Марина Цветајева, ТРАЖИЛА САМ ЗОРУ САМО, А НЕ РУЖЕ

И неће спасити ни станце, ни сазвежђа.
А ово, ово се назива — одмазда.
За то, што сваке ноћи,

Усправљајући стас над упорном строфом,
Тражила сам над мојим широким челом —
Звезде само, а не очи.

Што, на веру самодршцем признавши вас, —
Ах, прелепи Ерос, један једини час
Без вас не испуни чама!

Што сам ноћима, у празничним маглама,
Трагала у нежним уснама руменим —
За римама, не уснама.

Одмазда за то, што најгори сам сваком
Судија — ко снег, што су, под левом дојком
Вечне апотеозе!

Што, очи у очи с младим Истоком,
Тражила ја сам на челу свом високом
Зору само, а не руже!

20. мај 1920.

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 123-124), Художественная литература, Москва, 1988.

Advertisements

Марина Цветајева, ШТО ДРУГИМА НЕ ТРЕБА — ДОНЕСИТЕ МИ!

Што другима не треба — донесите ми!
У моме огњу нека све изгори!
Ја живот позивам, и смрт зовем ја
Да лаки дар буду, огњу мом што сја.

Пламен љуби — ствари тако лаке:
Сува дрва — венце — речи лањске.
Пламен — гута себи слична јела
Постаћете — чистији од пепела.

Птица-Феникс сам — у огњу само појем!
Подршку! — узвишеном животу мојем!
У висине пламтим — горим до пепела!
Да би и вама ноћ — светлела!

Ледени пламен, огњeна фонтана!
Високо носим свој високи стан,
Вискоко носим свој узвишен сан —
Сабеседнице и Наследнице.

2. септембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 99), Художественная литература, Москва, 1988.

 

Марина Цветајева, СВЕПРОЖДИРУЋИ ОГАЊ — МОЈ ЈЕ КОЊ

Свепрождирући огањ — мој је коњ.
Не рже, и копитама не бије он.
Где мој коњ дахне — врело усахне.
Где мој коњ махне — трава увене.

Ох, огањ-мој коњ — уста ненаситих!
Ох, огањ — на њему — јахач незасити!
С црвеном гривом коса сплетена…
У небеса — пруга огњена!
14.08.1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ в семи томах (том первий, с. 418), Эллис Лак, Москва, 1994.

Марина Цветајева, ДВА СУНЦА…

Два сунца се гасе — Господе, смилуј се свима! —
Једно је — на небу, друго — у мојим грудима.

Како су та сунца — себе бих питати хтела —
Како су та сунца, да ме залуде успела!

И оба се гасе, не боле њихове лу̏че!
Прво ће згаснути оно што је пламтело јаче.
6. октобар 1915.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

 

Марина Цветајева, СРЕЋНА САМ ДА ЖИВИМ…

Срећна сам да живим скрoмна и узорна:
Као сунце — као клатно — као календар.
Бити светска отшелница танкоћутна,
Премудра — баш као и свака Божја твар.

Знати: Дух — мој је саборац, Духа —  води ме светло.
Без најаве улази, као поглед, као зрак.
Живети и писати једнако: узорно и сажето,
Као што је Бог рекао, а против био свак.

22. новембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

 

Марина Цветајева, ГОРДОСТ И ПЛАШЉИВОСТ

Гордост и плашљивост — сестре су рођене,
Из колевке, заједно, устале.

„Подигни чело!“ — гордост је викнула.
„Очи обори!“ — плашљивост  шапнула.

И тако пролазим — обореног погледа —
Подигнутог чела — Гордост и Плашљивост.

20. септембар 1921.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Марина Цветајева, АКО СЕ ДУША РОДИЛА КРИЛАТА…

Ако се душа родила крилата —
Шта ће јој колиба и шта ће палата!
Шта ће Џингис-кан и шта ће јој — Хорда!
На свету врага имам два,
Два близанца — нераздвојем-слитих:
Глад гладних — и ситост ситих!
18.авг 1918

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 97), Художественная литература, Москва, 1988.

Марина Цветајева, ПРИЂИ НЕЖНА МОЈА

Приђи нежна моја,
Обележена савешћу чистом —
Приђи нежна моја,
Песмо моја звонка.

Бог је мене саму оставио
На земљи овој великој.
— Ти ниси жена, већ птица,
Зато лети и пој.

1. новембар 1918.
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 100), Художественная литература, Москва, 1988.

Марина Цветајева, ВРЕМЕНА ИМАМО ЧАСАК…

Времена имамо — часак.
Даље  — вечност једно без другог!
А у сату пешчаном  — песак  —
Протиче!

То што ме теби вуче  —
Уопште није твоја заслуга!
Просто страх, што лице руже  —
Отцветава.

У часовима си сунчаним
Манастирским  — спознао време?
На тасовима небеским  —
Измерио час?

