Марина Цветајева, РАЗ-СТОЈАЊЕ: ВРСТЕ, МИЉЕ…

Борису Пастернаку

Раз-стојање: врсте, миље…
Нас су раз-ставили, раз-садили,
Да бисмо били тихи кко два сирочета,
На два разна краја света.

Раз-стојање: врсте, даљина сура…
Нас су разлепили, разлемили,
И нису знали да је то – легура

Надахнућа: жиле и тетиве…
Никад нису завадили – већ разбили, живе
ооооооУз зидове и ровове.
Раселили су нас ко орлове –

Зверенике: врсте, даљине…
Нису нас растролјили – само су намутили.
По честарима земљине ширене
Нас су, као сирочиће, раз-путили.

Који је већ – који – зар крај марта?!
Разбили су нас – као шпил карата!

25.март 1925.

Марина Цветајева, ПЕСМЕ И ПОЕМЕ, СКЗ, Београд, 1990.

Препевао: Данило Киш

Марина Цветајева, БЕЛЕЗИ

Ко у скуту да пренех гору —
Болна сам цела!
Ја и љубав познам по болу
Дуж целог тела.

Ко од мене да неко чини
За олује тле.
Ја љубав познам по даљини —
Блиска за све.

Ко да у мени ров су рили
До самог врела.
Ја и љубав познам по жили
Дуж целог тела.

Болној. Као кад ветрић пухне
Гриву на Хуна:
Ја и љубав познам кад пукне
Најчвршћа струна

Гласа — кад рђâ гласне жице
Жива со бела.
Ја љубав познам по гласници,
Не! — по ге-жици
Дуж целог тела!

29. новембар 1924.

Марина Цветајева

Препевала: Олга Влатковић

Марина Цветајева, ПЕСМЕ И ПОЕМЕ, СКЗ, Београд,

Приметы

Точно гору несла в подоле –
Всего тела боль!
Я любовь узнаю по боли
Всего тела вдоль.

Точно поле во мне разъяли
Для любой грозы.
Я любовь узнаю по дали
Всех и вся вблизи.

Точно нору во мне прорыли
До основ, где смоль.
Я любовь узнаю по жиле,
Всего тела вдоль

Cтонущей. Сквозняком как гривой
Овеваясь, гунн:
Я любовь узнаю по срыву
Самых верных струн
Горловых,- горловых ущелий
Ржавь, живая соль.
Я любовь узнаю по щели,
Нет!- по трели
Всего тела вдоль!

Марина Цветајева – НОВОГОДИШЊА

Срећна ти Нова - нов свет - и крај - под новим
                                 кровом!
И прво писмо теби на новом
- Неспоразум је да је на родном -
(Родном-плодном) месту звучном, месту звоноком,
Као Еолова кула празна и страшна.
Прво присмо теби из јучерашње,
Где ћу без тебе да згаснем,
Домовине, сад већ нејасне
Звезде...Закон одласка и одбијања,
По којем за срце више приања
Небила и невиђена, незнана.
Да причам како сам за твоју сазнала?
Не земљотрес, не лавина снежна.
Човек је ушао - било који - нежно
Вољени - Ти). Најболније од збитија свих.
- У Новости и Дану. - Чланак или стих?
- Где? - У планини. (Прозор у грању јеле.
Чаршав). - Зар не видите новине, је л' те?
Чланак, дакле? - Не. - Ал...Поштедите ме труда.
Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.
- У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)
- Дан? - Јуче, прекјуче. - Памћење издаје.
Бићете у Алказару? - не пролазим туда.
Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.

Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) -
Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...
Псссст...По навици, ето - омакло ми се.
Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,
Зна се да су то фразе срочене вешто.
Нисам ништа учинила, али се нешто
Учинило, без сенке и одјека, лако -
Делотворно!
            А сад: - Како си путовао? Како
Се кидало срце и како то да
Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,
Који и орловима, рекао си, предњаче,
Понестао ти је дах - или јаче?
Слађе? Нигде висине, нигде спуста.
Летео је на орловима Русâ -
Ко. Крвну везу имао с другим светом:
У Русији си био - онај свет на овом, проклетом,
Видео си. Бекство удешено вешто!
Живот и смрт изговарам са смешком
Скривеним - својим ћеш га дотаћи потом!
Живот и смрт изговарам са фуснотом,
Звездицом (ноћ којој се надам уопште:
Место мождане полулопте -
Звездана!)
             Да не заборавим, пријатељу, ово
Што следи: ако је слово
Руско замењено немачким - то се може -
То није зато што ће данас, тобоже,
Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све -
Не трепнувши! - већ зато што онај свет,
Наш - тринаести, у Новодевичјем, нагонски
Сам схватила: није без-, већ све-језички.

Тако и питам, не без туге снажне:
Не питаш више како се руски каже
Нест?* Та једина што сва гнезда
Поркива рима: звезда.

