Милета Јакшић – ВРЕМЕ

Легле су давно горе, нигде гласа,
Земљу прихваћа ноћ на груди меке,
Глухо је доба… ћути лавеж паса,
Сањиво трепте звездице далеке.

Поноћ је… хуји нејасно и чудно
Ко тајни вал по грудма ноћи неме,
Све спава, али има нешто будно:
То неуморно жури, тече – време…

Милета Јакшић – Песме

Advertisements

Милета Јакшић – СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило –
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
Кад из давнине драга слика њена
сине кадикад у дубокој ноћи
У сну, – у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?…

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их када прођемо и ми,
Када будемо једном дошли њима.

Милета Јакшић (1869-1935)

Милета Јакшић – ПОСЛЕ БОЛЕСТИ

У грозничавом сану у бунилу
           Видео сам је, близу ми је била:
 Стала је мирно крај постеље моје,
           Дотакнула ме дахом црних крила.

По бледој, хладној, тужној руци њеној,
           По једној строгој на челу јој црти,
 Ја сам њу познô, јест то она беше -
           Она, смрт сама, ил' анђео смрти.

И, док је тако стојала крај мене
           Лепа и мирна, нема, без покрета -
 Ја сам добио свест новог живота
           И осетио чар дугога света.

Беше л' то живот што га смрћу зову
           И што нам вечним уништењем прети -
 Живот без бола, рана и увреда,
           И њим живети, је ли то умрети?...

Дâ, сад када сам опет амо враћен
           На мутну светлост земаљскога дана,
 У старе борбе – ја носим у души
           Сакривен спомен виђених тајана.

И док задајем и примам ударце,
           И док ме ране отроване пеку -
 Спокојну храброст ја у срцу имам,
           Дубоку веру, утеху далеку:

Кад се за мене буре земне смире,
           И ја из њиних вртлога испловим,
 Да ни уздаха не пустим из груди
           Ил' сузе једне за животом овим.

Милета Јакшић