За сазвежђа и за нас  —
Исти је час  — један  — над свим  —
Не желим  — да изгубим  —
Тај час!

Само малени часак
Од Вечности сам украла.
Само час  — за
Сву љубав.

Мој  — сав грех, моја  — сва покора.
И обоје ће нас  — прекрити  —
песак.
27.04.1920

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 116-117), Художественная литература, Москва, 1988.

Марина Цветајева, ПИСМО О РИЛКЕУ

 

Неколико дана, после смрти Рајнера Марије Рилкеа добио сам следеће писмо, потписано једноставно — „Анонимна“. Објављујем га, не изменивши ни једну реч. Оно је толико људско, толико јасно сведочанство, да би свако моје објашењење било излишно; у међувремену сазнао сам да се сусрет, који је овде описан, збио 1916. године.¹

Едмонд Жал

ПИСМО

Обраћам Вам се пошто сам вечерас прочитала Вашу књигу о Рилкеу.

Познавала сам га пре рата и желела бих да Вам испричам једну ствар о њему, ствар, која  се могла догодити само у женском присуству.

Ходали само дуж ограде Луксембуршког парка, оним мирним местима, на којима је добра госпођа Ноант² некада простирала своју широку и не превише белу одећу. Не сећам се више о чему смо ћутали. Ја сам, може бити, завршавала у себи, на романтичан и духовит начин причу о Абелони… (Жене дуго не могу да се помире са бесконачним и незавршеним причама  рилкеовским причама  које немају краја, и чији је свршетак, као и земљин: велика тајна.)

А он је можда размишљао о својој смрти, о тој смрти, а тек је почела његова владавина, смрти бледој, скромној, ћутљивој, које би се одрекао високи „Деда“, који је умро уз гласне вапаје, у високој сали, усред гомиле људи.

Или је  вероватније  с осмехом мислио о ономе што је намеравао да учини.

Тог дана је дошао код мене носећи у руци прелепу ружу. Није била мени намењена, нити је дозволио да је рашчерупају светогрдне руке мог двогодишњег детета, чију је лепоту веома волео; а ја га нисам запиткивала о том цвету, заносном, чаробном и необичном.

На  углу, о коме је реч, готово свакодневно смо сретали стару жену, која је седела на каменом крају ограде. Просила је милостињу  уздржано, стидљиво и ниједном јој нисмо видели очи, нити чули глас; просила је целим својим ставом, погнутим леђима, увек покривена црним шалом  иако је било лето, опуштених усана, и најважније  рукама, увек полускривеним црним рукавицама без прстију, чврсто стиснутим између савијених колена, рукама које су тако скупљене више молиле него да су биле испружене.

Сваки пут, као по договору, спуштали смо крај тих руку милостињу испрошену тако уметнички невино, природно. Старица, не подижући главу, само би још више истакла патничке црте свога лица, и ми никада нисмо видели њене очи, нити чули њену захвалност, као ни други пролазници који би јој понешто уделили; била је наша судбина.

Једном сам рекла: „Можда је она богата, можда има шкрињицу као Харпагон.“ Рајнер Марија ми је одговорио само једним прекорним погледом, лаким прекором, истовремено се извињавајући због тога, али толико изненађен и зачуђен оним што је изашло из мене  да сам поцрвенела.

Тога дана  жена је тек заузела своју просјачку позу  и још ништа није добила. Видела сам Рилкеа како јој прилази, клања се с поштовањем, али не формалним, с висине, но с поштовањем рилкеовским, пуним, из дубине душе  а онда је прелепу ружу спустио старици на колена.

Она је подигла ка Рајнеру Марији веронике својих очију (тако плаве и свеже између отечених, црвених  капака!) и ухватила брзим покретом, толико усклађеним са свиме што се догађало, Рилкеову руку, пољубила је, а онда се, ситним, маленим корацима, удаљила. Тога дана више није просила.

Рилке ме је погледао својим крупним, широко отвореним очима, целим својим лицем, чији је израз говорио: Не. Ништа нисам рекла. Само сам се потрудила да му без речи докажем, да сам његову лекцију схватила, да безгранично волим начин на који гледа на људе, да, мислећи о њима као прелепим, изабраним, божанственим, он, сам он их чини, прелепим и божанственим, наводећи их на поступке надахнуте највишом племенитошћу.
1929.
Анонима

НАПОМЕНЕ:
1. Ово писмо је упућено Едмонду Жалу, писцу књиге о Рилкеу. Rainer Maria RILKE, Rais, Eitions Emile-Paul Frères, 1927. (Примедба Марине Цветајеве.)
2. „La bonne dame de Nohant“, – Жорж Санд. (Примедба Марине Цветајеве.)

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том второй, с. 563-564), Художественная литература, Москва, 1988.

Према преводу Марине Цветајеве
превео са руског: Александар Мирковић