Неколико дана, после смрти Рајнера Марије Рилкеа добио сам следеће писмо, потписано једноставно — „Анонимна“. Објављујем га, не изменивши ни једну реч. Оно је толико људско, толико јасно сведочанство, да би свако моје објашењење било излишно; у међувремену сазнао сам да се сусрет, који је овде описан, збио 1916. године.¹
Едмонд Жал
ПИСМО
Обраћам Вам се пошто сам вечерас прочитала Вашу књигу о Рилкеу.
Познавала сам га пре рата и желела бих да Вам испричам једну ствар о њему, ствар, која се могла догодити само у женском присуству.
Ходали само дуж ограде Луксембуршког парка, оним мирним местима, на којима је добра госпођа Ноант² некада простирала своју широку и не превише белу одећу. Не сећам се више о чему смо ћутали. Ја сам, може бити, завршавала у себи, на романтичан и духовит начин причу о Абелони… (Жене дуго не могу да се помире са бесконачним и незавршеним причама — рилкеовским причама — које немају краја, и чији је свршетак, као и земљин: велика тајна.)
А он је можда размишљао о својој смрти, о тој смрти, а тек је почела његова владавина, смрти бледој, скромној, ћутљивој, које би се одрекао високи „Деда“, који је умро уз гласне вапаје, у високој сали, усред гомиле људи.
Или је — вероватније — с осмехом мислио о ономе што је намеравао да учини.
Тог дана је дошао код мене носећи у руци прелепу ружу. Није била мени намењена, нити је дозволио да је рашчерупају светогрдне руке мог двогодишњег детета, чију је лепоту веома волео; а ја га нисам запиткивала о том цвету, заносном, чаробном и необичном.
На углу, о коме је реч, готово свакодневно смо сретали стару жену, која је седела на каменом крају ограде. Просила је милостињу — уздржано, стидљиво и ниједном јој нисмо видели очи, нити чули глас; просила је целим својим ставом, погнутим леђима, увек покривена црним шалом — иако је било лето, опуштених усана, и најважније — рукама, увек полускривеним црним рукавицама без прстију, чврсто стиснутим између савијених колена, рукама које су тако скупљене више молиле него да су биле испружене.
Сваки пут, као по договору, спуштали смо крај тих руку милостињу испрошену тако уметнички невино, природно. Старица, не подижући главу, само би још више истакла патничке црте свога лица, и ми никада нисмо видели њене очи, нити чули њену захвалност, као ни други пролазници који би јој понешто уделили; била је наша судбина.
Једном сам рекла: „Можда је она богата, можда има шкрињицу као Харпагон.“ Рајнер Марија ми је одговорио само једним прекорним погледом, лаким прекором, истовремено се извињавајући због тога, али толико изненађен и зачуђен оним што је изашло из мене — да сам поцрвенела.
Тога дана — жена је тек заузела своју просјачку позу — и још ништа није добила. Видела сам Рилкеа како јој прилази, клања се с поштовањем, али не формалним, с висине, но с поштовањем рилкеовским, пуним, из дубине душе — а онда је прелепу ружу спустио старици на колена.
Она је подигла ка Рајнеру Марији веронике својих очију (тако плаве и свеже између отечених, црвених капака!) и ухватила брзим покретом, толико усклађеним са свиме што се догађало, Рилкеову руку, пољубила је, а онда се, ситним, маленим корацима, удаљила. Тога дана више није просила.
Рилке ме је погледао својим крупним, широко отвореним очима, целим својим лицем, чији је израз говорио: Не. Ништа нисам рекла. Само сам се потрудила да му без речи докажем, да сам његову лекцију схватила, да безгранично волим начин на који гледа на људе, да, мислећи о њима као прелепим, изабраним, божанственим, он, сам он их чини, прелепим и божанственим, наводећи их на поступке надахнуте највишом племенитошћу.
1929.
Анонима
НАПОМЕНЕ:
1. Ово писмо је упућено Едмонду Жалу, писцу књиге о Рилкеу. Rainer Maria RILKE, Rais, Eitions Emile-Paul Frères, 1927. (Примедба Марине Цветајеве.)
2. „La bonne dame de Nohant“, – Жорж Санд. (Примедба Марине Цветајеве.)
Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том второй, с. 563-564), Художественная литература, Москва, 1988.
Према преводу Марине Цветајеве
превео са руског: Александар Мирковић
