Марина Цветајева, ЈА ВАС ВОЛИМ ЖИВОТ ЦЕО И ДАН СВАКИ…

Ја Вас волим  цео живот и дан сваки,
Нада мном сте као сенка велики,
Из села поларних  дим древни, меки.

Ја Вас волим  цео живот и сваки час.
Ал не требају ми Ваше усне, очи, глас.
Све је почело — и свршило се — без Вас.

Нечега се сећам: отвореног свода,
Огромне капије, чистије од снега,
Нанизаних звездама врхова рога…

И од рогова — на пола неба — сен…
И древни дим поларних села слеђен… —
И схватих најзад: Ви сте северни јелен.
1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Марина Цветајева, ИДЕ ПО ПОЉИМА ЛИТИЈА…

Иде по пољима литија.
Тајанствена књига битија
Руског — где је судба света скривена —
Прочитана и чврсто склопљена.

И лута ветар, лута степом широком:
— Русијо! — Мученице! — Спавај — с миром!
30. март 1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МИЛИ МОЈ ШТА САМ ТИ УЧИНИЛА…

 

Јуче си ме још у очи гледао,
А данас — попреко, са стране!
Јуче си још до птица седео, —
А данас, све су сенице — вране!

Ја сам глупа, а ти глава умна,
Жив, а ја се сва скаменила.
О, крик тај жена свих времена:
„Мили мој, шта сам ти учинила?!“

И сузе њене — вода, и крв —
Вода, — крвљу, сузама се опрала!
Не мајка, маћеха је — Љубав:
Не чекај њен суд, биће немила.

Одвозе драге бродови,
Одводи стаза забелела…
И јецај дуж земље заплови:
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Јуче си још — крај ногу лежао!
С кинеском се државом равнао!
Ручице обе одмах ширио, —
Зарђала пара — живот пропао !

Децоубици на суду
Стојим — несмела, немила.
Ја ћу теби рећи и у аду:
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Питам столицу, питам постељу:
Зашто трпим, зашто очајавам?“
„Изљубио — на точак прибио:
Па другу љубио“, — одговарам.

У огњу си да живиш учио,
Сам се бацио — у степу што је ледила!
Ето мили, шта си ми урадио!
Мили мој, шта сам ти — учинила?

Све знам — без приговора глупа!
Прогледах — нисам ти љубавница!
Тамо где Љубав одступа,
Ту наступа Смрт-косачица.

Само — зашто дрво трести!
Кад је време јабука пада зрела…
— За све, за све ми опрости,
Мили мој, — шта сам ти учинила!

11. мај 1921.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МОЛИТВА

Христе и Боже! Ја чекам чуда
Одмах, сада, с почетка дана!
О, дај ми да умрем док посвуда
Живот ми је ко књига дарована.

Ти си мудар, Ти не кажеш строго:
— „Није време, још ти није крај.“
Дао си ми — исувише много!
Желим одмах — све путеве, знај!

Свега жељна: са душом Цигана
Хоћу да пљачкам уз песме пôј,
За све да страдам уз звук òрга̄на,¹
ко Амазонка да јурим у бој!

Да гатам у кули кад звезда дође,
Да водим децу напред, кроз сан…
Да буде легенда — дан кад прође,
Да безуман ми буде — сваки дан!

Ја волим и крст, и шелм, и свилу,
Трâга магновења душа је рôј…
Детињство си ми дао — принцезу-вилу,
Дај ми и смрт — у седамнаестој.

26 сентября 1909, Таруса

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: орган – оргуље

Марина Цветајева, КАДА МИ ЈЕ ЛОШЕ — МИСЛИМ НА ВАС…

Када ми је лоше — мислим на Вас,
Кад сам блажена — опет сте то Ви,
Као музика док падају листови,
Као из магле воз — у прави час.

Нека овај сан цео живот траје,
Но, особину има — пролазан је,
Ви — вечно себи окренути,
Страстима се нећете предати.

