О, сузе у очима!
Плач гнева и љубави!
О, Чешка у сузама!
И Шпанија у крви!
Планина — црно бреме,
Затамнила цео свет!
Време је — време — време
Да вратим Творцу билет.¹
Одбијам — да посивим.
У Бедламу² с нељудима —
Одбијам — да живим.
Са уличним курјацима
Одбијам — да завијам.
С ајкулама равница
Одбијам — да пливам,
Низ леђа — ко капљица.
Не, не треба мени слух,
Видовитост да засијам…
На свет твој безумни, глух,
Један је одговор — одбијам.
1939.
Марина Цветајева
Препевао : Александар Мирковић
НАПОМЕНЕ: 1. Парафраза речи Ивана Карамазова из романа „Браћа Карамазови“ Ф.М. Достојевског, прим. прев.
„Чуј, ако сви морају патити да би страдањем платили вечну хармонију, шта ће онда ту деца, кажи ми, молим те. Сасвим је непојмљиво зашто су морала да плате и она и зашто да плаћају патњама хармонију? Ради чега су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, ја разумем; разумем и солидарност у одмазди, али, ваљда, није с дечицом солидарност у греху, и ако је истина заиста у томе да су и она солидарна са очевима својим у свима злочинима очева, онда, наравно, та истина није од овога света, и мени је непојмљива. Неки ће шаљивчина можда рећи да ће дете ионако одрасти и нагрешити, али, ето, оно још није одрасло, а пси га, осмогодишње, растргли. О, Аљоша, ја не хулим на бога! Разумем ја какав ће то морати да буде потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један глас похвале, и све што живи и што је некада живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се указаше путеви твоји!“ Кад се мати загрли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина, па све троје у сузама ускликну: „У праву си, Господе!“ – онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, ето, ту и јесте закачка: баш то ја не могу да прихватим. И док сам на земљи, журим да предузмем своје мере. Видиш ли, Аљоша, можда ће се збиља тако десити да ја, ако поживим до тога тренутка, или васкрснем да га видим, да ћу и ја најпосле ускликнути са свима, гледајући у мајку која се загрлила са мучитељем свога детета: „У праву си, Господе!“ Али ја нећу да тада кличем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета, што је тукло себе шачицом у груди и молило се „боги“ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Зар тиме што ће оне бити освећене? Али шта ће ми та освета, шта ће ми пакао за мучитеља, шта ту може пакао поправити кад су она већ намучена? И каква је то хармонија кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечје отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се плати та истина, онда тврдим унапред да сва та истина не вреди те цене. И, најзад, нећу да се мати грли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за себе, нека прашта мучитељу за своју неизмерну материнску патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му и дете само опрости! А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је ту хармонија? Постоји ли у целом свету биће које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију, из љубави према човечанству је нећу. Боље да останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој и при свом неутољеном негодовању својем, па макар и не био у праву. Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да толико платимо улазницу. И стога ја журим да своју улазницу вратим. Ако сам поштен човек, ја сам дужан да је вратим што пре. То и чиним. Не да не прихватам бога, Аљоша, него му само улазницу, са највећим
поштовањем, враћам натраг.
– То је побуна! – проговори Аљоша тихо и оборивши поглед.“
(Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови)
2. Лондонска болница за душевно оболеле, прим. прев.
