Доста је било пригушених бубњева!
Удри из све снаге!
Пободи своју заставу на отвореном!
Доста је било плашљивог вирења!
Или угледај свога вољеног,
или изгуби главу!
Ако ти грло није спремно за то вино, прережи га!
Ако ти очи не жуде за савршеним сједињењем,
нека побеле од болести.
Или ће предмет ове моје дубоке жудње
бити пронађен на овом путовању,
или када се вратим кући!
Можда задовољење које тражим
зависи од чина мог одлажења, па ћу га,
кад се на крају пута вратим, пронаћи код куће.
Трагаћу за Пријатељем са свом својом страшћу
и енергијом, све док не спознам
да нема потребе да трагам.
Права истина остаје запечаћена
док се не прођу многе окуке и скретања на путу.
Као у алгебарском методу ''две грешке'',
тачан одговор долази тек након две замене,
након две заблуде. Тада трагалац каже:
»Да сам само знао право стање ствари,
престао бих са свим тим зверањем наоколо.«
Али то знање зависи
управо од тог времена проведеног у зверању!
Баш као што шеиков дуг није могао да буде исплаћен
пре дечаковог плакања, у причи коју смо раније испричали.
Бојиш се да ћеш изгубити неки истакнут положај.
Надаш се да ћеш ућарити нешто из њега, али то нешто
долази с друге стране. Живот воли те лукаве преокрете,
пружа ти наду из једног извора, а онда
задовољење из другог. Држи те збуњеним
и зачуђеним, и тера те да поверујеш у невидљиви развој ствари.
Наумиш да зарађујеш за живот од кројења,
а онда ти новац некако стигне од златарства,
које ти није било ни на крај памети.
Не знам да ли ће сједињење које желим доћи
помоћу мог напора, или одустајања од напора,
или од нечег потпуно различитог
од свега што радим или не радим.
Чекам и врпољим се и лупам крилима
попут пилета одсечене главе, знајући да
дух живота мора да напусти ово тело
у своје време, некако!
Ова жудња ће пронаћи пукотину!
Био једном један човек
који је наследио много пара и земље,
али је веома брзо све то проћердао. Они који наследе
богатство не знају колико је рада требало да се оно стекне.
Исто тако, ни ми не знамо вредност наших душа,
које су нам биле дате за џабе!
Тако је тај човек био препуштен сам себи, без намирница,
буљина у пустињи.
Пророк је рекао
да истински трагалац мора да буде потпуно шупаљ попут
лауте да би произвео умилну музику Господе, Господе.
Када та празнина почне да се пуни којечим,
онај ко свира на лаути одлаже је
и узима другу.
Не постоји ништа тананије и заносније
од стварања те музике.
Остани празан
међу тим прстима, ту где се где
опија од нигде.
Тај човек био је испражњен,
и сузе потекоше. Његова уобичајена својеглавост
растопила се у њима. То је случај са многим трагаоцима.
Јецају док се моле, а мирисни дим те јадиковке
диже се у небо, те анђели кажу: »Одазови се
на ову молитву. Овај обожавалац има само тебе
и ништа друго у шта би се уздао. Зашто прво
одговараш на молитве оних мање оданих?«
Бог каже:
»Одлажући доброчинство ја му помажем.
Невоља га је ухватила за косу и довукла до мене.
Ако уклоним ту невољу, он ће се вратити
неком залудном проводу. Слушајте само како је ватрен!
Тај раздирући крик је начин на који би требало да живи.«
Славуји стављамо у крлетке
јер уживамо у њиховим песмама.
Ко је икада чуо за држање вране?
Када два човека, један стар и оронуо
и други млад и леп, уђу у пекару у којој је пекар
младићев обожавалац, и обојица затраже хлеб,
пекар ће сместа дати оно што има у старчеве руке.
Али оном другом ће рећи: »Седи и сачекај мало.
Управо се пече свеж хлеб. Скоро је готов!«
А када стигне врућ хлеб, пекар ће рећи:
»Не одлази. Биће и халве!«
Тако он налази начина да задржи младића са:
»О, имам нешто важно о чему бих да попричам са тобом.
Остани. Одмах се враћам. Нешто јако важно!«
То се догађа и када истински посвећеници
трпе разочарење у погледу
добра које желе да учине
или зла које би да избегну.
Тако је овај човек без ичега, који је све наследио
и проћердао, наставио да јадикује: Господе, Господе!
Најзад је у сну зачуо глас: »Твоје благо се налази
у Каиру. Отиђи тамо на то и то место
и копај, и наћи ћеш оно што ти треба.«
И тако је он кренуо на дуго путовање,
а када је угледао торњеве Каира
осетио је како га обузима нова смелост.
Али Каиро је огроман град,
и пре но што је могао да нађе назначено место
морао је да лута наоколо.
Није имао пара, наравно, па је просио
међу грађанством, али се застиде што то ради
и одлучи: »Изаћи ћу на улице ноћу
и викати попут ноћних просјака да би ми људи
бацили новчиће на улицу.«
Стид и достојанство и глад
гурали су га напред и назад и у страну!
Изненада, ухапсила га је ноћна патрола.
Много људи је у последње време
било ноћу опљачкано у Каиру, па је калиф наложио полицији
да сваког ко луња кад падне мрак третира као лопова.
Не сме се дозволити да изгредници прођу некажњено.
У супротном ће затровати цело тело друштва.
Одсеци прст који је ујела змија! Не буди саосећајан
према лупежима. Уместо тога помисли
на страдање народа. У то доба
пљачкаши су били вешти и бројни!
Тако је ноћна патрола шчепала човека.
»Чекајте!
Објаснићу!«
»Говори.«
»Ја нисам криминалац.
Ја сам нови у Каиру. Живим у Багдаду.« Испричао им је
о свом сну и о закопаном благу,
и причао је толико уверљиво
да је ноћни полицајац заплакао. Мирис истине
увек тако делује. Чежња може да обнови
исцелитељску моћ, и да орезивањем пружи нови живот
осушеним гранама. Енергија чежње је свемоћна!
Има задовољстава која обмањују и издају се за чежњу.
Хладног су и дивног укуса,
али те само ошамућују и ометају
у трагању. Она кажу:
»Ублажићу ти патњу.
Узми ме. Узми ме!«
Бежи од лажних лекова
који ти умањују снагу. Очувај је обилном и миришљавом.
Ноћни полицајац рече: »Јасно ми је да ти ниси лупеж.
Добар си човек, али помало и будала.
И ја сам једном сањао исто.
Речено ми је у сну
да ме благо очекује у Багдаду,
закопано у одређеној градској четврти
у тој и тој улици.«
Назив улице
који је рекао беше назив улице у којој је овај човек живео!
»И глас у сну ми рече: ''И налази се у тој и тој кући.
Пођи тамо и узми га!''«
Ништа не слутећи,
прецизно је описао кућу
и навео име овог човека!
»Али ја нисам урадио оно
што ми је сан рекао да урадим, а погледај себе,
који јеси, како се потуцаш по свету, изнемогао,
и просјачиш по улицама!«
И тако је трагаоцу синуло,
мада то није гласно рекао:
»Оно за чиме жудим налази се у мојој кући у Багдаду!«
Обузела га је радост. Непрекидно је тихо славио Бога.
Најзад рече: »Вода живота је ту.
Ја је испијам. Али морао сам да пређем
овако дугачак пут да бих то дознао!«
Руми - ЈЕДИНО СВЕ (Београд, 2007)
Превели: Александар Ђусић и Александар Љубиша
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 