Јован Делић, НАД ГРОБОМ ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА

Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежанијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни хтио помирити. Нећу тамо — и крај, говорио си ми кад сам те молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пивског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од другога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјесто за тебе, Новице — Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.

Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче живим моштима које су ходале, а да не личиш на неко птицолико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса, без узмака, па шта кошта — да кошта. Плаћаш главом цијену коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити, велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи, ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично, макар то било на ивици живота, па макар то било „осамљивање и уклањање од свијета“, па макар то било неприлагођено никоме и ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети, по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти си то много љепше казао:

„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и мисли водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов.“

И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно страшило, „савремени узнемирени човек“:

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука — само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и може с тобом — нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана не изгубиш способност за сузу и за осјећање:

«Све самљи…», Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање…“

Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја „Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у прољеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:

„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници“. И преплакао сам тај дан, кријући сузе.“

Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу, испод стрехе, али страха — стрехе. И цијенио си српску поезију што је свједочила о нечем потресном и болном:

„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“

Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:

„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“

„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва.“

Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти си то бриљантно формулисао:

„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу се стиже до очишћења и вере.“

Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају пакао и небо. Зато им се вјерује.

Не знам савременог пјесника веће скрушености и скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у Америци, појаве двије књиге поезије? И да им је преводилац Чарлс Симић? А Новица — ни прстом. Нека свак ради свој посао.

Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је очекивао. Мртав и прије своје смрти — тај монашки, светосавски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о поезији.

Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва су наша гробља — новобежанијска.

Јован Делић

29. јануара 2011. на Часне Вериге

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Новица Тадић – НОЋ СА ЂАВОЛОМ

На мене се навадио ђаво
Па од њега
Не могу да заспим

Охоле мисли
У главу ми убацује

Ја сам човек
Ретке доброте
Сам себи говорим

Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан

Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе

Н. Тадић – Ту сам, у тами (Архипелаг, Београд, 2011.)

Новица Тадић – ПТИЦА ЗАПЕВАЛА

Птица запевала
у ведром дану
изнад вешала

грана се покренула
у малом лугу
поред згаришта

поток зажуборио
преко тела оборених

ветар
пепео подигао
па га по пепелу просуо

Н. Тадић – Незнан (Завод за уџбенике, Београд 2006.)

Новица Тадић – БЕЗВРЕДНЕ ПОХВАЛЕ

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Свуда су прогонства, лажи и преваре.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Атмосфера је злослутна, пуна громова.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Нек буде шта буде, нек зидови пуцају.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Растуриће смрт моју гомилу,
и мене бити неће.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Безвредне похвале заклањају славу Божју.
Дај ми мрвицу, Господе, и исцели ме.

Новица Тадић – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Завод за уџбенике, Београд, 2009.)

Новица Тадић – МОЛИТВА ЗАБЛУДЕЛОГ

Хвала Ти, Господе, што си ме јутрос из постеље
подигао. У њу синоћ, уморан, као у ледени гроб,
легох. Знам, Светлости, да ћу данас, ходећи по
граду,негде изгубити дах; за првим углом, на тргу,
у јутарњој магли, можда. Буди ми од помоћи,
Заштитниче слабих. И мене, заблуделог, упути
како знаш. Јер неће се знати ко су ми отац и мајка,
ни на којем ће ми ветру летети прах.

Н. Тадић – Незнан (Завод за уџбенике, Београд, 2006.)

Новица Тадић – ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА

Људи у обртним вратима
моји су најближи рођаци.

Узрујана лица,
која никада нисам видео,
приближавају ми се и нестају.

Тек понеко рекао би ми понешто,
али као да, у последњем
тренутку, одустане.

Нема се ту шта рећи.

Врата се окрећу,
све је у покрету, сви смо у млину.

Од нас се лудо брашно
за пекару неког ђавола прави.

Н. Тадић – Изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2009.)

Новица Тадић – ПРОЛАЗАНИК

Чим сам изашао на улицу,
умножио сам се,
и кренуо на разне стране.

Певушио сам кроз нос,
и радосно около поглéдао.
Нико ме није чекао,
а у наручје сам нечије хрлио.

На ципелама,
огледалца сам имао.

У њима су се видели
врхови солитера
и модро небо без облака.

Н. Тадић – НЕЗНАН (Завод за уџбенике, Београд, 2006.)

Новица Тадић – НЕШТО ДА ТИ РАЗЈАСНИМ

Ништа од мене
не очекуј
јер ја сам ти
грешник највећи

Моли се и пости
стражу држи
и добру се надај

Бог ће те видети
и ти ћеш видети
светлост Његову

Бог ће ти помоћ
и ти ћеш помоћи
сам себи.

Н. Тадић – Ја и моја пратња (Завод за уџбенике, Београд, 2011.)

Новица Тадић/Пајсије – ЗНАЊЕ УЧЕНИХ ЈЕ ГРОЗНИЦА ЗЕМЉЕ

Држи се подаље од учених.
Њихово знање је
грозница Земље.

Н. Тадић

Пајсије Светогорац: Добар је језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: „Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?“ „Које знање?“ – рекох им. „Оно које се стиче умом?“ „Да“, рекоше. „То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу“. Добре су снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд… Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком (тј. са безначајним материјалним трошковима – прим. прев.) . Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: „Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?“ „Ишли смо на месец“, одговори ми. „Колико је далеко?“, упитах га. „Рецимо, пет стотина хиљада километара“, рече. „Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец’?“ Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара“. „А до Бога, јесте ли дошли?“, упитах га. „Колико далеко је Бог?“ „Бог је, рече ми, веома далеко“. „Ми, рекох му, са једним напрстком идемо до Бога!“

Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата (Према Библијској приповести, Едемски врт у коме су били прародитељи се ту налазио, прим. прев.) и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.

Старац Пајсије Светогорац – Дух Божији и дух овога света
Превео: Александар Ђаковац

Приредио: Александар Мирковић