Роберт Рождественски – ДУГОВИ

Дошло је време да се плате дугови.
А мислио сам,
Некако ћу успети....
Не кажеш,
       да су то удесили врагови.
Не скриваш се иза младалачке охолости.
И тако појављујем се час овде, час тамо.
Машем некаквим речима:
"Рашчистићу с дуговима!
Вратићу ја вама!...
Верујте ми!.."
Климају главама
шуме и траве,
      снежне олује и летње врелине
село Косиха, Сахалин и Волга.
Живи у мени,
       и смеје с висине
Незамислива необјашњивост дуга!
Чека свака секунда.
             Чекају године.
Језера, пуна лековите влаге.
Промичу, као светиљке градске.
Победничке 
и заставе гробљанске.
Боје, вреле чорбе, медне...
Моје Москве
очи ледне, моћно севају.
                 
И ти стихови,
      ти - главни - стихови,
који тек почињу да сањају.

И опет, поноћ душу хлади.
И опет, оловка с несаницом у завади.
И жена -                            
у очи ме гледа.
(Толико сам јој дужан,
         о, каква беда!)
                                 
                            
Плати дугове!
Чудаку! Дугове плати!
Хајде, истерај на чистину
            продужи своју судбину...
                                                    
Али, сваки пут се то дешава, знам:
што више дајеш,
више си дужан.
1978.
Р. Рождественски - ПЕСМЕ
Препевао: Александар Мирковић
Advertisements

Роберт Рождественски – ВЕРОВАО САМ…

Веровао сам.

С чудним уживањем
веровао сам скоро од рођења
у срећни свет
         испуњен многооким домовима...
Град је сав био у портретима
                        као иконама.
И литије су -
           по рејону -
носиле
своје барјаке и знамења...

А ја сам писао, луд од среће,
како нас током јубилејâ
мудро гледају с Маузолеја
"посебног кова" вође највеће.

(Знање ми је било мало.
 И то ми је помагало.)

Да посумњам у веру: 
нисам покушао ни знао.

Стихови су прошли.
А стид због њих
           остао.

1974.
Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – СЛОВА САМ НАУЧИО ПРЕ ШКОЛЕ…

Слова сам научио пре школе,
то је било слатко и рискантно…
Ал сваку сам књишку лавину
храбро скраћивао за половину.
Природа и остала „тра-ла-ла-ла“
нимало ме није занимала.
Читао сам од заласка, па док
Сунце почне да се диже,
сиже сам тражио од књига!-Сиже!
Заузврат не добих ништа; сад рећи смем:
– Остао сам неписмен.

Р. Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ПЛАМЕН ЈЕ КАО ЧОВЕК УМИРАО…

Пламен је као човек умирао….
Неумољиво, гасећи се, а онда, наједном
задрхтавши, у лŷку, ка небу би пружао
прсте дугачких и прозрачних руку.
Дрхтећи, успињао се нитима црним у диму
као да је желео са собом да понесе ту предивну, непомичну шуму,
пожутелих пегавих јасика.
Птичице што не разликују слова.
Дугачки реп магле од дима,
и траве.
И, једва скривене облацима, расуте звезде плаве.

Р. Рождественск – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – НАЦИОНАЛНОСТ

Човекова националност -
 нити је врлина
 нити је кривица.
 Ако у земљи
      другачије тврде,
 значи -
 несрећна је та државица!

Р. Рождественски - ПЕСМЕ
Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ЧОВЕКУ МАЛО ТРЕБА…

Човеку мало треба:
 трагање
 и сазнање.
 За почетак да га вреба:
 враг-
          један
 и друг-
             један...
 Човеку мало треба:
 стаза што води даљинама.
 Да му поживи
 мама.
 Колико јој треба -
           да поживи.

Човеку мало треба:
 после грома -
                тишина.
 Прамичак плави неба.
 Живот
         један.
 И смрт
            једна.
 Ујутро новина свежа -
 са Човечанством веза.
 И само једна планета
 Земља.
 Толико само.
 И -
     међузведана стаза
 да машта о брзини.
 Ето, мало -
          у суштини.
 Невелики дар.
 Малени пиједестал.
 Све у свему - ситница нека.
 Човеку
          мало
              треба...
 Само ако га кући неко
 чека.

1973.
 Р. Рождественски - ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – СВЕ ПОЧИЊЕ ОД ЉУБАВИ

Све почиње од љубави...
Кажу:
„У почетку
        беше
           слово...“
А ја тврдим поново:
Све почиње
           од љубави!

