Момчило Настасијевић – ДАФИНА

Kад нељубљено мре,
тмоло је ваздухом
на страст.

У маху повенућем
То букне пупољ прецветању,
смрт нељубљено разбуди.

Дафину на гроб не сади.
тмоли је дах из ње,
сабласно мами у таму.

Но камен тежак навали,
тежи нег’ погребена жеђ,
кад нељубљено мре.

Момчило Настасијевић Песме /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Момчило Настасијевић – ТРУБА

Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде зàпева труба.

То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.

Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.

Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,

а њему тако се живело.

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде зàпева труба.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ (СКЗ, Београд, 2007.)

Момчило Настасијевић, ИЗ ОСАМЕ

1

Остани где си,
и теци као река,
и као дрво расти,
и олујом захуји,
ил’ цветај као цвет.

2

У завичају мом
згурени кровови ћуте
и миле воде
и дим по земљи се краде.

3

Зебња је овде,
ослушкују се створ и твар:
у камен заспати јавом,
ил’ будно сном
потећи на веке.

4

Ведрину из тла бола, знај,
сише овде корен бол.
И радост недозрела,
или вај,
из патна срца ли вине,
кô птиче зла кад устрели рука,
падне, и крвав остави траг.

5

Остани где си,
и теци као река,
и као дрво расти,
и олујом захуји,
ил’ цветај као цвет.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /Одјеци/ (СКЗ, Београд, 1991.)

Момчило Настасијевић – ГЛУХОТЕ

II

Отврднуло је,
уздрхти чудно,
превршиће.

И за кап само,
и за кап,
неизречје ово у реч,

смаком потопило би створа,
смаком твар.

О мируј, мируј.
Шапата неспокоју овом,
вапаја не.

VI

Лепота јер
заслепи ме,
и нем.

Дубље то,
болније тим,
животом бих те,
муклим овим неспокојем рећи,

јер смаку
до у корен смем.

Ал’ мук тобом сам све већи.
Глухо те у ноћи ове,
у дневи бдим.

И на стопу ми
тобом замукне ход,
и муклу путању грем.

Момчило Настасијевић – Глухоте (Поезија, СКЗ, Београд, 1991.)

Момчило Настасијевић – ХРАМ

1

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

Пеците, жеге –
пламена не спекосте плам;
ледите, циче –
леда не следисте лед.

2

И нека схоре се све злости –
смешак им одоли блед.

Болног тек бол ме,
кореном у потаји кад
проклија немо и ниче,
родна кад затишти злед.

3

Тајна то тајни,
за даљу некуд мену
отвори вид.

И обневиди око,
где прогледала душа
непоробоја кроз тврди
прострели зид.

4

То задњу премашити је мету
у бездан себе ко крену;
то силе је у цвету
мрклу разбудити стену.

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /Магновења/ (СКЗ, Београд, 2007.)

Момчило Настасијевић – СТРУНА

1
Мукло то нечуј неки
у мени случи.

Прснув занемела
смрћу дâ гласа струна.

2
И меда или жучи
чаша ли ово пуна,
бол ме —

до дна искапим,
мрем неизречјем
у реч.

3
Не мене, не мене,
брата то
у незнању мог
муклије тим
потаја ова мучи.

4
И знам, и знам,
срце где куца,
од злата или тучи,
немо у њему распиње се Бог.

Плакало ил’ певало,
трнова за уздарје
плете му се у потаји круна.

5
Мукло то нечуј неки
у мени случи.

Прснув занемела
смрћу дâ гласа струна.

Момчило Настасијевић – ПЕСМЕ (Магновења) /СКЗ, Београд, 2007.)

Момчило Настасијевић, РАДОСНО ОПЕЛО

1

Чемера чемер ми у грлу
саћем што мед –
загорчај, загорчај све дубље.

Из горке ране
дубини проврем у врело.

Потоње у погреб себи
упалим зубље,
радосно запојем опело.

2

Дубље, све дубље –
плода се не заче овде
да утоли ову глад.

Тишином себе
затрубити у трубље;
плаветнилу кô Икар
винути жарко у пад.

3

Загорчај, загорчај, зацрни –
у невид-рухо
претварам се бело.

Поклецни,ного, посрни –
узлет је у недостижно
што зову овде пад.

4

Паркама ходам овим
разоравам прело.

Радосно, у погреб себи,
запојем опело.

Мрењем све живљи,
старошћу све дубље млад.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ (Магновења) /СКЗ, Београд, 2007.)

Момчило Настасијевић – МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА

Све боли. Мили друзи,
рад мене мирујете.
Трепетом не озледи ме ни лист.

