Марина Цветајева, О, СУЗЕ У ОЧИМА!

О, сузе у очима!
Плач гнева и љубави!
О, Чешка у сузама!
И Шпанија у крви!

Планина — црно бреме,
Затамнила цео свет!
Време је — време — време
Да вратим Творцу билет.¹

Одбијам — да посивим.
У Бедламу² с нељудима —
Одбијам — да живим.
Са уличним курјацима

Одбијам — да завијам.
С ајкулама равница
Одбијам — да пливам,
Низ леђа — ко капљица.

Не, не треба мени слух,
Видовитост да засијам…
На свет твој безумни, глух,
Један је одговор — одбијам.

1939.

Марина Цветајева
Препевао : Александар Мирковић

 

НАПОМЕНЕ: 1. Парафраза речи Ивана Карамазова из романа „Браћа Карамазови“ Ф.М. Достојевског, прим. прев.
„Чуј, ако сви морају патити да би страдањем платили вечну хармонију, шта ће онда ту деца, кажи ми, молим те. Сасвим је непојмљиво зашто су морала да плате и она и зашто да плаћају патњама хармонију? Ради чега су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, ја разумем; разумем и солидарност у одмазди, али, ваљда, није с дечицом солидарност у греху, и ако је истина заиста у томе да су и она солидарна са очевима својим у свима злочинима очева, онда, наравно, та истина није од овога света, и мени је непојмљива. Неки ће шаљивчина можда рећи да ће дете ионако одрасти и нагрешити, али, ето, оно још није одрасло, а пси га, осмогодишње, растргли. О, Аљоша, ја не хулим на бога! Разумем ја какав ће то морати да буде потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један глас похвале, и све што живи и што је некада живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се указаше путеви твоји!“ Кад се мати загрли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина, па све троје у сузама ускликну: „У праву си, Господе!“ – онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, ето, ту и јесте закачка: баш то ја не могу да прихватим. И док сам на земљи, журим да предузмем своје мере. Видиш ли, Аљоша, можда ће се збиља тако десити да ја, ако поживим до тога тренутка, или васкрснем да га видим, да ћу и ја најпосле ускликнути са свима, гледајући у мајку која се загрлила са мучитељем свога детета: „У праву си, Господе!“ Али ја нећу да тада кличем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета, што је тукло себе шачицом у груди и молило се „боги“ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Зар тиме што ће оне бити освећене? Али шта ће ми та освета, шта ће ми пакао за мучитеља, шта ту може пакао поправити кад су она већ намучена? И каква је то хармонија кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечје отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се плати та истина, онда тврдим унапред да сва та истина не вреди те цене. И, најзад, нећу да се мати грли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за себе, нека прашта мучитељу за своју неизмерну материнску патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му и дете само опрости! А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је ту хармонија? Постоји ли у целом свету биће које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију, из љубави према човечанству је нећу. Боље да останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој и при свом неутољеном негодовању својем, па макар и не био у праву. Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да толико платимо улазницу. И стога ја журим да своју улазницу вратим. Ако сам поштен човек, ја сам дужан да је вратим што пре. То и чиним. Не да не прихватам бога, Аљоша, него му само улазницу, са највећим
поштовањем, враћам натраг.
– То је побуна! – проговори Аљоша тихо и оборивши поглед.“
(Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови)

2. Лондонска болница за душевно оболеле, прим. прев.

Марина Цветајева, СА ВРБОМ ВУНЕНОБЕЛОМ

Са врбом вуненобелом –
Вуненобела и сама –
Мерим врсте Господње
По господским кућама.

Врбице! Небожитељу!
– Чекај! – Хајдемо небесима!
Положите ме и у земљу
С врбицом на грудима.

Цвети, 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ВОЛЕЛА БИХ ДА ЖИВИМ СА ВАМА…

…Волела бих да живим са Вама
У неком малом граду,
Где су сумраци вечни
И где су вечна звона.

И у малој сеоској гостиони —
Тихи звон
Старих сатова — као капљицâ времена.
И понекад, с вечери, из какве мансарде
Флаута,
И флаутиста на прозору сам.
И руже велике на прозорима.
И можда бисте ме, чак, љубили…

Посред собе — огромна каљава пећ,
На њеним плочицама — слика: —
Ружа — срце — брод. —
А у прозору једином —
Снег, снег, снег.

Лежали бисте — онакав каквог Вас волим: лењ,
Безбрижан, равнодушан.
Наједном резак прасак
Шибица.

Цигарета гори и гаси се,
И дуго — дуго дрхти на њеном крају
Кратки сиви стуб — пепела.
Лењи сте чак и да га отресете —
И цела цигарета у ватру лети.
10. децембар 1916.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МОЛИТВА ЗА СТОЛОМ

Утихнуо самовар, гаси се сјај
И урања дом у полутаму.
Срећа мени не треба — њему
Боже, моју срећу дај!