Удаљујем се? Ал нема такве ствари
Која од тебе може да удаљи.
Свака помисао, сваи, Du Lieber,
Слог у тебе води - ма о чему ту лире
Говориле (од руског немачки ако
Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како
Нема места где тебе није, но ипак има (греше):
Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.
- А о мени баш ништа - зар не?! -
Окружење, самоосећање, о, Рајнере?
Упорно, свенеизоставно насеље -
Прво виђее васељене
(Подразумева се: и песника занета
У њој) и последње планете,
Само једном и дате теби - у целини, целом!
Не песника с прахом, духа с телом
(Одвојити их значи увреду, неистину)
Већ тебе с тобом, тебе с истим у 
Теби. - Бити Зевсов не значи бити полубог
И од Кастора бољи - тебе с тобом-Полуксом,
Мермера-тебе с тобом-травком,
Не растанком и не састанком -
Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,
                           Сопствену руку
Како си гледао (траг - нањој - мастила)
Са своје од толико и толико (колико?) миља
Бескрајне јер бепочелне и сталне
Висине, над разином кристалном
Средоземног - и осталих језера слитих.
Све је како не беше и како ће бити
И са мном после краја предграђа и места.
Све је како не беше и све је како већ јесте.
- Зар је ономе ко је писао до недеље
Силно још до ичега! - и где још гледати невоље,
Налактивши се на руб ложе, на лакат,
Са овог - ако не на онај, са оног пак
Ако не на многопаћенички овај, наших страна.
У Белвију станујем. Градић од грана
И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам: 
Белви. Затвор са дивним погледом 
На Париз - дворац химере галске -
На Париз - и на мало даље, бар се...
Налактивши се на пурпурни руб,
Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,
(И мени) морају то бити, с висина безмерних,
Наши Белвији и Белведери!

Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.
Нова година на вратима. С ким ћу и за шта
Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене - вате
Прамен. Зашто? Ево и отккуцава - шта ћу ја ту, брате?
Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној
С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.
Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,
Значи живот нје живот, смрти није смрт. Значи
- Смрачује се: схватићу кад се сретнемо - успеће? -
Нема ни жиовта, ни смрти - већ нешто треће,
Ново. И иза њега (сламом безгрешном
Застрвши седмом - двадесет шестом
Одлазећем - какав ми срећа песму запечати:
Тобом завршити, тобом започети!)
Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним, 
Куцнућу се с тобом куцањем тихим
Стакла о стакло? - Не, не оним у кафанском диму:
Ја о ти, што сливени дају риму: 
Треће.
                       Видим преко стола: крст твој сја па неста.
Колико је мêстā - изван града, и места
За градом! И коме то маше
Ако не нема - жбун? Мêстā - управо наших
И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!
Места твојих са мном (и са тобом твојих).
(Колико би и колико могло
Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!
А недеља! А кишних предграђа
Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа
Што алвуји још ни почели нису!

Сигурно лоше видим, јер сам уклисури.
Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:
Баш ништа између нас није испало, успело.
Толико, тако често и тако рпосто.
Ништа, толико по мери и простору
Нашем - да ни пребројавати не вреди.
Ништа друго; - не чекај оног што из реда
Излази (није у праву што испада
Из такта!) - а у који би, и као би, сада, 
У ред улазећи?
                         Припев вечни:
Баш ништа на нешто нечим
Било шта - бар издалека - бар сен сени!
Ништа што: час тај, и дан тај снени,
Дом тај - чак осуђенику на смрт што у оковима уста
Сећањем је поклоњено: та уста!
Или смо се сувише разумели у средства?
Од свега тога један је само свет тај
Наш био, као што смо ми сами само одсев,
Нâс, - у замену за све то - сав онај свет!

Срећно ти најнеизрађеније предграђе -
Срећно ти нвоо место, Рајнере, нов свет, Рајнере!
Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен -
Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!

Све ти је препрека
Било: страт и дргуг.
Срећан ти нов звук новог Одјека!
Срећан ти нови одјек, нови Звук!

Колико путана гимназијској столичици:
Какве су оно планине? Какве речице?
Лепи крајолици без туристичких крда?
Нисам се преварила,Рајнере - рај је сав од брда,
Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај -
Та није само један рај, над њим други рај
Је? У терасама? Судећи по Татрама -
Рај не може да амфитеатар
Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)
Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен
Баобаб што расте? Не, Златни Луј није -
Једини Бог? Над њим други је
Бог?
 Како се пиште на новом месту?
Уосталом: где ти јеси - и стих јесте ту:
Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку
Без стола за лакат, без чела за шаку
(Пест).
 - Поруку уобичајеним шифрама!
Рајнере, радујеш ли се новим римама?
Јер, правилно тумачећи речи из
Рима и риму - шта је друго она до цео низ 
Нових рима - Смрт?
 Нема се куд: јези је изучен.
Цео је низ значења и сазвучја извучен
Нових.
 - До виђења! До познанства!
Видећемо се? - Не знам, ал' спојићемо се...
Са мени најнепознатијом земљом и пределом -
С целим морем, Рајнере, са мноме целом!

Да се не мимоиђемо - обавести ме раније
Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!

На небу лествице, по њима с Даровима...
Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!

- Да се не разлију држим длановима -
Изнад Роне и изна Рарогне,
Изнад очитог и потпуног растанка и туге -
Рајнеру - Марији - Рилкеу - у руке.
Bellevue, 7. фебруара 1927.

Марина Цветајева - Песме и поеме (СКЗ, Београд, 1990)
Препевао: Данило Киш