Николај Заболоцки

Sve što je bilo u duši ko da se izgubi opet.
Ležah u travi, mučen tugom i dosadom i svim.
Prelepi stas cveta iznad mene se dizao propet
I cvrčak je kao mali stražar stajao pred njim.

I otvorio sam tad knjigu s debelim koricama,
Gde crtež na prvoj strani pokaza biljku nemu.
Crna i mrtva iz nje se k prirodi naže
– da l sama
Istina cveta ili laž zarobljena u njemu?

I cvet je na svoj odraz gledao sa čuđenjem tako
Kao da je tuđu mudrost da shvati pokušao.
Nesviklo kretanje misli u lišću zatrepnu lako
Il napor volje koji se preneti nije dao.

I cvrčak diže svoju trubu i priroda se prenu
I tužni stvor je umu zapevao hvalospev svoj.
I slika cveta u knjizi se pomeri u tom trenu
Tako – što se moje srce pomeri u susret njoj.

1936.
Препевао: Стеван Раичковић
Стеван Раичковић – Препеви (Завод за уџбенике, Београд, 1996.)

Николај Заболоцки – МЕТАМОРФОЗЕ

Како се мења свет! Како се мењам и сâм!
Једним се именом само називам
(Заправо, то што именују мноме).
Ја нисам сâм. Много је нас. Ја – жив при томе.
Ја умирах не једном – да не би успела
Крв да се охлади. О, мртвих колико
Тела одвајах од сопственог тела!
И када би само мој разум пронико
И устремио у земљу своје око
Видео би тамо, сред гробова, дубоко
Да лежим. Показао би ми у том часу –
И мене, где се њишем на морском таласу,
Мене – где у крај незанан лети лако
На ветру, мој прах јадан, некад вољен тако.

А жив сам ипак! Све чишће и пуније
Уз скуп чудних бића мој се дух сад вије.
Жива је природа. Сред камења живи
И жива влат и мртви мој хербарији сиви.
Спој у споју и форма у форми. Свемир
У живој својој сав архитектури:
Оргуље што поју, море труба, клавир
Што ни у радости не мре, ни у бури.

Како се мења све! Што пре беше птица
Сад ту лежи као писана страница;
Мисао је била цвет обичан; мора
Да је песма ишла с крдом, ко бик спора;
А то, што ја бејах, можда опет сада
Расте и растиња множи свет, где спада.

И тако, док с муком распредаш помало
Као клубе пређе која те надмаша
Одједном и видиш: то што би се дало
Назвати бесмртним. О, сујеверја наша!

1937.
Стеван Раичковћ – Препеви (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Н. Заболоцки – КО УМНОЖАВА ЗНАЊЕ, УМНОЖАВА МУКУ

Велико знање иде са бригом великом, ¹
Говори нам  Проповедник са свог престола.
Ја мудрац нисам, отукд ми толико бола,
зашто жалим за светом, зашто за човеком?

Да живи природа жели и зато она
Милионе зрна баца испред птица,
Но од милион птица, до звезда, светлица,
Једва се да се вине понекад и једна.

Васељена шуми и моли за лепоту
Криче мора, прошарана, пуна пене,
Али на брдима земље, гробљу васељене
Само изабрани цветови зраче доброту.

Зар сам ја само ја? Ја сам само трен нем
Туђих постојања. Боже праведни и прави,
Зашто си створио тај свет, мили и крвави,
И дао ми ум, да га разумем!

1957.

Напомена: (1)   1,18″ Јер где је много мудрости, много је бриге и ко муножава знање, умножава муку.“ (КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА)

Николај Заболоцки

Препевао: Александар Мирковић

Н. Заболоцки, О ЛЕПОТИ ЉУДСКИХ ЛИЦА

Постоје лица, слична раскошним порталима,
Где се велико свуда оглéда у малима.
Постоје лица – приличја тужних уџерица,
Где се кува јетра и пахне сирница.
Нека су хладна и мртва лица
Решеткама затворена као тамница.
Друга – као куле у којима одавно
Не живи нико, празно зури окно тамно.
Но, колибу малу знао сам некада,
Скромна је била и неугледна тада,
Ал’ из прозора њених увек је ка мени,
Пролећног дана светлог струјао дах снени.
Лепота света чудесна је и велика!
Постоје лица – слична песми победника.
Од таквих, сунцу налик, нота блиставих
Саткана је песма висина небеских.

