Матија Бећковић, ЂЕ РЕЧЕ ЈАПАН

Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам
Да те гледам у очи
Као да те слушам
А да те не чујем
Него пуним уста
И смишљам шта ћу рећи
Чим испрегнеш језик
И потуриш причу.

Барем мени не треба зборити
Како то не ваља
И како би требало паметније
Понекад и другог чути
Колико би било боље
Да сам друкчији
Било би боље за другога
Али за мене не би
Свак мисли шта је за њега боље
Једино бих могао слушати
Кад бих могао некако
Сам испред себе стати
И сам себи причати све испочетка.

Не свиђам се ја ни себи
Мени је то најмање мило
То ме и збуњује
Нико то не мрзи колико ја
Мени то најтеже пада
Ту сам ја највише оштећен
Али зар да чекам док оштете причу
Да је ни Бог не може поправити.

И кад нешто питам
Одговор ме не занима
Чиним се чуо а не чујем
Знам шта бих чуо
Не тиче ме се шта ко мисли
Него шта ја мислим
Не знам шта ја знам
То једино не знам
Али шта мисле и знају други
Знам колико они.

Да ти нешто кажем
Пре него што почнем говорити
Радо бих те слушао
Нема збора
Само кад бих могао
Да имам кад
И да сам без језика
И да ми није познато
Пре него што почнеш
И шта би рекао и како би завршио
Али и кад ћутим ја говорим у себи
А оно што кажем гласно
Само је крњатак од тога
Зато ми је лакше да кулучим и крампам
Него да слушам
Пуна језика и препуњених образа.

Ћути барем ти
Златоуст си кад ћутиш
Фин си док не проговориш
Греота је да говориш
Кад ти ћутање није терет
Друго сам ја
Ја говорим од невоље
Да ме језик не удави
Не дам да ми кидишу на језик
И да ме разјезиче
А нећу ни ја дуго
Па причај кад одем.

По годину сам себе наговарао
Да некога саслушам
Баш да видим шта ће рећи
Али чини ми се није ни зинуо
Палац ме престигне
И почне мигати по чарапи
И не могу му ништа
Ја хоћу а палац неће
Гледам га и борим се с палцем
Сав сам под узбуном
Смешкам се али не ономе што прича
Него нечему другом
Бојим се видеће с ким се борим
А знам Бог ме гледа
И мислим палац је паметнији
Нећеш га слушати ако си чоек.

И кад слушам
Трудим се да не слушам
И кад се с неким сагласим
Љутим се на себе
И што сам слушао
И што сам се сагласио.

Душа ми је да кажем наопако
Стидим се да говорим правилно
И нећу да ме поправљају
Знам да се тако не каже
Али ако кажем онако како се не каже
То није оно што хоћу да кажем.

Причају а ништа не говоре
Чим једну изговоре морају за њом
А не знају која им је следећа
Ни куд им која иде
Отме им се језик па чекетају
Једно почну а друго не заврше
Све тетиљанције и побркотине
Заглаве се ко вода у грлићу
Кркљају као преврнута боца.
Нико никога и не слуша
То су приче
Не чују себе а не другога
Него људи лажу
За неке лажи је штета што су лажи
Али ја да лажем нећу.

Тобож слушам плетипричу
Плетипричалица
А да их питаш шта је ко рекао
Ни један не би знао
Свако би причао своју причу
Ово свак зна а само ја признајем
Нико ме не гони него ја хоћу.

Нико са мном не може
Неће то нико да трпи
Сви су ме оставили
Не волим никога
А најмање себе
Уско ми је под небом
А камоли у прсима
Немам никог сем себе
А себе сам најжељенији
Не уме нико да ме чује
А једва себе слушам
Сам сам себи досадио
Један се био нашао
Као ово ти
И издржао што не би нико
И купио ме с тим
Али и он је ту скроз завапијо
Не могу више
И искорачио преко врата
Преко којих ћеш искорачити и ти.

