Милосав Тешић, ИМА НЕКА ВАСИОНА

Јер, ипак, "има нека васиона",
     што каза сељак, осушен и спечен.
     У ритму бића окреће се она,
     по кршу врља; тек у час ће речен,
     кад тела зађу, кад се смори туча,
     да пукне зрном, да се разобруча.
Јер, ипак, "има нека васиона",
     што каза онај јагањце што пасе. —
     Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе,
     да махне, широм, вратима четворма.
     Овако шта ће јадник сиромашак:
     да слуша облак како коми грашак? —
а ипак, "има нека васиона".

Милосав Тешић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Беогрд, 2002
Advertisements

Милосав Тешић, КЛОКОЧ-ПОТОК

I

Млин до млина.  — Пет ли, шест ли?
Јохе, врбе… Граб ли, брест ли?

Вир па плићак. Шака песка.
Милује се с гујом леска.

Из брзака шљунак звера.
Није Клокоч себи мера.

Чујем жубор ритам-смеше
који журбом воду клеше.

Час је црње, час је беље.
Ко ће знати шта се меље!

Запливавши као лопоч
куд га носи поток Клокоч,

може свемир да се скапи
у ширину једне капи.

II

Куд се део Клокоч-поток?
Био видра, био поскок!

Није знао шта је измор.
Ушће му је било извор.

Текао је куд је хтео.
Узводно је воду прео.

Гледао се са висина
као Дунав, као Дрина.

Дубок шумор океана
био му је сушта храна.

Праскозорјем живог мрака
хватао се Зодијака.

Да ли му се, можда хтело
да по небу тражи врело?

III

Куд се део Клокоч-поток?
Био видра, био поскок!

Беше био његов клокот
пола славуј пола кокот  —

штокад сова, пас са вуком,
корачница с громким хуком.

Ведром ноћи кад би млео,
с Месецом би шљунак јео.

Скакао је преко гроба:
скок му био фијук лоба.

Жубором је жубор крио.
Наискап је себе пио…

Горе зјап је — доле увор.
Шта гргољ?  — Туга, хумор?

IV

Куд се део Клокоч-поток?
Био видра, био поскок!

Имао је ноге, руке
и рукавце за хајдуке.

Падајући  — румен цео  —
сунцопадом он се пео.

Под грозотом звездан-човра
видео се преко мора.

Био клесач жубор-труда
бистром језом непробуда.

Схватао се, макар натрен,
као пожар да је ватрен.

Где је Клокоч?  — У тишаку?…
Очи су му вид у мраку.

Милосав Тешић, МЛИНСКО КОЛО, Завод за уџбенике, Београд, 2010

Милосав Тешић, ПУСТИЊА, У ПОЋУТИ

У окриљу тмушном тај манастир бор је,
из процепа пружен у кубе небеса!
Тек мени је дано — док болује горје

у јесењој тузи  — да мучитељ речник
ускраћује твар ми из шумних телеса,
кроз чија се бездна објављује Вечник,

немерљиво широк  — и једино такав…
Пренадражен нерв је тај разломљен пречник
под Сунчевим кругом: куд рђе се бакар

у гроздове купи, где громовоној жутњи
прислужују брда, а кнежином  — макар!  —
ведрина се светли у стакленоj слутњи.

Животу по виру колута се очај,
што узгодба буде да пакленик тутњи…
Поврати ме, Сило, теснацем у срочај

с незнањем о себи, у пречисто врело
и босиљак тела. У разору, смутњи,
резбаријом зала, препознајем јело

и корен порекла; јер дном  — еурека!  —
куд ваља се, бучи крвопија река
и трајање гњије  — не пропада Дело!

Израђују фреску шипурак и вења…
Са Орловца зрака, са Млаковца лека:
из трулежи, мрења, пакленицом трења

с видиковим морем у чин Ваведења!

