Рајко Петров Ного – НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ

Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почима

Спавајте моји умрли
Без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега

И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику

Рајко Петров Ного НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ*

 

*Иван В. Лалић: „Можда најлирскију песму-молитву у савременој српској поезији испевао је Рајко Петров Ного у три осмерачка катрена: Нек пада снијег, Господе. То је једна молитва за мртве, чија је трагика смрти „без гроба и без биљега“ уткана у једну општу трагичност епохе. Тако често песник агресивног бунта, Ного овде тихо поје једну молитву за белину, као покров „за нашу тугу велику“.

Симболошки набој белог као боје извире из неких прадубина; да поменем само да бело може да симболизује безвременост (и екстазу), када га супротставимо црном које, према Хајнриху Цимеру, може да симболизује време. Ного моли да његове умрле, сахрањене у црну земљу, покрије бели снег. Безвремено, дакле, преко временог — у савршеној скрушености, али не и резигнацији молбеног обраћања.“

 

Advertisements