Тихо и тише,
умин из рана
оваплоти ме у реч.

Целивам стабла,
браћу моју редом,
милујем ожиљке нежно.

Мили друзи,
боли ли кад вам
секира засече тело?

И умине ли,
кад за вас неме
ја мукотрпно крикнем?

Ако је скрнављење,
проститите, срце мми је дано.

Рад мене мирујете:
тихо и тише,
умин из рана.

То мукотрпан,
друзи, за вас неме,

шапатом висинама
казујем реч.

М. Настасијевић – МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА (Бдења) /СКЗ, Београд, 2007.)

Момчило Настасијевић, МОЛИТВА

1
Да утопим се у плаветнило твоје,
Господе, жедан ја.

И радост моја теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

2
И молим ти се,
урвина твојих кроз понор
бистра ме проведи,
у мени да се небеса твоја огледну.

3
И ветри твоји
да крше ме земљи, прегибљу,
снези на мени презиме.

И уза стамен-стабло
вита уз мене лоза
да препузи свој век.

И тице, крилати створи,
хитро да ми са грана
даљини твојој полећу.

4
Блажен у теби да занемим.
И од нема мене
стена да прозбори гори,
гора цвећу.

И радост наша теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ (Одјеци) /СКЗ, Београд, 2007./

Момчило Настасијевић – НЕКОЛИКО РЕФЛЕКСИЈА О УМЕТНОСТИ

Докле год се једна ствар буде поимала по њеној кори а не по језгри, дотле ће се по правилу о њој говорити увек с више или мање произвољности, вежбајући тиме ум и на рачун њен правити сасвим различите претпоставке, за које је довољно само додирнути се па да се сруше. Оне чак могу имати у себи и један део истине, па ипак у  њима истина није средишна, није начело које све остало подређује и држи у једну и недељиву битност. Но ако се, напротив, уђе у средину ствари, ако се истина постави за темељ нечемо што има да се створи, онда ће тај темељ моћи издржати и исполински велико дело. Ту је основна разлика између узвишеног  и фантастичноромантичног. Конкретније речено: једно дело  може бити постављено на масивним каменим стубовима, а једно чак и немати ослонца, него лебдети у ваздуху; Прометеј може бити хиљаду пута горостаснији и упорнији, Шајлок несравњено пута грамижљивији и крволочнији, па ипак да остану истинити. Тако је, мислим, и са свим осталим. И није само то: ако се једном продрло до сржи ствари, извор је нужно обилан, и све што има да асимилује, подреди, дозива једно друго, настаје кристалисање у правом смислу речи.

Али како да се продре до сржи? На први поглед лака ствар, више методска, геометријска, али није тако. Често и стотину година прође. Изговори се немерљиви број речи, напише хиљадама књига, а нико  ништа не каже. Ја то називам временима аутоматског духа. Утабани путеви, облигатна просвећеност за сваког, укалупљеност духова, прича о већем знању једног ђачића него Аристотела итд. На карју крајева Карлајл је у праву: скоро се са сигурношћу може рећи да су та времена управо врло велики размак између два хероја. Животворни утицај једног исчезао је, док је до доласка другог још далеко. Данте се не чита директно него анализиран (?), коментарисан, објашњен, пропуштен корз главе медиокритета. И пазите зашто велики уметници готово никад нису срећне руке са својим ђацима: они су настали као силне јаке светлости да светле у велике даљине, ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле, изгубио се у њима – свему се другом може подражавати; ремек-дело није ту да се са њега скидају калупи и да се око њега губи време у напору да се уђе у његов тајни механизам – ко је продро у механизам велике душе? – него да се на њему пречишћавају они што нагонски иду за тим да се отресу свега мртвог и пасивног што се као улична прашина наваљало по њима.

Ко је само успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, отресе свих мера и система и идеја и остане сам самцит лице у лице са природом, тај је већ и заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из себе; Нешто прострујалао кроз цело  биће, нешто као велики страх и велика смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: Дотадашње слабе кохезије унутрашњег живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано небо, јер сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо. Све остало, спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Једна је нова сила почела делати.