Нико ми не долази
Нити ја коме идем
Поједнога уватим
Као ово тебе
И причам му док не утече
А ондa причам сам са собом
Побијем тојагу преда се
Па се на њу издирем
Речима се замајавам
На језик се дочекујем
Да се жив чујем
До ћутне минуте
А све причам не бих ли се сетио
Онога што сам заборавио.

Ако ћемо поштено
Ни с ким и не причам
Сем сам са собом
Кад имам у себе поверења
Не могу без никога
Ништа ни рећи ни знати
Мало ко може без икога
Ни дрво без дрвета
Ни чоек без чоека
Али понеко може
Ка бор осамник
Е то дрво је јунак
И чоек је чоек
Ако може сам.

Нешто бих те питао
Да ми право кажеш
Али ти ћеш рећи
Хоћу ако знадем
И ако је за казивање
Као да бих те ја питао
Оно што не знаш
И што није за казивање
Па што да те питам
Кад знам шта би рекао.

А ти знаш да ја знам
Шта ти знаш и шта не знаш
И шта је за казивање а шта није
И да хоћеш да причаш причао би
Не би чекао да те ја питам
Зато ћу ја све сам испричати
А ти слушај и немој ме прекидати
Само лади уста и климни главом
Је ли све онако како сам рекао
Јесам ли шта изоставио и оштетио
Па ако јесам причаћу изновце.

Све хоћу да ти кажем
А увек заборавим
Узгред буди речено
Не кажем ја теби ништа
Него гледам у тебе
Не у тебе него у твом правцу
Па се чини да теби причам
А ја не причам никоме
Него причам своју причу
А где год гледам
Видим оно о чему мислим.

Матија Бећковић, БЕЗ НИЂЕ НИКОГА, (стр. 275-280), Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Матија Бећковић, КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.
1987.

Матија Бећковић, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (стр. 291-292), Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Матија Бећковић, НЕКА СВАКИ ОД НАС ПОСТАНЕ БЕЛИ ТАЛАС…

Ако се допринос народа историји света буде мерио дубином рана — наша најдубља рана зваће се Косово.

Косово је најскупља српска реч.

Плаћена крвљу целог народа. По цену те крви устоличена је на престолу српског језика, у жижу српске националне свести. Без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.

Косово је српски Гетсимански врт, и онда и данас „оцрњен срамом и издајом.“

Врачар се појавио на Косову, Поље је заменило поље, Светог Саву је одменио Лазар, и под новим именом изабрао Царство Небеско. Христос је још једном на српској земљи издан и посечен.

На шестогодишњицу Косовског боја и мученичке смрти Светог Лазара, на хиљадиту годишњицу крштења Русије — Светосавски храм ће доспети под кров и под крст. Храм оног свеца чији се лик налази на престоној икони Архангелског Сабора, највеће руске цркве.

И над оним што се данас догађа на Косову лебди лик Светог Саве. Да се за ову прилику подсетимо на легенду о Лукином виру.

На реци Ибру, у Ибарском Колашину,налази се Лукин вир, увек у белој пени. Ту је скочио у воду кнез Лука Придворјанин кад је народ против његових заповести и молби решио да се сели у Аустрију, под патријархом Црнојевићем. Кнез није хтео ни оставити своје огњиште, ни живети без своје браће. Скочио је у вир. Кад је народ дошао да га тражи није га могао наћи. Кнеза је прогутала стена које до тада није било. Стена која га је претворила у себе. Чувши голему аћлост и плач кнежевих кметова, Свети Сава смилова се и створио Лукин вир, а кметове претворио у беле таласе. Они до данас ударају у ту стену, траже и отимају свога кнеза. Од сваког ударца један издише, а нови се рађа.

Нека сваки од нас постане бели талас, који ће без умора ударати о стену неправде и бранити светињу Косова.

