Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало (Јован 1, 3) — то је јеванђељска дефиниција Речи, света порука што нас, и кроз зло и таму, може вратити Божијем извору живота и светлости, која нас, док трпимо земаљске невоље, може окрепити и утешити. Изван ње су, као атрибути тамнила, неживот и несветлост, а у њој су, поред других благодати, и изворишна струјања племенитог нагона, потребитог као зрак, да се из стваралачке врућице, радосне и тешке, о датом свету и дарованом животу и поезијом искаже покоја истина, да се у њима открије понека златоносна слика.
Не морају песници то библијско начело, које је, поред осталог, и општејезичко и песничко, ни прихватати нити га бити свесни, али засигурно не могу избећи да му не служе својим делом као жртвом, што значи и животом — овострано јединим и кратким. Они усвајањем речника матерњег језика тек располажу певном грађом, стихијно настројеном, која се својом елементарном снагом жилаво опире свакој олако схваћеној обради и непредвидљиво јој узмиче, рачвајући се и распадајући по бесмишљу изван песме, дајући на знање, у сопственој охолости и самодовољности, да је сваки труд око ње беспослица и непотреба, истеривање пшенице из празне сламе.
Како Реч, умножену у безброј појмовних ознака, а измештену из свог првобитног станишта, из тачке поистовећености са Богом (У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч (Јован 1, 1), како њу, дакле, издвојити из хаоса сверечја и удомити је у песму, којој је, што је нова неповољност, једино саобразна она сила што изгони варнице из камена белутка? — Самопрегором и подвижништвом, уз нужну скрушеност и неизбежно страхопоштовање како према именици и глаголу тако и према везнику и речци – али у срцу и из срца – можемо се умилити речима, може нам се десити да нам оне одшкрину макар једна од ко зна колико својих тајних врата, могу нам се оне, што је знак повлашћености, саучеснички указати и подарити нам тренутак узнесења у простор лебдеће поетичности, из којег је, на пример, могуће оживети мртве жетеоце, а затим их увести у поља зрелог жита, али само под условом да је „ризница“ – како вели владика Николај Велимировић – „пуна блага Божјега“ (Дивно чудо, Ваљево, 1995, 10). Тек кад се то задобије и овлада тиме, језик ће се одобровољити и песнику ће узвратити својим даровима, али искључиво у количини и вредности песниковог улога – ни за сламку више нити мање.
Песнику је, надаље, додељено, што је чин чудесне радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли и испод њеног наличја, често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења. То је час, срећан час, кад се у песми предвоји, кад се пречетвори, кад се ослободи те испусти творитељски дах у душин шар.Тад он, преображен и уздигнут у сферу са које се не види његов отпад, залебди негде у области чудесне слике Христовог Преображења (И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Матеј 17, 2) – И у песми се, дакле, као и у природи после Преображења, преобразе и гора и вода.
Негде дубоко у нама, у нашем унутрашњем небу, почетак је вертикале човек – Бог, а негде на средини те усправнице, на путу ка Богу, трепери песма с кореном у библијском ембриону а с листом у нашем срцу, као што, високо уздигнут изнад земаљског кала, молитвено трепери и дух манастира Жиче — те из тог трепера изговоримо унутарњим гласом део молитвене мелодије Стефана Првовенчаног из његовог дела Житије и жизан Светог Симеона: Не забуди мене лежећа у безакоњима; не забуди мене уваљеног у тину сластну (превод Драгутина Костића), односно: Не заборави мене, који лежим у безакоњима! Не заборави мене, који се ваљам у блату сластном…! (превод Миливоја Башића).
(Што се грчка реч deisa (влага; мокрина; блато), етимолошки доводи у везу са именом Жича, изванредна је симболизација овоземаљских и небеских стања, од којих, по мери сопствених осећања, прве трпимо или не трпимо, али оне друге, патили или не патили, свакако сањамо.).
Корачај љубим ти кораке/Црвена госпођо Жичо – пева Васко Попа, а ја скромно додајем:
Нека у нама, и међу нама, буде као кад се каже Жича. Макар толико.
ЖИЧКИ ДУХОВНИ САБОР, Преображење, 1997.
Песници у Жичи, Беседе на Преображење, Народна библиотека, „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011.
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 