Петар Пајић, СРБИЈА

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

Петар Пајић

Петар Пајић, ЛИЦЕ МОГА ОЦА

Једном само, у једном тренутку, видео сам лице свога оца. О, ви не можете да замислите какво је то лице.

Препуно разваљених цркава и лепих недеља, било је умивено горком водом и створено од црног ражаног хлеба који смо јели. Личило је на преорану њиву и на погажену пшеницу.

Приметих своје сузе на том лицу. Хтео сам да их обришем, али моја рука није имала никакву снагу и узалуд сам се мучио. Видео сам све своје болове на које сам одавно заборавио. При сећању на њих остајао сам равнодушан, а лице се кривило од патње и од бола.

Било је чисто, у миру и у његовој дубини могао сам видети све крваве злочине који су почињени. Хиљаду заклане деце лежало је у очевој руци. Свет се  превртао у јаду. Отац висок и прав личио је на саму смрт.

Никада нисам сазнао на шта ме је подсећало то лице. Да ли на пораз или на празник. Лице мога оца. Лице мога оца. Његову трагедију понео сам ја у живот.

Најлепше песме Петра Пајића, „Просвета“, Београд, 2004.