Срећна ти Нова - нов свет - и крај - под новим
кровом!
И прво писмо теби на новом
- Неспоразум је да је на родном -
(Родном-плодном) месту звучном, месту звоноком,
Као Еолова кула празна и страшна.
Прво присмо теби из јучерашње,
Где ћу без тебе да згаснем,
Домовине, сад већ нејасне
Звезде...Закон одласка и одбијања,
По којем за срце више приања
Небила и невиђена, незнана.
Да причам како сам за твоју сазнала?
Не земљотрес, не лавина снежна.
Човек је ушао - било који - нежно
Вољени - Ти). Најболније од збитија свих.
- У Новости и Дану. - Чланак или стих?
- Где? - У планини. (Прозор у грању јеле.
Чаршав). - Зар не видите новине, је л' те?
Чланак, дакле? - Не. - Ал...Поштедите ме труда.
Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.
- У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)
- Дан? - Јуче, прекјуче. - Памћење издаје.
Бићете у Алказару? - не пролазим туда.
Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.
Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) -
Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...
Псссст...По навици, ето - омакло ми се.
Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,
Зна се да су то фразе срочене вешто.
Нисам ништа учинила, али се нешто
Учинило, без сенке и одјека, лако -
Делотворно!
А сад: - Како си путовао? Како
Се кидало срце и како то да
Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,
Који и орловима, рекао си, предњаче,
Понестао ти је дах - или јаче?
Слађе? Нигде висине, нигде спуста.
Летео је на орловима Русâ -
Ко. Крвну везу имао с другим светом:
У Русији си био - онај свет на овом, проклетом,
Видео си. Бекство удешено вешто!
Живот и смрт изговарам са смешком
Скривеним - својим ћеш га дотаћи потом!
Живот и смрт изговарам са фуснотом,
Звездицом (ноћ којој се надам уопште:
Место мождане полулопте -
Звездана!)
Да не заборавим, пријатељу, ово
Што следи: ако је слово
Руско замењено немачким - то се може -
То није зато што ће данас, тобоже,
Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све -
Не трепнувши! - већ зато што онај свет,
Наш - тринаести, у Новодевичјем, нагонски
Сам схватила: није без-, већ све-језички.
Тако и питам, не без туге снажне:
Не питаш више како се руски каже
Нест?* Та једина што сва гнезда
Поркива рима: звезда.
Удаљујем се? Ал нема такве ствари
Која од тебе може да удаљи.
Свака помисао, сваи, Du Lieber,
Слог у тебе води - ма о чему ту лире
Говориле (од руског немачки ако
Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како
Нема места где тебе није, но ипак има (греше):
Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.
- А о мени баш ништа - зар не?! -
Окружење, самоосећање, о, Рајнере?
Упорно, свенеизоставно насеље -
Прво виђее васељене
(Подразумева се: и песника занета
У њој) и последње планете,
Само једном и дате теби - у целини, целом!
Не песника с прахом, духа с телом
(Одвојити их значи увреду, неистину)
Већ тебе с тобом, тебе с истим у
Теби. - Бити Зевсов не значи бити полубог
И од Кастора бољи - тебе с тобом-Полуксом,
Мермера-тебе с тобом-травком,
Не растанком и не састанком -
Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,
Сопствену руку
Како си гледао (траг - нањој - мастила)
Са своје од толико и толико (колико?) миља
Бескрајне јер бепочелне и сталне
Висине, над разином кристалном
Средоземног - и осталих језера слитих.
Све је како не беше и како ће бити
И са мном после краја предграђа и места.
Све је како не беше и све је како већ јесте.
- Зар је ономе ко је писао до недеље
Силно још до ичега! - и где још гледати невоље,
Налактивши се на руб ложе, на лакат,
Са овог - ако не на онај, са оног пак
Ако не на многопаћенички овај, наших страна.
У Белвију станујем. Градић од грана
И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам:
Белви. Затвор са дивним погледом
На Париз - дворац химере галске -
На Париз - и на мало даље, бар се...
Налактивши се на пурпурни руб,
Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,
(И мени) морају то бити, с висина безмерних,
Наши Белвији и Белведери!
Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.
Нова година на вратима. С ким ћу и за шта
Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене - вате
Прамен. Зашто? Ево и отккуцава - шта ћу ја ту, брате?
Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној
С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.
Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,
Значи живот нје живот, смрти није смрт. Значи
- Смрачује се: схватићу кад се сретнемо - успеће? -
Нема ни жиовта, ни смрти - већ нешто треће,
Ново. И иза њега (сламом безгрешном
Застрвши седмом - двадесет шестом
Одлазећем - какав ми срећа песму запечати:
Тобом завршити, тобом започети!)
Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним,
Куцнућу се с тобом куцањем тихим
Стакла о стакло? - Не, не оним у кафанском диму:
Ја о ти, што сливени дају риму:
Треће.
Видим преко стола: крст твој сја па неста.
Колико је мêстā - изван града, и места
За градом! И коме то маше
Ако не нема - жбун? Мêстā - управо наших
И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!
Места твојих са мном (и са тобом твојих).
(Колико би и колико могло
Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!
А недеља! А кишних предграђа
Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа
Што алвуји још ни почели нису!
Сигурно лоше видим, јер сам уклисури.
Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:
Баш ништа између нас није испало, успело.
Толико, тако често и тако рпосто.
Ништа, толико по мери и простору
Нашем - да ни пребројавати не вреди.
Ништа друго; - не чекај оног што из реда
Излази (није у праву што испада
Из такта!) - а у који би, и као би, сада,
У ред улазећи?
Припев вечни:
Баш ништа на нешто нечим
Било шта - бар издалека - бар сен сени!
Ништа што: час тај, и дан тај снени,
Дом тај - чак осуђенику на смрт што у оковима уста
Сећањем је поклоњено: та уста!
Или смо се сувише разумели у средства?
Од свега тога један је само свет тај
Наш био, као што смо ми сами само одсев,
Нâс, - у замену за све то - сав онај свет!
Срећно ти најнеизрађеније предграђе -
Срећно ти нвоо место, Рајнере, нов свет, Рајнере!
Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен -
Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!
Све ти је препрека
Било: страт и дргуг.
Срећан ти нов звук новог Одјека!
Срећан ти нови одјек, нови Звук!
Колико путана гимназијској столичици:
Какве су оно планине? Какве речице?
Лепи крајолици без туристичких крда?
Нисам се преварила,Рајнере - рај је сав од брда,
Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај -
Та није само један рај, над њим други рај
Је? У терасама? Судећи по Татрама -
Рај не може да амфитеатар
Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)
Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен
Баобаб што расте? Не, Златни Луј није -
Једини Бог? Над њим други је
Бог?
Како се пиште на новом месту?
Уосталом: где ти јеси - и стих јесте ту:
Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку
Без стола за лакат, без чела за шаку
(Пест).
- Поруку уобичајеним шифрама!
Рајнере, радујеш ли се новим римама?
Јер, правилно тумачећи речи из
Рима и риму - шта је друго она до цео низ
Нових рима - Смрт?
Нема се куд: јези је изучен.
Цео је низ значења и сазвучја извучен
Нових.
- До виђења! До познанства!
Видећемо се? - Не знам, ал' спојићемо се...
Са мени најнепознатијом земљом и пределом -
С целим морем, Рајнере, са мноме целом!
Да се не мимоиђемо - обавести ме раније
Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!
На небу лествице, по њима с Даровима...
Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!
- Да се не разлију држим длановима -
Изнад Роне и изна Рарогне,
Изнад очитог и потпуног растанка и туге -
Рајнеру - Марији - Рилкеу - у руке.
Bellevue, 7. фебруара 1927.
Марина Цветајева - Песме и поеме (СКЗ, Београд, 1990)
Препевао: Данило Киш
