Осип Мандељштам, ЗА ЗМИЈОЛИКИ СЈАЈ БУДУЋИХ ВЕКОВА…

За змијолики сјај будућих векова,
За велико људско племе моје,
Одрекао сам се чаше на пиру очева,
И весеља и части своје.

Век-вукодав на моја плећа скаче,
Али крв ми вучја није:
Ко капу у рукав, гурни ме још јаче
Да ме бунда сибирска сакрије.

Да не видим плашљивце, ни каљуге црне,
Ни крваве у точку кости;
Да сву ноћ сијају лисице сребрне
У првобитној својој лепоти.

Одведи ме у ноћ, где Јенисеј тече,
Тамо, где бор звезде милује,
Јер ја у себи немам крви вучје –
Једнак може мене да убије.

1931-1935

Осип Мандељштам
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Осип Мандељштам је оставио и следеће две варијанте последње строфе:

Одведи ме у ноћ где Јенисеј тече,
И суза се у оку леди,
Јер ја у себи нема крви вучје,
И човек у мени не бледи.

Препевао: Александар Мирковић

Однеси ме у ноћ, где Јенисеј жубори,
И где досеже бор звезде августа.
Јер по кожи својој ја нисам вук у гори
И неистина ми је искривила уста.

Препевао: Бранко Миљковић

Осип Мандељштам, УЗМИ НА РАДОСТ

Узми на радост из мојих дланова
Мало сунца и мало слатког меда,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.

Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.

Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.

Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама  Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.

Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.

1920.

Осип Мандељштам

Препевао: Александар Мирковић

Осип Мандељштам – ВЕК

Звери моја, веку мој лепи,
Ко ће ти погледати у очи
И својом крвљу ко ће моћи
Пршљене двају столећа да залепи?
Крв – градитељка непрестана
Грлом земаљске ствари пије,
Нерадник само спокојан није,
На прагу нових дана.

Створење свако, све док живи,
Мора кичму да спасава,
А пршљеном невидљивим
Луди вал се поиграва.
Век младе земље је к’о нежна
Хрскавица у детета,
Опет су на жртву, к’о јагње,
Принели теме живота и света.

Да се живот ослободи из плена
И да нови свет отпочне утом,
Чворноватих дана колена
Треба везати флаутом.
То век љуља талас плави
Људском жалости без лека
И дише змија у трави
Златну меру века.

Пупиће још пупољци без броја
И зеленило у јеку.
Ал’ сломљена је кичма твоја,
Мој дивини јадни веку.
Бесмислена осмеха гледаш
Унатраг, суров и слаб,
К’о звер, гипка некад,
На свој зверињи траг.

Осип Мандељштам

препевао Бранко Миљковић