звездице моја, звездице бледа,
која је теби голема беда,
што ми те боли?

(1862)

Лаза Костић, Песме 2, МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 1991

Лаза Костић,ПЕВАЧКА ‘ИМНА ЈОВАНУ ДАМАСКИНУ

(за Српско певачко друштво панчевачко)

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога мâ,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајаника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу тишине живога гробља,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стрâ,
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Господу сева бритких мачева
кад се поведе последњи бој,
богу што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој:
ти, клетво земне омане,
Ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога мâ,
богу славуја и богу гуја
господу тутња громовима:
Ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Лаза Костић, Песме 2, МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 1991