Новица Тадић – НОЋ СА ЂАВОЛОМ

На мене се навадио ђаво
Па од њега
Не могу да заспим

Охоле мисли
У главу ми убацује

Ја сам човек
Ретке доброте
Сам себи говорим

Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан

Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе

Н. Тадић – Ту сам, у тами (Архипелаг, Београд, 2011.)

Advertisements

Новица Тадић – ПТИЦА ЗАПЕВАЛА

Птица запевала
у ведром дану
изнад вешала

грана се покренула
у малом лугу
поред згаришта

поток зажуборио
преко тела оборених

ветар
пепео подигао
па га по пепелу просуо

Н. Тадић – Незнан (Завод за уџбенике, Београд 2006.)

Новица Тадић – БЕЗВРЕДНЕ ПОХВАЛЕ

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Свуда су прогонства, лажи и преваре.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Атмосфера је злослутна, пуна громова.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Нек буде шта буде, нек зидови пуцају.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Растуриће смрт моју гомилу,
и мене бити неће.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Новица Тадић – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Завод за уџбенике, Београд, 2009.)

Новица Тадић – МОЛИТВА ЗАБЛУДЕЛОГ

Хвала Ти, Господе, што си ме јутрос из постеље
подигао. У њу синоћ, уморан, као у ледени гроб,
легох. Знам, Светлости, да ћу данас, ходећи по
граду,негде изгубити дах; за првим углом, на тргу,
у јутарњој магли, можда. Буди ми од помоћи,
Заштитниче слабих. И мене, заблуделог, упути
како знаш. Јер неће се знати ко су ми отац и мајка,
ни на којем ће ми ветру летети прах.

Н. Тадић – Незнан (Завод за уџбенике, Београд, 2006.)

Новица Тадић – ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА

Људи у обртним вратима
моји су најближи рођаци.

Узрујана лица,
која никада нисам видео,
приближавају ми се и нестају.

Тек понеко рекао би ми понешто,
али као да, у последњем
тренутку, одустане.

Нема се ту шта рећи.

Врата се окрећу,
све је у покрету, сви смо у млину.

Од нас се лудо брашно
за пекару неког ђавола прави.

Н. Тадић – Изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2009.)

Новица Тадић – ПРОЛАЗАНИК

Чим сам изашао на улицу,
умножио сам се,
и кренуо на разне стране.

Певушио сам кроз нос,
и радосно около поглéдао.
Нико ме није чекао,
а у наручје сам нечије хрлио.

На ципелама,
огледалца сам имао.

У њима су се видели
врхови солитера
и модро небо без облака.

Н. Тадић – НЕЗНАН (Завод за уџбенике, Београд, 2006.)

Новица Тадић – НЕШТО ДА ТИ РАЗЈАСНИМ

Ништа од мене
не очекуј
јер ја сам ти
грешник највећи

Моли се и пости
стражу држи
и добру се надај

Бог ће те видети
и ти ћеш видети
светлост Његову

Бог ће ти помоћ
и ти ћеш помоћи
сам себи.

Н. Тадић – Ја и моја пратња (Завод за уџбенике, Београд, 2011.)

Новица Тадић/Пајсије – ЗНАЊЕ УЧЕНИХ ЈЕ ГРОЗНИЦА ЗЕМЉЕ

Држи се подаље од учених.
Њихово знање је
грозница Земље.

Н. Тадић

Пајсије Светогорац: Добар је језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: „Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?“ „Које знање?“ – рекох им. „Оно које се стиче умом?“ „Да“, рекоше. „То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу“. Добре су снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд… Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком (тј. са безначајним материјалним трошковима – прим. прев.) . Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: „Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?“ „Ишли смо на месец“, одговори ми. „Колико је далеко?“, упитах га. „Рецимо, пет стотина хиљада километара“, рече. „Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец’?“ Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара“. „А до Бога, јесте ли дошли?“, упитах га. „Колико далеко је Бог?“ „Бог је, рече ми, веома далеко“. „Ми, рекох му, са једним напрстком идемо до Бога!“

Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата (Према Библијској приповести, Едемски врт у коме су били прародитељи се ту налазио, прим. прев.) и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.

Старац Пајсије Светогорац – Дух Божији и дух овога света
Превео: Александар Ђаковац

Приредио: Александар Мирковић