1955.

Н. Заболоцки

Препревао: Александар Мирковић

Н. Заболоцки – ЈУЧЕ, ДОК САМ МИСЛИО О СМРТИ

Јуче, док сам о смрти мислио ја,
Душа ми се огорчењем пунила.
Чемеран беше дан! Древна природа
Тамом шума у мене је гледала.

И туга растанка неподношљива
Проже срце моје; истога трена
Све, све чух – и пој вечерњи трава,
И воде реч, и мртви крик камена.

И ја, жив, лутах сâм над пољима,
Без страха прођох покрај старих лêса,
Мисли мртвих прозарчним стубовима
Дизаху се крај мене до небеса.

И глас Пушкинов над лишћем сетан,
И птице Хлебњикове певаху са воде.
И сретох камен. Камен непокретан,
И на њему беше лик Сковороде.

И сва створења, и сви су народи
Чували њено непролазно биће,
И ја сам био – не дете природи,
Већ мисао њена, ум што вечно свиће.

1936.

Н.И. Заболоцки – Песме и поеме

Препевао: Александар Мирковић

Н. Заболоцки – ОБЈАСНИ МИ…

Објасни ми молим те – откуда
Ових чудних слика шум?
Одвлачи моју вољу од чуда,
Осуђује на учмалост ум.

Бојим се брзо ће наступити тренуци
И, не знајући пута ка речима,
Мисао, рођена у стваралачкој муци,
Отвориће ми рану у грудима.

Спознајући свет овај уметношћу,
Наслађујући умове слепе,
Веслимо се ми сад над пропашћу,
Попут шашаве дечице лепе.

Али и на нас ред ће доћи,
Обожена вуку крила,
Лептир умире у свећи,
Да би свећа вечно пламтила!

1957-1958

Н.А. Заболоцки – Песме

Препевао: А.М.

Николај Заболоцки – ДАЖД

У магли облачних развалина
Ишчекујући јутарњу румен,
Био је скоро нематеријалан,
У форму живота неодевен.

Заметак, облацима храњен,
Таласао се и бујао,
И намах, весео и оснажен,
Засвирао је и запевао.

И засјало је све на дубрави
Муњевитим бљеском суза,
И здрхтали су сви листови
На танким гранама бреза.

Нитима безбројним разапет
Међ земљом и небом тмурним,
Главом надоле учини окрет,
У ток збитија упаде бурни.

Падао је косо, из даљине
У седих дубова гомиле,
И груди моћне земљине
Уз дрхтај су га пиле.

Н.А. Заболоцки – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Николај Заболоцки – НА ЗАЛАСКУ

Кад тешким измучен радом,
Пламен моје душе утрне,
Увече прошетам с мрзовољом,
Кроз уништене брезове шуме.

На заравни прекивеној свилом
Боја розих и зелених,
У нереду стајали су складном,
Редови стабала сребрних.

Кроз невелико растојање
Између стабала, кроз листове,
Сенку је пружало преко траве,
Вечерњег неба блистање.

Уморног заласка био је час,
Час умирања кад пада,
Туге најтежи талас на нас
Због несвршеног рада.

У човеку два су света:
Један, који он сам створи,
Други, још од давних лета,
Мера наше снаге твори.

Ту велика несразмера влада,
Јер и поред свега интереса,
Брезик крај Коломне сада
Још не личи на моја чудеса.

Душа је у невидљивом лебдела
И прича препуна својих,
Погледом слепим је пратила
Природу што око ње стоји.

Можда, тако, и мисао гола,
Бачена некад у дубоку тмушу
Сама у себи сва изнемогла,
Не осећа моју душу.

1958.

Н. Заболоцки – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић