Петар Пајић, СРПСКА ЧЕТА

Патријарху Павлу

Кад нам узеше стране света
небо над нама оста само.
Тад се построји наша чета,
рекосмо: „Небо ником не дамо!“

Стадоше у строј деца из јама.
Постројише се и славни преци.
И потомци стадоше с нама.
И крсне славе, домаћи свеци.

И сад целом свету на мети
што небо душу ником не дамо,
са крста на ком смо разапети
идемо да грехе Богу предамо.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Advertisements

Петар Пајић, КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА

Кад су Срби читали ушима,
имали су велике усмене библиотеке,
гуслари су били књиге,
књиге су саме ишле по народу,
говориле су, могле су се чути,
уместо лепих илустрација
свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
довољно је било да оду на пијац,
пред цркву, или на вашар,
да чују неку књигу,
да је науче напамет,
тако су се узгреднои школовали,
па су се са пијаце враћали као из школе
са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
учитељи су им били слепци и просјаци,
можемо рећи да је то био неписмен народ,
ал не можемо рећи да је био и неначитан,
као сад.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, ЦРНО ПОЉЕ

Чија је сенка на нашем пољу?

Човек не стоји тамо,
дрво на њему не расте,
облака на небу нема,
птица преко поља не лети.

Узалуд копамо,
не можемо да је ископамо,
узалуд затрпавамо,
не можемо да је затрпамо.

Све је црње наше поље,
не можемо више сејати на њему,
не можемо ни воде пити
са нашег извора,
не могу нам се ни деца рађати
у нашим колевкама,
не можемо ни умирати
у нашим кућама.

Чија је сенка никла
на нашем свету пољу,
из наше свете земље?

Поље је наше, сине,
и сенка је наша на њему.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, ЦРКВА

Љубави, богови поновно улазе у брда и долазе тренуци.
То је време кад мали дечаци постају цареви!
Како су лепе реке у Босни, колико су стари манастири у Србији!
Ваздух је као нож пун свежег сребра.
Љубав је наша чиста као злато, док постајемо једно.
Ја улазим у тебе и по обичају наших отаца градим цркву.
Ја не дам да се у тебе населе хладни ветрови, нити дам да будеш сама.
У теби сада већ пева мој син.
Слутим, али не изговарам, једну просту реч, која личи на твоје очи, пуне јесењег ваздуха, још непомућеног и мирног.

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2004

 

Петар Пајић, НА ЧИСТУ ВОДУ МИСЛИМ КАД СЕ МОЛИМ

1.
Обична водо, док те гледамо
Учиш нас сасвим једноставна.
Тебе да упамтимо. Да као ти знамо.
Од свих земаљских чуда ти си највише славна.
Учиш нас како да будемо лепи.
Како да се одморимо. Како да волимо.
Срце у греху пред тобом стрепи.
Само се теби чистој молимо.

2.
Боже, заљубљени смо у воду.
И у истину. Вода је празник.
Она нас зауставља у ходу:
Пере нам руке, умива наш лик.
То је тренутак благослова.
Опет за ход добија снагу
Наше тело од олова.
Можемо да пољубимо драгу.

3.
Мирнија све што је дубља. Сама
на свету који није њен, а од ње је.
Без душе тако присна душама.
И тамо где се не види све је.
Пролази не мењајући се. Тамо
где је нема рађање је њено.
Семе H²O с кореном у ваздуху. Само
је време тако безвремено.

4.
Вода је збир свих предела.
Она је пут који путује.
Текла је кроз свет провидног тела,
све што је видела, ево, ту је
у овој чаши на нашем столу.
Водено тело њено се блиста.
Згрчена пре њом у свом болу
душа осећа да је иста.

5.
Заробљен морски талас
кроз стабло у парку хуји.
Његов моћни и дивљи глас
чују танки славују.
И нас, сред летње месечине
опија та песма чиста.
Снага морске пучине
струји кроз петељку листа.

 

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2004.

Петар Пајић, ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Срешћемо се!
У висини,
У плавој нигдини,
Где множина
Постаје једнина.

Крај је краја
Почетак бескраја,
Нисмо гости
Само у вечности.

Срешћемо се
Кад се све избрише
И кад сенке
Не будемо више.

Петар Пајић

Петар Пајић, СРБИЈА

1.

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!

Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,

Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,

А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

2.

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,

Место где је било клање
Срби зову Радовање.

Убијеном и убици
Дигнути су споменици,

Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

3.

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,

Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,

Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!

Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.

Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

4.

Све су српске оранице
Саме као удовице.

Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!

Лети јато црних птица
Преко српских ораница.

И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

5.

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.

Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.

Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.

Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

6.

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,

Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.

Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

Петар Пајић

Петар Пајић, ЛИЦЕ МОГА ОЦА

Једном само, у једном тренутку, видео сам лице свога оца. О, ви не можете да замислите какво је то лице.

Препуно разваљених цркава и лепих недеља, било је умивено горком водом и створено од црног ражаног хлеба који смо јели. Личило је на преорану њиву и на погажену пшеницу.

Приметих своје сузе на том лицу. Хтео сам да их обришем, али моја рука није имала никакву снагу и узалуд сам се мучио. Видео сам све своје болове на које сам одавно заборавио. При сећању на њих остајао сам равнодушан, а лице се кривило од патње и од бола.

Било је чисто, у миру и у његовој дубини могао сам видети све крваве злочине који су почињени. Хиљаду заклане деце лежало је у очевој руци. Свет се  превртао у јаду. Отац висок и прав личио је на саму смрт.

Никада нисам сазнао на шта ме је подсећало то лице. Да ли на пораз или на празник. Лице мога оца. Лице мога оца. Његову трагедију понео сам ја у живот.

Најлепше песме Петра Пајића, „Просвета“, Београд, 2004.