Петар Петровић Његош, ЉЕТЊЕ КУПАЊЕ НА ПЕРЧАЊУ

Помоли се иза круте скале,
о титане, царе дуговласи,
за твој триомф све је приправљено.
Даница је исток засмијала,
чаровите разасула власи,
њежно краче цвијетним стопама
по плаветном и тихом простору.
Све се хоре шуме и дубраве
од радости и слатког појања;
вид су сјајни узели потоци,
играјући немирно скакају
у њедрима кипућега поља.
Глас пастира и глас земљедјелца
већ јутрењу пролама тишину;
морнар смјели на мору се њиха,
мути веслом сребрне валове
кâ лопатом пастир жеравице.
Јошт те чека љубимац Авроре
на бријегу тихога канала;
заборављен судбом и људима,
но утјешан у мрачној пустињи
са зракама свога створитеља
те призире људе и судбину
како једно лажно сновидјење, —
ја те чекам, чекам с нестрпјењем
да се прострем у морску пучину,
да полетим мало физически,
кâ што летим ваздухом морално.¹

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 167), Удружени издавачи, Београд, 1967.

НАПОМЕНЕ: 1. морално — овде у значењу  духовно

Advertisements

Петар Петровић Његош, ПОЗДРАВ РОДУ НА НОВО ЉЕТО

Роде драги, витешко кољено,
поздрављам те са Новом годином!
Бог ти умне силе обновио,
да нпаредно к дичној цјели ступаш,
уминим в’јенцем да окитиш матер,
којега је досад попирала
мрачна глупост нечистим ногама.
Ђê  просвјета  —  ту су напредности,
ђê просвјета — ту народност цвјета;
ђê народност — живот је душевни,
ђê је није — без душе кипина.
Просвјете су отпрти храмови,
с крунама се вјенчала Минерва;
не смију се на св’јет показати
груби слуге бездне демонове
сл’јепи Омар и Теинзигоан.
Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људих и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? Електрика,
пречишћена искра божанствена
кроз пламове бесмртнога огња.
Храм нечисти она не полази,
ал’ у прса што су благородна —
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.
Липо, лјепо, лепо и лијепо,
било, бјело, бело и бијело —
листићу су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали.
Ситнарије ђецу забављају,
трудностима људи надвладаше;
трудови су за род бесмртије —
благо роду а благо потомству!
Чист пут оста сили вјеровања;
пара ватром живом поћерата
и завјети душах небесима —
свак уз своју нека лети зраку;
простора је доста к жертвенику,
сви уз једну — не бива тјескоте,
преноси су лаки материје.
Не пита се ко се како крсти,
но чија му крије крвца душу,
чије га је мл’јеко задолјило.
То је вопрос светога символа.
Невјешта се уста скаменише
која свето јевангелско слово
химернијем пламом раздимаху,
под којијем грдно сазр’јеваше
адско сјеме братскога раздора.
Осахоше самоубиствене
неопитне руке слијепацах
те аманет и општу светињу,
језик славни и народност своју
раздираху и каменоваху.
Са којим су прса талисманом
тако горда, тако окићена
како што су с срцем ватренијем
у ком крвца родољубја кипи?
Ко је вјеран домаћој светињи,
полезан је власти, домовини;
ко л’на мајку своју родну хули,
на њега се у страшној љутости
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробницу.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ (стр. 173-175), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse
(“Сладост  даха  те  богиње надилази
све  миомирисе  срећне  Арабије”)
À

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;                  5
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите кâ комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.           10
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа рàзвијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави   15
душу ми је напојио — све њен в’јенац гледим плави.
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија — до њих хитро сви долазе!           20
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка —
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат — моје време сад не иде;          25
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд — да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети —
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;          30
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кâ бог вели,                 35
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!          40
Цјелителни балсам свети — најмирисни аромати
што је небо земљи дало  на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи                  45
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди…
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!                             50
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама  два свијета срећна важе,                  55
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би дâ, и све славе.
Не мичу се уста с устах — цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;              60
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 168-170), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА (ПОСВЕТА)

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, ЛУЧА МИКРОКОЗМА, (стр. 135-142),Удружени издавачи, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,

те се не даш да те види
око душе најумније,
нит’ ум себе вообрази,
но тек почне о теб’ мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.

Ал’ залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.

Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, –
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р’јечу сву ствар крећеш, –
бог си ума, душе моје.

Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св’јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р’јечи уписати
о твојему величаству.

Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал’ се гордим
што са тобом својство имам.

Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.

Ти с’ океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;
са мном чине валовање,
нагоне ме напр’јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с’ преврати чамац исти
и окејан мене прождре?

Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, –
све с’ то мене покорава,
све ми с’ клања и служи ме.

Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв’јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв’јетак једва видни, –
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв’јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.

Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св’јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, —
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с’ подобим,
теб’, који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св’јет се појављао?

Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.

Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св’јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.

Ал’ ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
„Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св’јета и народа!“

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ОРАО И СВИЊА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш.
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу символ земног величаства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

1852.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ДА МИ СЕ СА ЗЕМЉЕ ПОПЕТИ УЗ ДАНИЧИНЕ ЗРАКЕ…

Поздрављам те, дивна звијездо дневна, ја свагде о теби више чувствујем но могу изговорити, славим те по трагу твојих бистрих струјах.
…………
Слово је божје зачало мирове у просторе.
………..
Опширно је хранилиште великољепија божјега.
………..
Зора која се искрала из опште сокровишнице и мрачни свод оризонта насмијала.
………..
Када се зраке сунчане угасе на нашему бријегу, онда величествени симбол Створитеља у неизбројним пламовима затрепти у подножје његова престола.
……………
Да ми се са земље попети уз Даничине зраке, у Даницу, а из Данице к ономе свјетлу уза зраке које их њој дава, и тијем начином путујући уза зајмне зраке, могâ бих доћи на извор зраках, али ђе је смртноме лакоћа зраке! Ох, зраке, да умијете мислити и говорити, бисте чудније но сте много биле. Али бадава, ви себе сожижете на општу жертву у великоме храму свеславија божјега.
То је ваш закон.
………
Заспаше зраке на звијездама и цвјетови ушикани славујем на својим стаблима.
………
Струне су моје лире-зраке сунчане и свијех свјетилах.
…………
Жубор листића и распуцање цвјетовах, хука мора и вјетровах су глас моје музе.
………….
Геније је зраке које свуда падају него се само на свијетлим стварима купе и играју.
………….
Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду времена, но бесмртност његову сазријевају другога сунца луче.
………….
Страсти су магнет; њима само нама ова земља пријатна постаје.
………….
Страсти су душа земна.
………….
Ко умије лагати, не умије вјеровати.
………….
Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечијем ђетињским.
………….
Идеје су небесно произрастјеније, како што су дрва земаљско. Како до опредијељене сфере израсту, спуштају гране к земљи.
………..
Што си ближе неба, то је сито огњено Фебово чешће и пријатнија пишта душевна.
………..
Ти, који си бесмртнима лампама украсио простор, подножје Твојега престола, Ти, који си укочио и завитлио миријарде мировах у воздуху, Ти, који си дао равновјесије свјетовима, Ти, који божественом магическом вјештином вежеш зраке за свјетлости и сијеш зраке из свјетлости.
Душа је без надежде што и олтар без кумира.
Храм је без лампе, или адска антикамара, душа без љубави.

Петар Петровић Његош, ШЋЕПАН МАЛИ * ПРОЗА * ПРЕВОДИ, Просвета, Београд, 1967

Петар Петровић Његош, АЛ’ ЈЕ ЂАВО, АЛИ СУ МАЂИЈЕ АЛИ НЕШТО ТЕЖЕ ОД ОБОЈЕ…

Вук Мандушић

Ал’ је ђаво али су мађије
али нешто теже од обоје:
кад је виђу ђе се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све мòгах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мејсечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти однекуда дође,
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића бана
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву;
па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи гòрê живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца —
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Àндри ђе је погинуо
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!

Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (стр. 63-64), Просвета, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, МИСАО

Пламен божествени у ништавом храму,
каква ли те је судба у њему зажегла?
Али си ти т’јелу вјечно мученије
али т’јело теби времена тавница?
таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.

Ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути,
којега би само судба наопака
морала човјеку рад мучења дати,
да му кратки дани и ништавни живот
у проклетству грком и у плачу прођу.
Да, смртни би био најгрђе створење
ако му нијеси ти вјесница права
бесмртију душе вјечнога блаженства.

Електризма пламом ти човјека параш
Како муња св’јетла у мрачнојзи ноћи
што полетом својим градоносни облак
са љутошћу хитром беспрестано кроји
желећ своју свјетлост у мир усијати,
Ње је луча слаба када сунца није.

И ти тако исто усиљаваш чојка
да свјетило зажди у бездане чудесах,
да открије јасно смртнијем очима
сва чудеса Божја — таинствену књигу,
у кој би смртни могâ видијети
без конца планове по којим је рука
свемогућег творца у бескрајни простор
расула свјетове, кâ сиједа зима
кад насије воздух брилијантним прахом,
у коју би могâ право видијети
будућности своје каквост и судбину.
Но од ове тајне виђећемо нешто,
ал’ за гробом само!…
…………………………………..
Будућност је наша велика таина,
која се садржи у оним њедрима
из којих је наше проистекло биће.

Твојему полету, иако је кратак,
ум границу ставит никако не може;
он с великим трудом са тобом управља
кâ кормач сустали у буру са лађом;
ти границу моћи пређеш људске смјело.
Колико сам путах, твојим огњем светим
опит, тумарао по плавој пустињи
тражећ престол сјајни оца вјечитости.
У моме полету безбројна сам сунца,
њина созвјездија налазио свуда,
сва пространа поља ђе су засијана
св’јетлим шаровима како капља бистре
из тешка облака кад кроз луче сјајне
пред заходом сунца поспу сферу нашу.
У њихову свјетлост и у редну течност
читâ сам с внимањем таину чудесах,
свуд сам престол његов у свим свјетовима
уздигнут гледао, али ми се свијет,
од ког су сви други истекли свјетови,
што се више дизах, даље одмицаше.

Ти си ме водила у прелесна поља,
ђê смртнога биће произникло негда
од ништавог праха вољом свемогућом.
Прах сам такви исто ја тежио смјело
мојом руком смртном рад вишега чуда.
Душа ми је јако у груди стењала,
блаженство гледећи ради нас створено
те погрешком грдном вјечно изгубљено.
О каква ме жалост с ужасом морила
кад сам у повратку прешао границу
из бесмртног стана у предјеле смртне.

Ти си ме сводила у бездана Тартара;
с трепетом сам гледâ кипеће ријеке,
с трепетом сам гледâ мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледâ ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледâ бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрдљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.

О како сам тада биће наше клео
и са њиме исто душе бесмртије,
кад сам разгледао ови мрачни ужас,
који је сотоврен рад мучења вјечног,
рад мучења вјечног несретњијех тварих!
О жалосни смртни зар је наша судба
рад мучења вјечног нас створила да смо?

Ти си ме водила по земноме шару,
који држи петљу непретржну јако
од твојега ланца у ком си свезана.
Из једног твога славољубља само
сва си мени твоја казивала дјела.
Хиљаде сам гледâ олтарах твојијех,
с којијех се негда дим свештени дизâ,
на које се негда трон горди висио,
времени кумира, тобом порођени.
Све олтаре твоје, троне и кумире
у прах расијава време руком грозном.
Вријеме је теби враг заклети, вјечно
оно ти сљедује, оно твоја дјела
немилосно руши, оно тебе чини
те данашњу светост попљувајеш сјутра.
Но и твоја сила могућа је доста;
не гледајућ пустош што вријеме чини,
дижеш нове ствари на развале палих,
твом приправљаш врагу… да шта рушит има!

Кад ми заждиш душу ватром поезије,
Тад у гимне славе к своме створитељу
душа ми се топи и заигра лира;
тад ми се појаве гомиле чудесах,
међу њима станем и почнем их питат
откуд су постале и ђе им је конац.
Али све нијемо мимо мене иде,
твори свету вољу, не даје отвјета.
У нечем је збиља све нама подобно:
свјетови се крећу и свјетлости лију,
а не знаду начин којим се окрећу,
њин не знаду огањ како се заждио,
не знаду постања нити свога конца.
Зна ли сиње море што мàнита лудо?
Зна л’ вјетрина ишта шта безумно хучи?
Зна ли ишта смртни куд ће и откуд је?
Један знаде за све, он са знањем влада;
он причине знаде, ми их не иштимо!
Да му закон твори — пут је дао сваком,
свијетњаку исто кâ свијетлом сунцу.

Ах, мили свештена, слатка пишто душе,
ти ме увјераваш, увјераваш јако
да частица јеси огња бесмртнога
да имадеш својство са оцем свијетах.
Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: „Буди!“ и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражајућ св’јету од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.
То једно у мене надежду порађа
да с бесмртни дусма хоћу уживати
блаженство вјечито у св’јетлому дому
вјечности, времена створитеља дивног.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.