Роберт Рождественски, ЕХО ЉУБАВИ

Покриће небо
 звездана прашина,
 повиће се гране меко.
 Ја те чујем и из тих даљина.
 Ми смо – ехо,
 ми смо – ехо.
 Ми смо –
             једно другог дуги ехо.


 И мени до тебе,
 где год да пребиваш,
 лако је срцем изградити мост.
 Опет нас, Љубави, позиваш!
 Ми смо – нежност,
 Ми смо – нежност,
 Ми смо –
               једно другог вечна нежност.


Чак и у пределима
 у дубокој тами,
 иза линије смртнога круга,
 знам, нећемо бити сами.
 Ми смо – сећање,
 ми смо – сећање.
 Ми смо –
             звездано сећање једно другога.

Р.И. Рождественски, ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Роберт Рождественски, ЛАЖ ЈЕ ДА ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ

Лаж је да време пролази.
            То пролазимо ми.
 По непокретном времену.
            По његовим дугим долинама.
 Мимо заборављених санки усред сибирских зима.
 Мимо иртишких вода с непоновљивим ветровима.
 Тамо, за нашима леђима –
           магла с четири стране.
 И усамљено дрво, ружно повијено.
 Лаким бомбама –
           иње прекрива пероне.
 Руке, које се пружају ка порцији хлеба.
 Тамо, за нашим леђима –
           снежне су дубине.
 Тамо, изгорела рамена коче се од бола.
 Над затамњеним градом
           песма:
 „Устани земљо, велика-а!…
 „А-а-а-а…“ враћа се жустро, као у празној цркви.
 И ми напуштамо прошлост.
          Шкрипи под зубима песак.
 Зарђао жбун сабласно се костреши на путу.
 И бацамо на њега
          очевих кошуља дроњак,
 и облачимо синтетику, по здравље штетну.
 Идемо ка црти иза које –
          женске сузе су краткотрајне.
 Злочас.
 Нечујан тутањ грома.
 Болница
           из које ће нас изнети…
 Проседи диригент.
 И тромбонист,
          који облизује суве усне.
 Пут – у облику спирале.
          Пут – као кружница.
 Но –
 покусавши хељдину ил кашу од кромпира –
 историју Човечанства
          до сопственог конца
 свако пролази временом.
 Свако пролази.
 Свако.
 И свакоме – по реду –
          сунчано, па тамно.

Ми пут меримо
         мером својих аршина.
 Иако је већ неко рекао давно:
 да је цело људско искуство –
          понављање грешака…
 И ми идемо ка хоризонту.
          Кашљемо.
                     Рано устајемо.
 Откривамо школе и споменике.
                     Звезде и маркете…
 Лаж је да ми старимо!
 Просто – посустајемо.
 И тихо се у страну склањамо,
                   кад понестане снаге.
1989.
Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

 

Роберт Рождественски – ДУГОВИ

Дошло је време да се плате дугови.
А мислио сам,
Некако ћу успети....
Не кажеш,
       да су то удесили врагови.
Не скриваш се иза младалачке охолости.
И тако појављујем се час овде, час тамо.
Машем некаквим речима:
"Рашчистићу с дуговима!
Вратићу ја вама!...
Верујте ми!.."
Климају главама
шуме и траве,
      снежне олује и летње врелине
село Косиха, Сахалин и Волга.
Живи у мени,
       и смеје с висине
Незамислива необјашњивост дуга!
Чека свака секунда.
             Чекају године.
Језера, пуна лековите влаге.
Промичу, као светиљке градске.
Победничке 
и заставе гробљанске.
Боје, вреле чорбе, медне...
Моје Москве
очи ледне, моћно севају.
                 
И ти стихови,
      ти - главни - стихови,
који тек почињу да сањају.

И опет, поноћ душу хлади.
И опет, оловка с несаницом у завади.
И жена -                            
у очи ме гледа.
(Толико сам јој дужан,
         о, каква беда!)
                                 
                            
Плати дугове!
Чудаку! Дугове плати!
Хајде, истерај на чистину
            продужи своју судбину...
                                                    
Али, сваки пут се то дешава, знам:
што више дајеш,
више си дужан.
1978.
Р. Рождественски - ПЕСМЕ
Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – ВЕРОВАО САМ…

Веровао сам.

С чудним уживањем
веровао сам скоро од рођења
у срећни свет
         испуњен многооким домовима...
Град је сав био у портретима
                        као иконама.
И литије су -
           по рејону -
носиле
своје барјаке и знамења...

