Матија Бећковић – СИНСТВО

Пре него што сам челом пао
И по пепелу помилио
Ти си већ моју тајну знао
И на мене се самилио.

Кад себе бејах загубио
Позверио и забасао
Опет ме ниси погубио
Кад си на мене набасао.

Ни одгурнуо ни издао
Ни душманину просочио
Већ се у мене поуздао
И пре иког ме уочио.

И шта сад мени да говоре
Како без сина и без синства
Нема ни црва испод коре
Камоли оца и очинства.

И шта ће мени ко да каже
Оче, да јеси и да ћеш бити
Кад глас твој за мном запомаже
Сине, немој ме оставити!

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу
А, ево, још сам дете и сироче,
Млађи си био од мене, мој оче,
Кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
И не опрашта ми своја непочинства,
И држи ме жедна без капи очинства,
И не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
Да тражим своме сопству носиоца,
И срж своју згрејем код свог створиоца,
И примим срамоту због твога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
О, дај мене мени, творче и праоче,
Јер, ево, свако са свога распела
Вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
Зато да би га могли доубити,
И за смрт моли искорениоца,
А све речи су само једна: бити.

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОТАЦ

И оцем својим не зовите никога на земљи,
јер је у Вас један Отац,
који је на небесима. Матеј, 23,9.

Нико није већи од оца
Камоли син
Нити је иједан отац
Раван оцу
Ако има сина
Који зна шта је отац
Једино ако га нема.

Кад би иједан син
био већи од оца
И онај први син
Јединац света
Био би већи
Од Бога оца
Јединог оца
Који није син.

Синови су очеви
Али ни један син није Отац
Па ипак нико на земљи
Није сироче без оца
Само ако обори очи и завири у себе
Или их подигне
И погледа у небо.
М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОГЛЕДАЛО

Кад смо ослободили Београд
Одведоше нас у црвку Ружицу
Да се причестимо
Али поп не да причесну ужицу
Док се не исповедимо.

Мене упита
Јеси ли убио
Јесам
Рекох
А он
Војниче што си то учинио?

Ишао је на мене убилац
Изнакажен
Запаљене главе
Испамећен
Исплажен
Крвниковим очима ме гледао.

Мора да сам тако
И ја изгледао.

Пуцао сам
Као у огледало.
Досад сам мислио
Да сам га убио.
Али чим сам овамо укрочио
Осетих да отад он живи у мени
И да је овде у црвки Ружици
На моја уста и проговорио.

Да се никада не сазна
Ко је кога убио.

1988.

М. Бећковић – Без ниђе никога – изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2007.)

Матија Бећковић – ВЕЗИВАЊЕ ЗА МРЦА

Од свих усмртила
Мучила и опачила
Најтеже су турске муке
А од њих најгора
Везивање за мрца.

Живог чоека вежу за умрлога
Да жива душа удише испалу
Кожа сраста са кожом покојнога
Живом се топе кости
И љуште нокти
А мртвом расте реп
Обнавља коса
Прониче нова брада.

Нико тај потрес није издржао
Да разбијен не цури
Да простор у њему није попуцао.

Нико ту муку није преживео
Да је остао сам
Да му није цикнуо мозак
Преполућен дух
Прецркла вера
Одустала нада
Докусурена снага.

Као што се за мрца
Везује један чоек
Може и цео народ.
И не само за мртвог чоека
Него и за мртву идеју.

Везивање живог духа
Ума и језика народа
За умрлу мисао
Преминуло слово
Издахнули извор
Бившу веру
Наду цркотину
Идеју лешину
И епоху мрцину
Подмирује и народ
Истом ценом
Као и везивање за мрца
Невољник у турска доба.

М. Бећковић – Без ниђе никога – изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2007.)