Миодраг Павловић – МОЛИТВА ЗА СВЕТОГОРСКЕ МОНАХЕ

4.

Молим се за оне што се теби моле
           расути међ стењем и бурама
           молим се за сестре у црном и сестре-слике
           што сваке ноћи прво све виде онда оживе
           молим се за оне у молитвама боље
           нек издрже боси и посни по гудурама.

И нека њихова молитва све нас подржи
           путевима тешким провидности опште
           провидности засноване на својствима Духа
           тешко је бити прозрачан па јасан и безгласан
           ослонац је потребан у молитви другог
           за ту се молитву молим и за молиоце ако скриве.
 5.

Молим помози онима што себе ниште
          одани гласу који једном чуше одозго
          а сад га више не разумеју али понављају
          литанија древног уздисања
          као лек који више не лечи јер нико не зна
          да га справља а ипак док је бившег лека

Биће и будућег здравља. Боља је од нас молитва сама
         зато се види подизање земље и ваздуха
         и воде и свих метала. Видим вазнесење:
         оно почиње сваког јутра и не боји се пада.
         Сваког дана нешто се увис понесе
         и спас нам пређе преко усана.


 М. Павловић – Молитва за светогорске монахе (одломак)
Advertisements

Миодраг Павловћ – ТРЕБА МИ РЕЧ

Треба ми једна реч
која у себи садржи
значења многа
колико год их има
она реч свемогућа
међу другим речима
линија повучена
из срца Јединога
толико јасна да не мора
да се тражи по речницима
Треба ми реч
позната од раније
и крепка као да је нова

Једна реч
да ми је склона
испуњена мноштвом
укуса мириса и боја
налик на оријентална јела
или да буде као оно
што воле монаси
а то је
салата од октопода

Треба ми реч
већа од сваког калеидоскопа
да ми се у руке дода
да стане тамо
где су била откровења
Од свега што су људи изрекли
да буде свеприсутнија
подразумева се: и боља
нека се спусти
као котур непокретан
да буде са нама довек
та реча послана
јасно је одакле
и од КОГА

М. Павловић – Рајске изреке

Миодраг Павловић – СУДЕОНИЦИ ХРАМА

Ми смо судеоници Христовог дела
преко светих: Саве, Јоаникија, Арсенија,
и још којег патријарха. Молитва нас води
ка месту где се Он јавља. У виду храма се
оно што је рођено – суштином прекрштава.
И док нас прожима језа као златна
мрежа – слутимо сјај Христовог преображења.
Прст по прст постаје зрак светлости што из
њега исијава. Дешава се нешто неочекивано:
Дух се у телу обнавља и служи нам као
храна.

М. Павловић – С Христом нетремице (ГУТЕНБЕРГОВА ГЛАКСИЈА, Београд, 2001.)

Миодраг Павловић – МОНАХ ЈЕДНООКИ

Калуђер се не сагиње да бере цвеће
росно. Не замишља како се на престо
Немањихих потомака пење. Одриче се
сневања и живи с мало хране. Када из
подземља навру речи, он се немошћу
подичи. Очађавео од глади, он Бога зо-
ве сведоком и зато му се допушта да
иде планинском стазом, и да сунце сма-
тра својим оком.

М. Павловић – С Христом нетремице (Гутенбергова галаксија, Београд, 2001.)

Миодраг Пвловић – КТИТОРОВ САН

Хтео бих да будем дародавац
који сопствено спокојство зида
да подижем стубове тврђе
од костију на које се ослањају сени
и да сводове спустим ниско
до каменог олтара
хтео бих да позовем неког
да ми наслика ликове од ћилибара
уграђене у подлогу од алабастра
одувек је градитељство чудотворно било
ктитор подиже цркву
да у њој на своју руку може да устане
затим да порасте толико
да једва може у њу да стане

Оживљавам тако што замишљам
како црква расте из мог тела
са свих страна око мене
састављају се зидине спреге
кроз прозор из апсиде
допиру бистрине до мене
док лежим изваљен на леђа
и држим куполе преко колена
одакле ме обасјавају зраци
однекуд где су другкчији облаци
придижем се на оба лакта
уз помоћ Беседе на Гори
усхићен сам речима
помоћу којих човек
чврсто на темељима стоји
док ми на прсима црквена шкриња
прво светлуца затим успева
да повуче ужад тако да звони
оно из торња изнад којег
започиње висина
и појављује се једна звезда или жена
која ме посматра помоћу дурбина
и види се испод мене
лежи људских облика множина
и ја ћу бити збринут
на дан васкрсења
са њима

26.10.2006.

М. Павловић – Ктиторов сан (одломак из поеме) – РАЈСКЕ ИЗРЕКЕ, (Извавач: Завод за уџбенике, 2007.)

Миодраг Павловић – У ПРОЦЕПУ

Колико нас поткресују од доласка или од Постања, као да смо жива ограда нечијег гробља. Не смеш да се пружиш на југ нити на западу границе састављај. Од устанка до устанка тетурај се, никако да станеш на ноге лагане. Затворили су за тебе мора, затвориће и планине-Балкане. Да се не створи „друго словенско царство“ послаће на зајам фердинанде и с југа бајзите и ербакане. Никако под један шатор да се народ скупи. Подметли су бедем фрушки посред леђа, и готску ломачу да тиња. Гурају у процеп да изгубиш стрпљење. Ниси ти део римског царства, нит источног, нит оног откуда долази круна. Долина и планина овде се за твоје име веже. Као пастир пригрли браћу своју. И не одбацуј речи које вероваху у Словене.

М. Павловић – НОВО ИМЕ КЛЕТВЕ  (Просвета, 2000.)

М. Павловић – ДУША

Шта је било са доласком душе, као се она у теорију
развића уклапа? Да ли је слетела као птица с висина,
или се изнутра појавила путем безгрешног зачећа?
Да ли је ушла дању на главна врата, или се шуњала
ноћу између најцрњих сенки и насупрот дима? Шта
знам о њој кад је моја свест на њеној страни била?
Оно чега се сећам то су прилике када сам се бојао да
је не изгубим: пред призорима ужаса, између не-
правде и претњи којима нас је живот заједнички ско-
лио, окруживао, унео у картотеке, усадио у своја ткива.
И верујем, баш тада када сам се бојао да своју душу не
изгубим, она је корак по корак у мене улазила.

Миодраг Павловић – ИСХОД – Мотрење себе у кули (Просвета, Београд, 2000.)

Миодраг Павловић – ДУША

Шта је било са доласком душе, као се она у теорију
развића уклапа? Да ли је слетела као птица с висина,
или се изнутра појавила путем безгрешног зачећа?
Да ли је ушла дању на главна врата, или се шуњала
ноћу између најцрњих сенки и насупрот дима? Шта
знам о њој кад је моја свест на њеној страни била?
Оно чега се сећам то су прилике када сам се бојао да
је не изгубим: пред призорима ужаса, између не-
правде и претњи којима нас је живот заједнички ско-
лио, окруживао, унео у картотеке, усадио у своја ткива.
И верујем, баш тада када сам се бојао да своју душу не
изгубим, она је корак по корак у мене улазила.

Миодраг Павловић – ИСХОД – Мотрење себе у кули (Просвета, Београд, 2000.)

Миодраг Павловић – У ПРОЦЕПУ

Колико нас поткресују од доласка или од Постања, као да смо жива ограда нечијег гробља. Не смеш да се пружиш на југ нити на западу границе састављај. Од устанка до устанка тетурај се, никако да станеш на ноге лагане. Затворили су за тебе мора, затвориће и планине-Балкане. Да се не створи „друго словенско царство“ послаће на зајам фердинанде и с југа бајзите и ербакане. Никако под један шатор да се народ скупи. Подметли су бедем фрушки посред леђа, и готску ломачу да тиња. Гурају у процеп да изгубиш стрпљење. Ниси ти део римског царства, нит источног, нит оног откуда долази круна. Долина и планина овде се за твоје име веже. Као пастир пригрли браћу своју. И не одбацуј речи које вероваху у Словене.

М. Павловић – НОВО ИМЕ КЛЕТВЕ  (Просвета, 2000.)