Милосав Тешић, МЛИНСКО КОЛО, Завод за уџбенике, Београд, 2010

НАПОМЕНА АУТОРА:

Пустиња – манастир на улазу у клисуру река Јабланице, југозападно од Ваљева, чија је црква (посвећена Ваведењу Пресвете Богородице и са добро одржаним зидним сликарством) живописана 1622. године; Поћута – село југозападно од Ваљева, на чијем се искрајку налази манастир Пустиња;

што узгодба буде да паклени тутњи: узгодба – повољна прилика, згода;

Са Орловца зрака, са Млаковца лека: Орловац – врх изнад манастира Пустиње, Орловица; Млаковац – извор крај манастира Пустиње, западно од порте;

с видиковим морем у чин Ваведења: Ваведење – велики празник посвећен увођењу трогодишње девојчице Марије – касније Пресвете Богородице – у Јерусалимски храм који се слави 21. новембра по старом календару, односно 4. децембра по новом. „Он  (првосвештеник Захарија) тада девојчицу увео је у Светињу над светињама, најсветији део храма у који нико није улазио, осим првосвештеника једанпут годишње. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог“

 

Милосав Тешић, ЖИЧКИ ЗАПИС

Жича не живи толико оним што нам показује,
колико оним што је била.
(Милан Кашанин, „Манастир Жича“)

 

Давнина је сенка што упорно зрачи
низ обрши, равни – провалије, полом.
Колико ли тежи, а колико значи
тај сунцокрет Жиче – тај жив каменолом?
Премрежује свет се рукавцима руге,
а Сунце је тачка што пржи са драче
у Србију лепу, шареницу туге,
по чијем видику Јеремија плаче,
а допре ли плач му у жито што зриче —
то плакање мол је у плетиву Жиче.

Мучнином се шири малаксалост бивства
и кљукови тутње врх Пламеног котла,
а висије, жупе низ гроб властелинства
горчину и очај савијају до тла.
У ништење грезну чистота и понос,
и нарави врле – и сва достојанства;
наступају страсти што сатиру однос
човека и неба – и гасе тајанства.
У том понижењу, по забрежју Жиче
шарене се душе над гроздом од циче.

Зар Природа није и чин сажаљења
и дирљивост топла, и зрак милостиње –
јединство у спрези живота и мрења
с ведринама блиским што благо се сиње?
Ма како ли било, ма како ли да је,
низ тржиште слепо, остатком целине,
црвене се ругла и ђавоље стаје,
а пониру звезде у снег без белине
реченицом једном што умом се сриче,
а темељ јој клечи у замисли Жиче.

У пригушен поглед са борама бриге
урањају замор и Гоч и Котленик.
Док сметлишта раде, из мрамора, сиге
са заравни жичке, кроз дан кад се целик
спарушцима црни, крстоплети трепет…
Још оклева време да истроши лепет –
кроз селенов мирис, трепетљике цепет –
са тројке у нетри, из нетри у непет:
где руше се здања с идејама Жиче
у неизраз леден – целовит што ниче.

Прегореше учас и дар и умеће
кад логика нуле лепоту изврста:
у певници јужној још траје „Распеће“,
у северној фрагмент од „Скидања с крста“.
Избледеле боје умирују чавле
и стање је такво да чека се покрет
у садржај трена кад Петар и Павле
претварају Жељин, уз чудесан окрет,
у пучину бездна – а песме и приче
тек једно су Слово у освиту Жиче.

У поклекло лето епархија тоне.
Малаксало сјаје у збиру сеници,
а пукне ли чаша у коју се роне,
кроз повесну тмушу, из тмине ведрици,
зајаучу доба и хор корифеја
и отворе небо над фреском „Успења“.
Колико ли суза са Плавог травеја
молећиво капље у Суд просветљења!
А да ли се ишта са окриља Жиче,
кроз прстен незнања, у злоцвеће стиче?

