Роберт Рождественски, КЛАЦКА СЕ ВАГОН…

Клацка се вагон.
Дугачки тунел метроа.
Читајући, путник кљуцка слова…
Ми пишемо о злу дана¹
и – о његовом добру.
Но, истина, више – о злу,
о злу,
о злу!…
Живимо обазриво гледајући све.
Живимо, сахрањујући другове.
Путујемо, а судбину не знамо, и пролазимо мимо ње.
Дугачки тунел метроа.
Уобичајено зло дана сива…
Мржња је од љубави простија.
Мржња је објашњива.
1979.

Роберт Рождественски
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Рождественски се овде игра са фразеологизмом “злоба дня“ који означава актуелност, актуелну тему, нове вести, нешто о чему сви причају… У препеву коришћен је израз „зло дана“ јер руски фразеологизам води порекло из Новог Завета, Мт. 6,34 „Доста је дану сваког зла својега“.

Р. Рождественски – ЕХО ЉУБАВИ

Покриће небо
звездана прашина,
повиће се гране меко.
Ја те чујем и из тих даљина.
Ми смо – ехо,
ми смо – ехо.
Ми смо –
једно другог дуги ехо.

И мени до тебе,
где год да пребиваш,
лако је срцем изградити мост.
Опет нас, Љубави, позиваш!
Ми смо – нежност,
Ми смо – нежност,
Ми смо –
једно другог вечна нежност.

Чак и у пределима
у дубокој тами,
иза линије смртнога круга,
знам, нећемо бити сами.
Ми смо – сећање,
ми смо – сећање.
Ми смо –
звездано сећање једно другога.

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ
Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – АКО СЕ ВРАТИМ…

Тихо лете нити паучине.
Сунце гори на стаклима сивим.
Чинио сам што не треба;
опростите:
први пут
на Земљи живим.
Тек сада је ја осећам.
Њој припадам.
Њој ћу завет дати…
И живећу другачије, обећавам.
Ако се вратим…
Али, нећу се вратити…

Р. Рождественски – ЈА ВОЛИМ ЖИВОТ БЕЗБОЖНО

Ја волим живот
безбожно!
Иако знам унапред,
да ће
пре или после
доћи
и на мене ред.
Посустао
на камену,
одлазећи
у таму,
изнемоглим рукама
грлим земљу
саму….

Хоћу,
да не поверују
другови моји
кад сазнају.
Хоћу,
да у трену
замукну
славуји!
Да
свет усковитла,
радост
пролећна…
Хоћу,
да се смејеш!
И будеш
срећна.

1980.

Р.Рождественски – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Р. Рождественски, ТРЕБА ВЕРОВАТИ У ОБИЧНО

Треба веровати у обично.
Треба имати главу
                 здраву.
 Песници
 и убице
 у суштини,
          деле једнаку славу.
 Ко је векове претекао?
 Разабери у
 наслагама мотива!...
 Не памтимо
          цареве.
 Памтимо:
 Дантеса и Мартинова.
 Ветрењасти,
 плаховити,
 свети „чувари дуга“.
 Но, помислићеш,
           невиђено:
 плануше једном -
 и би довољно!
 Иза ограде гробљанске
 све оптужбе су
 сувишне...
 Миришу
         им
         биографије
 само
 на штампарску
 црвену.
 Ено их на портретима,
 уљудни осмеси им пристају.
 Тако да циљајући
           у поете -
 и ви доспевате
 у историју!

1969.

Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић 

Р. Рождественски – АКО БИ ЉУДИ ЖИВЕЛИ ВЕЧНО

Ако би људи живели вечно,
било би то
нечовечно…
Како сазнати
животну вредност своју?
Како се осећају
људи кад ризикују?
У море се бацити?
Нећеш потонути!
У ватру скочити?
Нећеш изгорети!
Поље узорати?
Касније ћу то….
Барут измислити?
А зашто?!
Уживали би
у лењој надмености
робови
своје бесмртности.
Ништа не би
они учинили!
Никад не би
из таме
излазили.

Можда је најважнији
стимулус животни
у горкој истини, –
да смо смртни
ми.

1982.

Роберт Рождественски

Препревао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ЛОВИТИ ЖАР ПТИЦУ

Над главом
         сазвежђа трепере.
И руке се саме пружају
ка пламу...

Како је страшно —
         кад очи отворе,
људи се више
не диве дану.

Постојати.
Не јурити за бајком.
И отићи,
         ко у манастир,
                 у стихове.

Ловити за чорбу
Златну рибицу.
А Жар птицу
        за прилог,
уз поврће.

1970.

Р. Рождественски 

Препревао: Александар Мирковић

Р. Рождественски – ПРИЧИЦА

Живео једном.
Једном је живео.
Спавао, радио , пио и јео.
Заволео.
Преболео.
Пљуно! –
и опет живео…

Сто пута је рекао себи: „Баш си гмаз,
треба отићи на Кавказ!“
Није се спремио.
Није пошао.
Сваки дан би на посао дошао.
Живео једном.
Једном је живео.
Нешто је знао па заборавио.
Чекао неког,
но потом –
Дом посао, па опет дом.
Па врелина,
па снег густ,
а сандучић за пошту пуст…

Једном је живео.
Седео.
Туговао.
Умивао.
У огледао је гледао.
Никога себи није звао.
Позајмице није
узимао ни давао.
У биоскоп ишао није ,
кроз прозор је гледао ко да се крије,
људе
и псе –
Баш је занимљиво то све.
Живео једном.
Једном је живео.
Изненада је отишао
И тепих купио!
Од зида до зида
са ресама
чаробног изгледа!
Лепота –
Бого мој!…

Прошле зиме сред лапавице
тако,
без видљивих узрока –
умро је,
отишао,
починуо…
Зазвонило је сеоско звонце,
Двоје
су донели венце
(од комитета)
са натписом риђим…

(Ето, под зарђалим поклопцем тим,
ето, под тим небом сивим
Живео једном.)

А можда, ниједном.

Р. Рождествеснки, НА ЗЕМЉИ СУРОВО МАЛОЈ

На Земљи
сурово малој
живео је
човек мали.
Имао је посао
мали.
И врло малу ташну.
Добијао је и плату
малу…

И једног –
прелепог јутра –
закуцао му је на прозор
мали,
да кажемо,
рат….

Аутомат су му дали
мали.
Чизме су му дали
мале.

Шлем су му дали
мали
и мали –
по броју-
шињел.

…А када је пао –
ружно,
неправилно,
у крику јуриша
искрививиши уста,
на целој земљи
није било довољно
мрамора
да се исклеше тај момак
у пуној величини!

1969.

Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

 

Р. Рождественски – СВЕ ПОЧИЊЕ ОД ЉУБАВИ

Све почиње од љубави…
Кажу:
„У почетку
беше
слово…“
А ја тврдим поново:
Све почиње
од љубави!

Све почиње од љубави:
и озарење,
и остварење,
очи цветова,
очи детета –
све почиње од љубави.

Све почиње од љубави.
Од љубави!
Ја то добро  знам.
Све,
чак и мржња –
рођена и вечна
сестра љубави.

Све почиње од љубави:
машта и страх,
вино и барутски прах.
Трагедија,
туга
и подвиг –
све почиње од љубави…

Пролеће ти шапуће:
„Живи…“
И ти се од шапата зањишеш.
И протегнеш.
И кренеш.
Све почиње
од љубави!

Р. Рождественски

Препевао: Александар Мирковић