Престала сам Ваша писма чекати,
Но сваки дан и трен живота сваки
Ви сте — циљ мој, кладенац дубоки.
Тако је било, јесте и вечно ће бити.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ЛЕЖЕ ОНИ ЖУРНО НАПИСАНИ…

Леже они, журно написани,
Горчине и среће у њима — напретек.
Између љубави и љубави распет
Мој је трен, час, дан, година, мој век.

И чујем, светом — олује круже,
Амазонска копља опет се кале.
— Перо нећу задржати! — Две руже
Мени нежној крв су исисале.

Москва, 20. децембар 1915.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МОЈА МАЛЕНА…

Ђурђиц, ђурђиц белоснежни,
Ружа црвена!
Нежно су јој шапутали:
„Моја малена!“

— Ликом — чиста иконица,
Песмом — сеница…
Лагано је љуљајући
На коленцима.

Иду десно, иду лево
Клатна Божија.
Све се сврши са припевом:
„Моја малена!“

Планови су Божји скрити,
Пути — писани.
Мали неће велик’ бити,
Вали — везани.

И он што цуре не гледа
Показа — прстићем:
Са постеље Анђ’о уста —
Пође за дечкићем.

Цветаћеш под рајским дрвом,
Ружо црвена! —
Све се сврши са припевом:
„Моја малена!“
6. јун 1919.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ТИ МЕНИ НЕ ТРЕБАШ ВИШЕ…

Ти мени не требаш више
Мили — и не због тога што
Првом поштом — ниси писао.

Ти мени не требаш више,
И не због тога што
Стихове, писане тугом,
Прочитаћеш — уз смех.

(Писала сам их сама —
Само теби! — прво теби! —
Знам — нећеш их рашчарати сâм. )

И не због коврџа њених —
Које ти дирају образ — мајстор сам
Да сама читам удвоје! —

И не зато што заједно —
Над сугласницима мутним,
Савијени, уздахнућете.

И не због тога што сложно
Капци се склопе  — тежак је
Рукопис, — уз то — стихови!

Не, друшкане! — Простије је,
То је више од досаде:

Ти мени не требаш више —
Зато што — зато што —
Ти мени  не требаш више!

3. децембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Полина Агуреева, Мне тебя уже не надо

Марина Цветајева, ТРАЖИЛА САМ ЗОРУ САМО, А НЕ РУЖЕ

И неће спасити ни станце, ни сазвежђа.
А ово, ово се назива — одмазда.
За то, што сваке ноћи,

Усправљајући стас над стихом упорним,
Тражила сам над мојим челом широким —
Звезде само, а не очи.

Што, на веру самодршцем признавши вас, —
Ах, прелепи Ерос, један једини час
Без вас не испуни чама!

Што сам ноћима, у празничним маглама,
Трагала у нежним руменим уснама —
За римама, не уснама.

Одмазда за то, што најгори сам сваком
Судија — ко снег, што су, под левом дојком
Вечне апотеозе!

Што, очи у очи с младим Истоком,
Тражила ја сам на челу свом високом
Зору само, а не руже!

20. мај 1920.

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 123-124), Художественная литература, Москва, 1988.

Марина Цветајева, ШТО ДРУГИМА НЕ ТРЕБА — ДОНЕСИТЕ МИ!

Што другима не треба — донесите ми!
У моме огњу нека све изгори!
Ја живот позивам, и смрт зовем ја
Да лаки дар буду, огњу мом што сја.

Пламен љуби — ствари тако лаке:
Сува дрва — венце — речи лањске.
Пламен — гута себи слична јела
Постаћете — чистији од пепела.

Птица-Феникс сам — у огњу само појем!
Подршку! — узвишеном животу мојем!
У висине пламтим — горим до пепела!
Да би и вама ноћ — светлела!

Ледени пламен, огњeна фонтана!
Високо носим свој високи стан,
Вискоко носим свој узвишен сан —
Сабеседнице и Наследнице.

2. септембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 99), Художественная литература, Москва, 1988.