Сањаријо пука, веселио Бог те
и ђурђевка киша, роморава, ситна!
Кад живци устрепте и полета тог те
обухвати бршљан, у власти су ритма
сви напори срца да дигну се скале
над Столове, Ибар; да живахну жмарци
уз ливаде тек се у цветање дале;
да жаоке спласну и постану тарци
о радосно трење: док немо се виче
да помоћи нема – да нема ни Жиче.

НАПОМЕНА АУТОРА:

урањају замор и Гоч и Котлèник: Гоч – планина у средишњој Србији, југозападно од Врњачке Бање; Котленик – планина у средишњој Србији, северно од Краљева;

кроз селенов мирис, трепетљике цепет:
селенов – који потиче од селена, од зељасте биљке Levisticum officinale; трепетљика – листопадно дрво Populus tremula, јасика;

у певници јужној још траје „Распеће“, / у северној фрагмент од „Скидања с криста“: „Распеће“, „Скидање с крста“ – фреске у жичкој манастирској цркви, тј. у цркви Вазнесења Господњег;

претварају Жељин, уз чудесан окрет: Жељин – планина у средишњој Србији, североисточно од Јошаничке Бање;

Колико ли суза са Плавог травеја: травеј – у црквеној архитектури: простор у храму између стубова или стубаца наткривен сводом;

да дигну се скале/над Столове, Ибар: Столови – планина у средишњој Србији, јужно од Жиче.

Милосав Тешић, МЛИНСКО КОЛО, Завод за уџбенике, Београд, 2011

Милосав Тешић, ПЕСМА КАО ПРЕОБРАЖЕЊЕ ЈЕЗИКА

Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало (Јован 1, 3) — то је јеванђељска дефиниција Речи, света порука што нас, и кроз зло и таму, може вратити Божијем извору живота и светлости, која нас, док трпимо земаљске невоље, може окрепити и утешити. Изван ње су, као атрибути тамнила, неживот и несветлост, а у њој су, поред других благодати, и изворишна струјања племенитог нагона, потребитог као зрак, да се из стваралачке врућице, радосне и тешке, о датом свету и дарованом животу и поезијом искаже покоја истина, да се у њима открије понека златоносна слика.

Не морају песници то библијско начело, које је, поред осталог, и општејезичко и песничко, ни прихватати нити га бити свесни, али засигурно не могу избећи да му не служе својим делом као жртвом, што значи и животом  — овострано јединим и кратким. Они усвајањем речника матерњег језика тек располажу певном грађом, стихијно настројеном, која се својом елементарном снагом жилаво опире свакој олако схваћеној обради и непредвидљиво јој узмиче, рачвајући се и распадајући по бесмишљу изван песме, дајући на знање, у сопственој охолости и самодовољности, да је сваки труд око ње беспослица и непотреба, истеривање пшенице из празне сламе.

Како Реч, умножену у безброј појмовних ознака, а измештену из свог првобитног станишта, из тачке поистовећености са Богом (У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч (Јован 1, 1), како њу, дакле, издвојити из хаоса сверечја и удомити је у песму, којој је, што је нова неповољност, једино саобразна она сила што изгони варнице из камена белутка?  — Самопрегором и подвижништвом, уз нужну скрушеност и неизбежно страхопоштовање како према именици и глаголу тако и према везнику и речци – али у срцу и из срца – можемо се умилити речима, може нам се десити да нам оне одшкрину макар једна од ко зна колико својих тајних врата, могу нам се оне, што је знак повлашћености, саучеснички указати и подарити нам тренутак узнесења у простор лебдеће поетичности, из којег је, на пример, могуће оживети мртве жетеоце, а затим их увести у поља зрелог жита, али само под условом да је „ризница“ – како вели владика Николај Велимировић – „пуна блага Божјега“ (Дивно чудо, Ваљево, 1995, 10). Тек кад се то задобије и овлада тиме, језик ће се одобровољити и песнику ће узвратити својим даровима, али искључиво у количини и вредности песниковог улога – ни за сламку више нити мање.