А зимски сумрак сенчи руже чисте
По рубовима светлих латица.
Вече му шаљи пуно светлица,
Топлије но мени, Христе!

Осмех свој и дисање — суздржаћу,
Руке не склапам за анатему,
Али само — дај срећу њему,
О, Боже, дај њему срећу!
(1910)

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ЈА ВАС ВОЛИМ ЖИВОТ ЦЕО И ДАН СВАКИ…

Ја Вас волим  цео живот и дан сваки,
Нада мном сте као сенка велики,
Из села поларних  дим древни, меки.

Ја Вас волим  цео живот и сваки час.
Ал не требају ми Ваше усне, очи, глас.
Све је почело — и свршило се — без Вас.

Нечега се сећам: отвореног свода,
Огромне капије, чистије од снега,
Нанизаних звездама врхова рога…

И од рогова — на пола неба — сен…
И древни дим поларних села слеђен… —
И схватих најзад: Ви сте северни јелен.
1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ИДЕ ПО ПОЉИМА ЛИТИЈА…

Иде по пољима литија.
Тајанствена књига битија
Руског — где је судба света скривена —
Прочитана и чврсто склопљена.

И лута ветар, лута степом широком:
— Русијо! — Мученице! — Спавај — с миром!
30. март 1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ЕПИТАФ

Оном, што ту лежи под травком пролећном,
Опрости, Господе, злу мисао и грех!
Био је болестан, странац себи самом,
Ал анђеле је волео и детињи смех.

Није газио јоргован белоснежни,
Иако је желео Владику да свлада…
У свим гресима је био — малишан нежни
И зато му  Господе, — опрости сада!

1910.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МИЛИ МОЈ ШТА САМ ТИ УЧИНИЛА…

Јуче си ме још у очи гледао,
А данас — попреко, са стране!
Јуче си до птица седети знао, —
А данас, све су сенице — вране!

Ја сам глупа, а ти глава умна,
Жив си, а ја се сва скаменила.
О, крик тај жена свих времена: 
„Мили мој, шта сам ти учинила?!“

И сузе њене — вода, и крв —
Вода, — крвљу, сузама се опрала!
Не мајка, већ маћеха је — Љубав: 
Не чекај њен суд, биће немила.

И одвозе најдраже бродови,
И одводи стаза забелела…
И јецај дуж земље заплови:
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Јуче си још — крај ногу лежао!
С кинеском се државом равнао!
Раширене ручице ми дао, —
Зарђала пара — живот пропао !

Децоубици ја на суду 
Стојим — несмела и немила.
Ја ћу теби рећи и у аду: 
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Питам столицу, питам постељу:
Зашто трпим, зашто очајавам?“
„Изљубио — на точак прибио:
Па другу љубио“, — одговарам.

У огњу си да живиш учио,
Сам се бацио — у степу леденила!
Ето мили, шта си ми урадио!
Мили мој, шта сам ти — учинила?

Све знам — без приговора глупа!
Прогледах — нисам ти љубавница!
Тамо где Љубав одступа,
Ту наступа Смрт-косачица.

Само — зашто дрво трести!
Кад је време јабука пада зрела…
— За све, за све ми опрости,
Мили мој, — шта сам ти учинила!

11. мај 1921.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

 

Марина Цветајева, МОЛИТВА

Христе и Боже! Ја чекам чуда
Одмах, сада, с почетка дана!
О, дај ми да умрем док посвуда
Живот ми је ко књига дарована.

Ти си мудар, Ти не кажеш строго:
— „Није време, још ти није крај.“
Дао си ми — исувише много!
Желим одмах — све путеве, знај!

Свега жељна: са душом Цигана
Хоћу да пљачкам уз песме пôј,
За све да страдам уз звук òрга̄на,¹
Ко Амазонка да јурим у бој!

Да гатам у кули кад звезда дође,
Да водим децу напред, кроз сан…
Да буде легенда — дан кад прође,
Да безуман ми буде — сваки дан!

Ја волим и крст, и шлем, и свилу,
Трâга магновења душа је рôј…
Детињство си ми дао — принцезу-вилу,
Дај ми и смрт — у седамнаестој.

26 сентября 1909, Таруса

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: орган – оргуље

Марина Цветајева, КАДА МИ ЈЕ ЛОШЕ — МИСЛИМ НА ВАС…

Када ми је лоше — мислим на Вас,
Кад сам блажена — опет сте то Ви,
Као музика док падају листови,
Као из магле воз — у прави час.

Нека овај сан цео живот траје,
Но, особину има — пролазан је,
Ви — вечно себи окренути,
Страстима се нећете предати.

Престала сам Ваша писма чекати,
Но сваки дан и трен живота сваки
Ви сте — циљ мој, кладенац дубоки.
Тако је било, јесте и вечно ће бити.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић