Момчило Настасијевић, ПЛАЧ

Плачем,
као низ реку
пуца на души лед.

Плачем,
слеђена крави река,
пуца на души лед.

Собом до дна себе
зарити се кô мач.

М. Настасијевић, ПОЕЗИЈА (стр. 567), СКЗ, Београд, 1991.

Момчило Настасијевић – ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Момчило Настасијевић – ОСАМА НА ТРГУ

То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о, прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Момчило Настасијевић – ДВЕ РАНЕ

Убод ли,
то буја убиству,
то љубим.

Врео врх мачу
зажуди до балчака у тело.

Јер и кроз рану,
и тише тим,
призивљу се бити.
_______

Ал’ две се отворе.
Преболи те зададох,
моја без пребола, брале.

Јер је тихо саткана душа,
на тише брдо уводиле
прозирне руке.

За ожиљком се
у видање прикраде,
бледа видарица без наде.
______

Ал’ каже ми се долина.
Ромори што је шкргут овде зуба.
Тихо се тамо сјаранило
што се крваво мрзи овде и љуби.

Нема за мене биља овде доле.

М. Настасијевић ПЕСМЕ /Бдења/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

Смагнем ли ово дубином у вечерњу,
или је тихи пој,
ил’ дубина се отвори где болело?
Тихо по муци бродим смерни раб.

Пакао мени, оче,
бољезан, драчу на пут.
Расточи о расточи раба.
Дубље дно души но страдáњу,
без дна реч ова смерна у вечерњу.

Корен је ово,
црва ми, оче, у нагризáње,
расточи о расточи раба.

Јер и пакао је твој,
и пропоје.
Залапим топло из ове опорине тела.
И корен по корен мање
Моме страдáњу.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /Бдења/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

И молимо те, и молимо,
пропашћу спаси,
кад није другог спаса,
казном награди за грех!

И молимо те, и молимо,
голу нам остави душу,
да имаднемо чим
дати од себе гласа!

Господи, господи,
пропашћу спаси нам душу,
кад није другог спаса.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић – СЕСТРИ У ПОКОЈУ

Субота, мори ме туга,
прислужи, мамо.

Руже што у муци,
да умине, везла,
кô мрље крви на зиду
тамом лапе.
Прислужи, мамо.

У куту где бона певушила,
на стручак наде кад мирисало,
жица је, чу ли, прснула.
Прислужи мамо.

Ни тамно, сени, зар покоја,
но покој тражиш међ нама,
недужну где те болело,
сејо, где бела промину.

Ил’ се од бола посветила,
по кап нам уља за лек из незнани,
миљем дасветли кандило,
бол товј где жив још остао,
сејо, где бела промину.

Субота, мори ме туга,
прислужи, мамо.

М. Настасијевић ПЕСМЕ /Вечерње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић, ВЕЧЕРЊА

Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.

Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.

М. Настасијевић ПЕСМЕ /Вечерње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић – БИЉКАМА

Ближи се.
Златна одора на њој.
Смрћу позлати.

Мирисне моје,
топло ли умирете.

Раскош је ово и у мени сете.
Кропи у јесењи дан.

Кропите, сестре,
вољене вас преживим,
с јесени до јесени гуснем у злато.

Златом као ви
на походу зајесеним,
раскоши пролијем свих умирања.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /Вечерње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић, ЉИЉАНИ

Топи се дан.
По златном одру девице мру,
драгане болу,
сестре моје миле.

Путују несмехнуте
за нечим што су сниле.

Сâм ја.
Топле пониру реке.
Миришу на љиљане
што прецветали лане.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

Шта ли се њима снило,
па теку насмехнуте
у тамни дол?

Сâм ја.
Нестајем чудно
из овог нестајања,
сном те дубље ме све буди.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

М. Настасијевиће – ПЕСМЕ /Вечерње/ (СКЗ, Београд, 2007)