Песнику је, надаље, додељено, што је чин чудесне радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли и испод њеног наличја, често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења. То је час, срећан час, кад се у песми предвоји, кад се пречетвори, кад се ослободи те испусти творитељски дах у душин шар.Тад он, преображен и уздигнут у сферу са које се не види његов отпад, залебди негде у области чудесне слике Христовог Преображења (И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Матеј 17, 2) – И у песми се, дакле, као и у природи после Преображења, преобразе и гора и вода.

Негде дубоко у нама, у нашем унутрашњем небу, почетак је вертикале човек – Бог, а негде на средини те усправнице, на путу ка Богу, трепери песма с кореном у библијском ембриону а с листом у нашем срцу, као што, високо уздигнут изнад земаљског кала, молитвено трепери и дух манастира Жиче  — те из тог трепера изговоримо унутарњим гласом део молитвене мелодије Стефана Првовенчаног из његовог дела Житије и жизан Светог Симеона: Не забуди мене лежећа у безакоњима; не забуди мене уваљеног у тину сластну (превод Драгутина Костића), односно: Не заборави мене, који лежим у безакоњима! Не заборави мене, који се ваљам у блату сластном…! (превод Миливоја Башића).

(Што се грчка реч deisa (влага; мокрина; блато), етимолошки доводи у везу са именом Жича, изванредна је симболизација овоземаљских и небеских стања, од којих, по мери сопствених осећања, прве трпимо или не трпимо, али оне друге, патили или не патили, свакако сањамо.).

Корачај љубим ти кораке/Црвена госпођо Жичо – пева Васко Попа, а ја скромно додајем:
Нека у нама, и међу нама, буде као кад се каже Жича. Макар толико.

ЖИЧКИ ДУХОВНИ САБОР, Преображење, 1997.
Песници у Жичи, Беседе на Преображење, Народна библиотека, „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011.

Милосав Тешић, НУЖАН ЈЕ, ИПАК, МОЛИТВЕН ЗАПИС

Господ је песма гранатих строфа, сложеног ритма,
чији су врујци црвено море, пурпур што жари
јесен новéмбра жарачем јула; Господ је кичма
железног стабла, камених грана, сила што квари
поретке коби лудога точка, који, у бесу,
видик каљужа; Господ је бистрик, кристал у хали
орах-небеса, Онај што држи пчеле у вресу;
лествничник Он је с харфом од сфера — „страшан у хвали“.

Обличја видна мутне су слике квареж-остаткa
процеса бурног, који је искру, смислену језгру,
замео негде, скрајнуо тврдо, њенога сјајка
згасио лампу — коју је сплео распамет-свезу.
С очима зверја, с биљем „у тузи, с мравимa људи,
стрми и равни, изгнано тужни, замор-пејзажи
наборе мраче: с мрачења таквог воћка не руди,
не титра трава. – Рећи тек ваља: Утеши, блажи.

Мада је Језик самоме себи једино друштво,
отац и мајка, нужан је, ипак, молитвен запис,
купињак рима, канонски приступ, како би чувство
понор-тамнини разбој размакло, кротак параклис
излило штедро; како би свешум ливанског кедра
распрео бићу калем-вретено, изгнао чакљу
његовој лози, смирио пену пуног му ведра,
млеком што пишти — крунећи с душе капљу по капљу.

Пречиста, крени, сакрално боса, с Угла од трона,
с небеских поља, с ликовних ватри; с рибљих брзака,
Претечна, ступи: збруји у згласје азбучна звона;
разиграј децу, сужње у гробу трбушног мрака;
бодро потеци пламеним струјком, с Врховног таса
душевно класје гласом растреси — милуј, соколи;
метеж размети, лицем размагли ивичњак спаса —
речник ми срца, љубави глагол, чудом отвори!

Милосав Тешић, Најлепше песме Милосава Тешића, Просвета, Београд, 2002

Милосав Тешић, ЧАСНО ЈЕ БИТИ

Часно је бити носилац ране, живе и чисте,
с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње
позног априла; часно је бити трептај са листе
пролазних ствари, Слуга што уме Слово да кресне
модрицом с душе; часно је бити смирен становник
колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник
станова сточних; часно је бити сведок у трену
заранак летњег, када се сена, сламе и баште
Господом застру; часно је бити, Звездо у челу
столова Горњих, путника по ноћи воћке кад праште.