Прилично сумњиво ми изгледа кад се један стил цени по томе да ли је китњаст, прост, елегантан, рогобатан, префињен. Ти називи наводе често на погрешан пут. У многим случајевима, нарочито данас, говори се о стилу и онде где га апсолутно нема, и то управо стога што се стил често тражи у речи и фрази самој по себи, дакле у ономе чиме се он најлакше може фалсификовати. Један марљиво бира најправилније опеке и најуглачаније камење и зида: облици му испадају симетрични и геометријски тачни, и кохезија  његове зграде не лежи у самим опекама, него у лепу који их држи – то често називамо лепим стилом, отменим стилом. Целу ту зграду можете разглобити на првобитне елементе и опет је склопити без икакве штете по њу; покушајте, међутим, да разглобите један цвет: и самом помишљу да га анализирате ви сте га већ повредили у његовом сувереном јединству: нечега је већ нестало, реч није тешко наћи, рецимо дражи, управо онога што је било битно у њему. Дакле, не зидана кућа, но израсло дрво, то је стил. Реч дозива реч, слика слику, идеја идеју. Све је ту цело. У најкраћој фрази нашли сте основни тон целог дела.  Загледајте се у прашњиви убоги цвет поред пута, у њему чете осетити тајну свих цветова. камичак је пао у дубоки вир и таласи се разилазе у концентричним круговима. Увек ту има једна централна сила која све у свом домашају мири и стапа у једно. О логичким неслагањима може ту бити речи, али о музичким никад: дур и мол се ту, не преплећу, него сједињују, један другом отвара излаз, један је нужни основ другог, први даје стабилност другом, други умекшава први. Да ли се до тога, као и до топлог и хладног у сликарству, дошло геометријским путем?

Неки критичари систематски су уносили забуну код необавештених, то ће рећи пасивних и мртвих, раздвајајући форму од садржине; књижевни и уметнички историчари, често ради лакше прегледности, стилу једног уметника дају засебну главу. Шта они управо подразумевају под речју стил? Је ли то вештина из које се у школи добија слаба или одлична оцена, а у животу поруга или похвала; може ли неко да буде само добар стилиста и ништа друго? На жалост, тај суд се врло често чује и од неких што важе за најпосвећеније: Уметност ради уметности, то је последње прибежиште банкротираних песника и њихових учитеља теоретичара. Дакле, ако ми ко са помпом подари шарену лажу, ја да је примим и чувам као реликвију; пуне очи, празно срце: то је ваш стил без садржине; кућа са фасадом прорачунатих пропрција, тачно постављених рељефа, али која није за становање, нити ни за шта на свету. Мала казна за оне што мисле да се све да протумачити и анализирати.

Напротив, стил није фраза, није коректан низ фраза, него један сигуран став који је човек заузео према себи и према свету, материјални облик његовог осећања и мишљења, једног великог убеђења, једне религије. Ако сам са великим убеђењем казао или направио што, ја сам дошао од свог стила. То је од сада моје оружије којим побеђујем, јер пазите, истински стил непосредно убеђује. И шта најпре фрапира код правог уметника? – превелико богаство унутрашњег живота који се прелива, згуснут раствор и нужно кристалисање; централна сила привукла је све што јој је у домашају, и подредила, много је примљено, стоструко много ће се вратити; над средствима се потпуно загосподарило: она се сва намећу, али се од њих са једним врло сигурним нагоном узимају најзначајнија, најубедљивија, много што шта остаје, и с правом, неказано. Један се обуздава, јер би се иначе нагонски расплинуо у бесконачном; други се усиљава јер у дну душе стрепи да не буде ухваћен у ништавилу.

Код једног изражено одјекује кроз дубине неизраженог, код другог, и поред свих напора да не буде тако, фраза остаје само фраза, више или мање благогласан скуп гласова и ништа више. Има ли чега беднијег од музике која казује све, од нетајанствене музике. Французи имају реч за те лажне стилове, то је плат, раван, нешто немогуће, ствар у две димензије свега. У крајњој линији нејсугестивније делује оно што је само наговештено, наслућено, неисказано: један чаробњак има способност да осети тајну, он проналази на њој врата и отвара нам их, то је све што он хоће или само може да учини за нас; без њега не би смо осетили, ако је и са њим осетио, онда ту нема више никакве помоћи. Теоретичари су казали: не описуј све, него само карактеристично. Пропис врло тачан, али се њиме није ништа постигло, и најопскурнији стихотрворац са четврте стране дневних листова, и најжалоснији мазало пејзажа за десет динара, зна га као своје вјерују, па ипак сразмера између даровитих и недаровитих описа иста је ако и не већа него у време Хорација, Шекспира и калдерона. Али се зато не заборавља ићи ни у другу крајност: Већ је направљена теорија, и оберучке примљена, да је сликару довољно на људком лицу само назначити једно око, друго је логички нужно, и нашто упасти у плеоназам те га насликати; песнику, да каже три и да вам тиме сугерира Христову главу, слику Гвида Рени. Тако се тумара по искривљеним путевима кад нема гравитационог центра.