Матија Бећковић

Из „КОСОВО 1389-1989 ЗЕМЉА ЖИВИХ“, Манастир светог Стефана, Ћелија Пиперска, 1989.
Приредила: Весна Арсенијевић

Матија Бећковић – СИНСТВО

Пре него што сам челом пао
И по пепелу помилио
Ти си већ моју тајну знао
И на мене се самилио.

Кад себе бејах загубио
Позверио и забасао
Опет ме ниси погубио
Кад си на мене набасао.

Ни одгурнуо ни издао
Ни душманину просочио
Већ се у мене поуздао
И пре иког ме уочио.

И шта сад мени да говоре
Како без сина и без синства
Нема ни црва испод коре
Камоли оца и очинства.

И шта ће мени ко да каже
Оче, да јеси и да ћеш бити
Кад глас твој за мном запомаже
Сине, немој ме оставити!

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу
А, ево, још сам дете и сироче,
Млађи си био од мене, мој оче,
Кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
И не опрашта ми своја непочинства,
И држи ме жедна без капи очинства,
И не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
Да тражим своме сопству носиоца,
И срж своју згрејем код свог створиоца,
И примим срамоту због твога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
О, дај мене мени, творче и праоче,
Јер, ево, свако са свога распела
Вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
Зато да би га могли доубити,
И за смрт моли искорениоца,
А све речи су само једна: бити.

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОТАЦ

И оцем својим не зовите никога на земљи,
јер је у Вас један Отац,
који је на небесима. Матеј, 23,9.

Нико није већи од оца
Камоли син
Нити је иједан отац
Раван оцу
Ако има сина
Који зна шта је отац
Једино ако га нема.

Кад би иједан син
био већи од оца
И онај први син
Јединац света
Био би већи
Од Бога оца
Јединог оца
Који није син.

Синови су очеви
Али ни један син није Отац
Па ипак нико на земљи
Није сироче без оца
Само ако обори очи и завири у себе
Или их подигне
И погледа у небо.
М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОГЛЕДАЛО

Кад смо ослободили Београд
Одведоше нас у црвку Ружицу
Да се причестимо
Али поп не да причесну ужицу
Док се не исповедимо.

Мене упита
Јеси ли убио
Јесам
Рекох
А он
Војниче што си то учинио?

Ишао је на мене убилац
Изнакажен
Запаљене главе
Испамећен
Исплажен
Крвниковим очима ме гледао.

Мора да сам тако
И ја изгледао.

Пуцао сам
Као у огледало.
Досад сам мислио
Да сам га убио.
Али чим сам овамо укрочио
Осетих да отад он живи у мени
И да је овде у црвки Ружици
На моја уста и проговорио.

Да се никада не сазна
Ко је кога убио.

1988.

М. Бећковић – Без ниђе никога – изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2007.)

Матија Бећковић – ВЕЗИВАЊЕ ЗА МРЦА

Од свих усмртила
Мучила и опачила
Најтеже су турске муке
А од њих најгора
Везивање за мрца.

Живог чоека вежу за умрлога
Да жива душа удише испалу
Кожа сраста са кожом покојнога
Живом се топе кости
И љуште нокти
А мртвом расте реп
Обнавља коса
Прониче нова брада.

Нико тај потрес није издржао
Да разбијен не цури
Да простор у њему није попуцао.

Нико ту муку није преживео
Да је остао сам
Да му није цикнуо мозак
Преполућен дух
Прецркла вера
Одустала нада
Докусурена снага.

Као што се за мрца
Везује један чоек
Може и цео народ.
И не само за мртвог чоека
Него и за мртву идеју.

Везивање живог духа
Ума и језика народа
За умрлу мисао
Преминуло слово
Издахнули извор
Бившу веру
Наду цркотину
Идеју лешину
И епоху мрцину
Подмирује и народ
Истом ценом
Као и везивање за мрца
Невољник у турска доба.

М. Бећковић – Без ниђе никога – изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2007.)