Милосав Тешић, Најлепше песме Милосава Тешића, Просвета, Београд, 2002

Милосав Тешић, ROSA CANINA

Сјани ми, сјани, дивља ружице:
 Ово су часи распуклих сања.
 Узалуд тржем прозукле жице
 у вражјем колу около пања.
 Огласе струне трзај ужице:
 Много је збиље, грозе, хроптања.
 Засветли небо и прхну птице
 кроз јасну сузу у бела сјања.
          У зрелој јези сурога иња
          цвати ми, цвати Rosa canina.

Из мене сјаји гљива лудара.
 Са чамов-даске пишу ми чавке.
 О тмурно подне лађом ударам
 и бродим, бродим без једне јавке.
 Није ли биће гашење жара,
 пелинов цветак у крилу мајке,
 пахуља жарка што се разара 
 и хрли, хрли од жеље жарке?
          Сели се тело у чашку крина
          Цвати ми, цвати Rosa canina.

У срцу здробљен светлуца кристал.
 Цијуче душа, капља с извора.
 Захује живци уз дробни лишај
 и пече зумбул, зумбул отрова.
 С ивањским цвећем, ливадо, истрај!
 У смерној тузи ромори гора.
 Зелени бреже, дугом заблистај
 и пламен свуци низ лице створа.
           Са усне усна латице спира:
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Ја гледам у свет очима биља:
 и видим сенку, и видим крила,
 и слушам како кроз мрачна ткива
 жуборе уре и туку била.
 Ја чујем жамор ушима смиља:
 ни тајне споне потмулих сила,
 ни плаха вода, ни ватра жива
 не знају тајну мојих тамнила.
           Из срца Оца кроз срце Сина
           цвати ми, цвати Rosa canina.

Од румен-јада и од зрелине,
 ја јездим белцем, јездим, царујем
 уз жубор-море, преко планине —
 и свакој драчи дукат дарујем.
 Други је живот иза црнине:
 са другом дружбом онде свањујем
 и синем, синем уврх стрмине —
 са друге булке грејем, жарујем.
           То жалба није но песма ина:
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Ја гинем, Мати, лудом матицом
 и тргам грозје, тргам купине,
 и витлам, витлам божур палицом,
 и трпим, трпим трулеж трупине.
 Вине ме ветар, вине лађицом:
 од вреле жалфе печал угине
 и лине, лине худом стазицом
 са химен-хума блесак буктиње.
           Сабирци моји немају збира
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Златну ми шкрињу чворак раскује: 
 освићу цесте, светле богази,
 од моје руже флора страхује,
 кроз мене ружа с ножем пролази.
 Спушта се паук с празне чахуре
 и жедан преде, у лов полази.
 Псалтир ми чита јесен с махуне,
 а паук граби, паук долази.
           У шупље гајде ветрина свира:
           Цвати ми, цвати Rosa canina

Расцепом свести цвили ракита.
 Селену хвата љута грозница.
 Од тешке звеке сјајна накита
 пуцају вене, дрхти лозица.
 Ја трошим страсти просца што скита:
 С међе ми гране рујна горчица;
 Круни се облак, круне се жита,
 круни се у ме ружа божица.
           У чедном часу чулнога чина
           цвати ми, цвати Rosa canina

У игри варки жаруље кресну
 и нема ноћи ни има дана.
 Од лудње судње љубице кресну,
 пакао с рајем под сунцем сања
 О леден камен небеса тресну
 и с венца плану седма свитања.
 Казујем тајну, тајну чудесну,
 плачем радосним, знаком питања
           Из срца Оца кроз срце Сина
           цвати ми, цвати Rosa canina

Милосав Тешић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2002