Све почиње од љубави:
и озарење,
           и остварење,
очи цветова,
очи детета –
све почиње од љубави.

Све почиње од љубави.
Од љубави!
Ја то добро  знам.
Све,
          чак и мржња –
рођена и вечна
сестра љубави.

Све почиње од љубави:
машта и страх,
вино и барутски прах.
Трагедија,
       туга
           и подвиг –
све почиње од љубави...

Пролеће ти шапуће:
          „Живи...“
И ти се од шапата зањишеш.
И протегнеш.
И кренеш.
Све почиње
          од љубави!

Р. Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ЛАЖ ЈЕ ДА ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ

Лаж је да време пролази.
То пролазимо ми.
По непокретном времену.
По његовим дугим долинама.
Мимо заборављених санки усред сибирских зима.
Мимо иртишких вода с непоновљивим ветровима.
Тамо, за нашима леђима –
магла с четири стране.
И усамљено дрво, ружно повијено.
Лаким бомбама –
иње прекрива пероне.
Руке, које се нису пружиле ка порцији хлеба.
Тамо, за нашим леђима –
снежне су дубине.
Тамо, изгорела рамена коче се од бола.
Над затамњеним градом
песма:
„Устани земљо, огромна-а!…
„А-а-а-а…“ враћа се жустро, као у празној цркви.
И ми остављамо прошлост.
Шкрипи под зубима песак.
Зарђао жбун сабласно се костреши на путу.
И бацамо на њега
очевих кошуља дроњак,
и облачимо синтетику, по здравље штетну.
Идемо ка црти иза које –
женске сузе су краткотрајне.
Заустављено поподне.
Нечујан тутањ грома.
Болница
из које ће нас изнети…
Проседи диригент.
И тромбонист,
који облизује суве усне.
Пут – у облику спирале.
Пут – као кружница.
Но –
покусавши хељдину ил кашу од кромпира –
историју Човечанства
до сопственог конца
свако пролази временом.
Свако пролази.
Свако.
И свакоме – наизменично –
сунчано, па тамно.

Ми пут меримо
мером својих аршина.
Иако је већ неко рекао давно:
да је цело људско искуство –
понављање грешака…
И ми идемо ка хоризонту.
Кашљемо.
Рано устајемо.
Откривамо школе и споменике.
Звезде и маркете…
Лаж је да ми старимо!
Просто – посустајемо.
И тихо се у страну склањамо,
кад понестане снаге.

1989.

Р. Рождественски

Препревао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ДЕЛАЈ

Ја сам створио себе
искусног.
Искусног.
Вештог.
Уморног и ужурбаног.
Сигурног.
Помало грешног.
И схватих одједном
да гле
по улици,
ко створење необично,
носи себе
познати паметница,
сав направљен
од ћутања.
А тај запуштени сметењак –
са штапом уз који не расте –
направио је од себе –
од дугмади,
од панталона и капута –
ресте.
А тај –
у празним анегдотама.
А тај –
загонетно преплануо.
А тај –
анекс брковима
и скромни постамент
цигаретама…

Кад ето,
цедећи речи пригушено
рукама бледим машући,
шетају
млади фундаменти.
Без зидова
(да не спомињемо пацове!).
Сматрају:
треба пожурити.
Ослушкују разговоре…

Тако
мрвицу
по мрвицу,
градимо од себе
некога.
Као да је време
замрло.
И не зове.

И не пита…
Овде
треба размислити.
Делај. Дела
сама ће те
изградити.

1987.

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ

препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – КЛАЦКА СЕ ВАГОН

Klacka se vagon.
Dugački tunel metroa.
Čitajući, putnik kljucka slova…
Mi pišemo o zlu dana*
i – o njegovom dobru.
No, istina, više – o zlu,
o zlu,
o zlu!…
Živimo obazrivo gledajući sve.
Živimo, sahranjujući drugove.
Putujemo, a sudbinu ne znamo, i prolazimo mimo nje.
Dugački tunel metroa.
Uobičajeno zlo dana siva…
Mržnja je od ljubavi prostija.
Mržnja je objašnjiva.
1979.

R. Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

Napomena: Roždestvenski se ovde igra sa frazeologizmom “злоба дня“ koji označava aktuelnost, aktuelnu temu, nove vesti, nešto o čemu svi pričaju… U prepevu korišćen je izraz „zlo dana“ jer ruski frazeologizam vodi poreklo iz Novog Zaveta, Mt. 6,34 „Dosta je danu svakog zla svojega“.