Ко нема за себе доста, нужно не може ни давати. Али, на жалост, чар првих и сувише је велики мамац за неправе. Има ту и пуно других ствари: не непалог је пала зрака туђе светлости и он самог себе убеди да то он сија, па хоће и друге да убеди; замислите колико таквих испрекршених зракова допру богзна и од када, за оне који умеју да их осете на себи; неко је претходно очеличио вољу, па онда отворио фабрику поема, истина у прози, но ипак поема – кобна поселдица принципа о моћи васпитања, – питајте Расиновог и Вагнеровог сина колико у уметности вреди моћ васпитања кад нема оне друге, праве, урођене моћи. Хоћу опет да говорим о стилу.

 Где је неморал подрио породицу, јављају се моралисти, где се црв скепсе увукао у уметничку веру, јављају се критичари. Каква је то секта људи? То су, оговара се, вртари у врту лепога; они што чупају коров, сеју, расађују, поткресују. Да није њих, све би почело инволиурати, љиљан би с временом опао у неки скромни дивљи цвет с латинским називом, царска крушка у опору дивљакушу, ружа у трн. У једној леји они негују рецимо епску песму, у другој драму, у трећој сонет. И пазите како су они вични вртари: Од сировог Шекспира направили су Драјдена и Попа; од неугледног Молијера француска ништавила XVIII века, од варварског Хомера не вреди ни помињати шта. Па ипак они морају имати неког посла, како би се иначе одржали, и још све више множили. У Франсцуској су се чак с помпом прогласили за научнике, снабдели се са алаткама за анализу и дали се на посао: све су они анализирали, и једно време идеали човечанства лежели су на столу за сецирање, па ипак идеали су остали живи и неповређени, а они су у знак покајања пред самим собом, погнули главу, и најзад спали на то да обогате човечанство са још једном теоријом. – „Али то је наша професија, то нас хлебом рани.“ Господо критичари, у данашњем сложеном друштву имаће и за вас места, будите све друго где треба мудровати, резоновати, писати; примите се посредничког посла између уметника и нагонски инертне гомиле, али се не мешајте у уметничко стварање, оставите уметнике да раде како знају и умеју. „Зар смо ми забадава оштрили своје укусе?“ Нисте. Будите цензори. Ловите коваче лажног новца и изобличавајте их. Часнији се посао не да замислити. Јер данас, кад поред истинског златника промакне девет лажних, истински уметник не умире од глади да би му добар биограф имао прилике узвратити: таква је судбина великих, него зато што стварно нема шта да једе и што му залогај отимају практичнији и довитљивији ковачи лажног новца. Још једном, има ли племенитијег посла?

Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ израза који открива, те слепи виде, а глуви чују, без њега би ход човечанства највише био веома, веома спор, а можда доведен и у питање. Доцније, све већим дељењем и раздвајањем вредности, из тог првобитног мага издвојио се свештеник, чији је посао да чува и тумачи застареле теолошке формуле, судија да размршује што се у односима људским замрси, краљ влада – све саме професије, – само срж старог мага остаје непромењена, само потомци старих мага, иако им је парцелисано друштво дало одређену улогу и значку занимања, у дну душе остају људи без заната, чудне занатлије које не раде за дућан, пијацу и вашарску шатру. И пазите како се неки међу њима, по јако испољеном атавизму, драговољно и радо искорењују из узаних оквира класа, и бивају боеми. Питајте сваког од њих, читајући, слушајући или гледајући их, сваки ће вам кроз своје дело одговорити, па ма он споља био и навећи буржоа, да је преживео значајан тренутак кад се имао одлучити да ли ће поћи путем практичног рада или путем уметничког стварања.

Уистину, они су свештеници, често и не будући свесни тога, једини истинити свештеници садашњости, а можда и будућности. Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно. Нечисти и недовољно посвећени међу њима, немају нагона да одбију теорију као принцип мртвила, оберучке се хватају за њу, дају јој почасно место у себи, навију је и пусте да ради, онда су они изразити класичари, романтичари, реалисти, импресионисти. Чисти и посвећени, иако им историчари лепе таке етикете споља, унутра нису то. Погледате ли их изблиза, занемећете од чуда кад видите колико су истоветни у својој природи, и колико сви казују разним средствима исто. Ружно је дефинисати их, али кад нам је то ипак потребно, рецимо да су сви оно што би нам реч надстваран дала да наслутимо. Они не иду непосредно у трансцендентално, него га откривају кроз стварно. Стога су подозривији и жалоснији од непробојних материјалиста они који су некако прескочили опипљив живот, зажмурили пред њим да би прогледали тек онда кад би им стварност бола остала иза леђа. Не треба им веровати, они у најбољем случају лажу сами себе. Него су прави видовити људи навек гледали кроз стварност у бесконачност; другог пута и нема, јер нашто би нам онда била дата чула и моћ проницања? – Данте је алегорички представио вечна страдања негативног дела човечанства, јер је алегорија била тада начин изражавања. На први поглед тачно. Али завиримо у ту Дантеову алегорију, испитајмо јој звук чекићем и видимо да ли шобоће, да ли изумеђу ње и стварности постоји шупљина, геометријски тачан паралелизам, да ли је то само пројекција стварности. Не. Ви ту имате разголићен цео светски бол. Спољња кора са свега негативног и наказног у животу скинута је, те је само језгро остало. Проницљиво око генија пробило је тамну и густу материју, отклоњено је све нечисто и неутрално и најгнусније ствари не одбијају вас него вас доводе до највишег осећања – сажаљења. Ко таквом делу приступи отворена срца, тај се  спустио у дубине људског бола и далеко од тога да се отуд вратио с грчем ужаса и гађења, он је прекаљен и чист и срце му више није само мишић који прикупља и разноси крв по телу. Он је преживео надстварност. И око дела најозлоглашенијег реалисте који „копира“ има један фини вео чари, неко осветљење које је творац бацио на овај свет. И ко је осетио, тај зна битну разлику између сунчане светлости стварности и  интуитивне светлости у уметности. Ево разлике: Прочитајте један полицијски увиђај каквог злочина, или му присуствујте, па онда нађите у Достојевском нешто слично томе; или будите у стварном рату, где  рођеним чулима примате све ужасе око себе, тресете се у грозници страха, или се губите у отупелости, и прочитајте у Хомеру или Толстоју описе сличних борби; у првом случају мало сте сигурни да вам све то не остави занавек у души неизлечиво гађење према себи и човечанству; у другом, никад вам се тако што не би десило, јер је између вас и тих ужасних појава људског беснила ставио геније, он вас, као оно Верглије Дантеа, води за руку кроз најнеопходнија места, да вас опет изведе и остави обогаћене.

Никад чисте апстракције нису ништа казале човечанству. Оне се обраћају само мозгу. Као дим оне прођу, или се у најблажем случају задрже, па и то не да оживе, него да умртве. Ко је осетио у себи моћ да убеди, тај није двоумио о начину како да то учини: он се непосредно обогатио чулима, срцу, целој души. И он је то нагоснки учинио. Песник не уме, па и кад би умео, згража се да мисли у формулама: Он осећа да је апстракција  само друга половина израза који задовољава само један део бића и да се оно друго за највећи број капиталније или није хтело или могло казати. За њега, између израза смрскава се и израз пада вече постоји основна разлика, као између мртвог и живог.  Ако из конкретне слике не зрачи мисао онда је та слика механичка копија; ако се мисао није нагоснки конкретизовала, онда та мисао може бити тачна, али жива никад. На крају карајева, куда год пошли, излазимо на исти пут: што је уметничко надстварно је. Лаичком оку стварност је фрагментарна, растргана. Живот је сукцесивни низ важнијих или неважнијих догађаја, који пролазе; видовитом, она је једно и недељиво; живот, река која тече, са својим брзацима, плићацима, вировима, тромостима.

Живот је осећан у свој својој целости, то је први услов стила: од тог тренутка свака његова манифестација, била она и најситнија, космичког је значаја. И најзначајнија појединост бесмислена је само онда кад није у органској вези са целим. Нешто се не да појмити као целина ако се кроз све привидно раздвојене и диспаратне ствари не осети начело које спаја и мири. Највећи духови редовно су то начело налазили у Богу: он је с ове стране стварности – у њиховој души. У самој стварности – као начело лепоте, с оне стране стварности – као тајна. И видите како силно јака веза спаја човечију душу, преко бића ствари, са недокучивом тајном надстварнога.

Питање о психолошком развоју човека не стоји у опреци с овим. На чему се развила и обогатила људска душа? На посматрању стварности, на удубљивањ у њу. Божанска клица тиме је пала на погодно земљиште.

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, или у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. (…)

Момчило Настасијевић
Сабрана дела: Есеји, белешке, мисли (Сабрана дела, СКЗ, Београд, 1991.)