А ја сам писао, луд од среће,
како нас током јубилејâ
мудро гледају с Маузолеја
"посебног кова" вође највеће.

(Знање ми је било мало.
 И то ми је помагало.)

Да посумњам у веру: 
нисам покушао ни знао.

Стихови су прошли.
А стид због њих
           остао.

1974.
Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – СЛОВА САМ НАУЧИО ПРЕ ШКОЛЕ…

Слова сам научио пре школе,
то је било слатко и рискантно…
Ал сваку сам књишку лавину
храбро скраћивао за половину.
Природа и остала „тра-ла-ла-ла“
нимало ме није занимала.
Читао сам од заласка, па док
Сунце почне да се диже,
сиже сам тражио од књига!-Сиже!
Заузврат не добих ништа; сад рећи смем:
– Остао сам неписмен.

Р. Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ПЛАМЕН ЈЕ КАО ЧОВЕК УМИРАО…

Пламен је као човек умирао....
Неумољиво, гасећи се, а онда, наједном
задрхтавши, у лŷку, ка небу би пружао
прсте дугачких и прозрачних руку.
Дрхтећи, успињао се нитима црним у диму
као да је желео са собом да понесе ту предивну, 
                                непомичну шуму,
пожутелих пегавих јасика.
Птичице што не разликују слова.
Дугачки реп магле од дима,
                         и траве.
И, једва скривене облацима, расуте звезде плаве.

Р. Рождественск - ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – НАЦИОНАЛНОСТ

Човекова националност -
 нити је врлина
 нити је кривица.
 Ако у земљи
      другачије тврде,
 значи -
 несрећна је та државица!

Р. Рождественски - ПЕСМЕ
Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ЧОВЕКУ МАЛО ТРЕБА…

Човеку мало треба:
 трагање
 и сазнање.
 За почетак да га вреба:
 враг-
          један
 и друг-
             један...
 Човеку мало треба:
 стаза што води даљинама.
 Да му поживи
 мама.
 Колико јој треба -
           да поживи.

Човеку мало треба:
 после грома -
                тишина.
 Прамичак плави неба.
 Живот
         један.
 И смрт
            једна.
 Ујутро новина свежа -
 са Човечанством веза.
 И само једна планета
 Земља.
 Толико само.
 И -
     међузведана стаза
 да машта о брзини.
 Ето, мало -
          у суштини.
 Невелики дар.
 Малени пиједестал.
 Све у свему - ситница нека.
 Човеку
          мало
              треба...
 Само ако га кући неко
 чека.

1973.
 Р. Рождественски - ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски, СВЕ ПОЧИЊЕ ОД ЉУБАВИ

Све почиње од љубави... 
Кажу: 
„У почетку 
               беше 
                      слово...“ 
А ја тврдим поново: 
Све почиње 
                  од љубави! 

Све почиње од љубави: 
и озарење, 
                 и остварење, 
очи цветова, 
очи детета – 
све почиње од љубави. 

Све почиње од љубави. 
Од љубави! 
Ја то добро  знам. 
Све, 
                 чак и мржња – 
рођена и вечна 
сестра љубави. 

Све почиње од љубави: 
машта и страх, 
вино и барутски прах. 
Трагедија, 
             туга 
                   и подвиг – 
све почиње од љубави... 

Пролеће ти шапуће:
                       „Живи...“ 
И ти се од шапата зањишеш. 
И протегнеш. 
И кренеш. 
Све почиње од љубави! 

Р. Рождественски 
Препевао: Александар Мирковић 

 

Р. Рождественски – ДЕЛАЈ

Ја сам створио себе
искусног.
Искусног.
Вештог.
Уморног и ужурбаног.
Сигурног.
Помало грешног.
И схватих одједном
да гле
по улици,
ко створење необично,
носи себе
познати паметница,
сав направљен
од ћутања.
А тај запуштени сметењак –
са штапом уз који не расте –
направио је од себе –
од дугмади,
од панталона и капута –
ресте.
А тај –
у празним анегдотама.
А тај –
загонетно преплануо.
А тај –
анекс брковима
и скромни постамент
цигаретама…

Кад ето,
цедећи речи пригушено
рукама бледим машући,
шетају
млади фундаменти.
Без зидова
(да не спомињемо пацове!).
Сматрају:
треба пожурити.
Ослушкују разговоре…

Тако
мрвицу
по мрвицу,
градимо од себе
некога.
Као да је време
замрло.
И не зове.

И не пита…
Овде
треба размислити.
Делај. Дела
сама ће те
изградити.

1987.

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ

препевао: Александар Мирковић