Рајнер Марија Рилке, А ТЕБИ, БОЖЕ, О – ШТА ТЕБИ ДА ДАМ…

А теби, Боже, о — шта теби да дам,
ти што сва бића у слушање упути?
Спомен из Русије на један пролећни дан,
и вече, — на једног коња: подарићу ти.

Вукући колац за собом, наједном се појави
белац, из села долазећи, сам,
да све до зоре пресамује на трави;
како је његове гриве сваки прам

обесним ритмом по врату ударао
док је, спутаван, јурио низ луг!
Како му је кључала крв! Какав жар!

Како је он даљине осећао!
    И певао и слушао —, предања твога круг
у њему беше.
            Његов лик: теби на дар.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
(Сонети посвећени Орфеју, сонет XX, стр. 137-138), 
Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић
Advertisements

Рајнер Марија Рилке, ОВО ЈЕ ЧЕЖЊА

Ово је чежња: сред таласа бити
и немати у времену свој стан.
И то су жеље: притајене нити
које за вечност везују наш дан.

И то је живот. Док не дође један
час древни, најсамотнији од свих,
друкчији од свих осталих, и чедан
пресретне вечност уз осмејак тих.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(Ране песме, стр. 3), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ДОДИРНЕ ДУШУ СКОРО СВАКА СТВАР…

Додирне душу скоро свака ствар,
одасвуд бруји спомињања глас.
Понеки дан што прође стран за нас
будућност нам донесе тек на дар.

Ко мери наш допринос? Да ли ко
од прошлих, старих лета нâс распреда?
Шта од постања сазнасмо, сем то:
да све се једно у другом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?
О, доме, траво, о, вечерња сени,
док гледамо се тако, обгрљени,
наједном све то кроз вас к нама веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:
суштински светски простор. Кроз нас ласте
пролећу тихо. Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мога срца.
Чувам се, а у мени стража бди.
Ка мојој новој љубави се сви
свет лепи, да ту почива и грца.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(песме настале 1912-1921, стр. 96), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ИСТОЧНА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Није ли ова постеља кô жал,
жал на ком сада лежимо нас двоје?
Стваран је само твојих груди вал,
што прели срце опијено моје.

Јер није л’ ова ноћ, где крик је све,
у којој звери зову се и гризу,
грозно нам страна? Или зар од ње
појмиљивије је то што тихо гре
споља, и дан се зове? Више близу?

Пред безмерјем што расте из даљине
и сручује се на тебе и мене
сљубити нам се ваља ко што чине
латице око прашника збијене.

Ал’ тражећи у загрљају спас
пред оним што се ближи са свих страна,
понекад знамо: дрхтај ломи нас:
јер нашој души издаја је храна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нове песме, стр 31-32), Нолит, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ТИ ПРОЛАЗИШ КРОЗ ВРАТА, ТИХ…

Ти пролазиш кроз врата, тих,
једва их и отварајући.
Ти си понајтиши од свих
што проходе по мирној кући.

Тако се човек свићи може
на тебе, да са књиге очи
не диже кад ти сенка, Боже,
модрину своју по њој точи
и слике све лепота прожме;
јер све те увек звучи јасно,
тек једном тихо, једном гласно.

Често кад мислима претрнем
дели се твог свебића круг:
идеш кô саме светле срне,
а ја сам мрачан, ја сам луг.

Ти витло си уз које стојим:
од твојих тамних осовина
вечито нека са висина
силази, тешка пут мог чела,

и расту моја вољна дела
у вечним враћањима твојим.

Р.М. Рилке, ПЕСМЕ, (Часловац, стр. 9), Нолит, Беогрд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајенер Марија Рилке, ЛИШИ МЕ ВИДА: ГЛЕДАЋУ ТВОЈ ЛИК…

Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те;
онеми ме, ал’ зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломи ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам
мој мозак тад ће куцати и бдети,
а ако ми и мозгом ужгаш плам —
на крви својој ја ћу те понети.

Рајнер Марија Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Часловац, стр. 9-10), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – МЕЂ ЗВЕЗДАМА…

Међ звездама – кол’ки размак; па ипак, колико већи
овде, међ свачим и свима.
Ево, дечак неки…крај њега други, следећи, –
колико ту простора има.

Судбина можда нас мери педљима бића,
те тако страна изгледа;
помисли, кол’ко педаља од девојке до младића
кад стрепи да му се преда.

Све је далеко – нигде завршен круг да се твори,
Гле чудни рибљи лик из зделе под којом се гиба
ведро постављен сто.

Рибе су неме…., тако се мислило. Ко зна то?
Ал’нема л’ на крају место где оно што би риба
језик био, без њих се збори?

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – други део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке, РУЖА

„Ружо ох чисто противречје 
                     сласти
ничији сан да не будеш 
              испод толиких 
капака очних"

Р.М. Рилке
Превод: Бранимир Живојиновић

О РУЖИ

(…) Подсетићу вас на малу метафизику Руже.

„У благом сутону одустала је од смрти, / сваке мијене и страха“ (Данијел Драгојевић, „Ружа“).

– Песник пореди Ружу са вечношћу. Ружи су страни смрт, промена и страх. Она, дакле, није одраз пролазног света, она није сада; она је увек. Због тога се песник да би расправљао о њој обраћа Богу: „Боже, како има нешто од касне душе“, а та „касна душа“ је она душа која није присутна у захукталом, неодмереном и опседнутом свету.

„Господе, отворио си се / само према мени, / ко ружа коју одувек знам. (…) / Само сам те ја живео, / имао, отворио, / ружо­боже, боже у ружи, / коју одувек знам, / о којој одувек говорим, / и не знајући каква је била, / пре него што си јој ти / разбуктао латице смисла / ка мени, за мене. // Знам, скривени Господе, / скривен и затворен / само у мени, / ти, тајна жило злата, / ружодијама­нте“ (Хуан Рамон Хименес, „Ти, тајна жило злата, ружодијаманте“).

– Песник упоређујући Бога и Ружу говори о Ружибогу, што значи да их изједначује, а Бога још именује Ружодијаманте. Из ових стихова ми не знамо да ли је Бог у Ружи или је Ружа у Богу, јер их песник не разликује; он не зна каква је Ружа била јер не зна ни како Бог изгледа. Он само каже да је живео „у смислу те руже“.

„Не завиди, ти, собна ружо, оној ружи што је напољу. / Нека трећа ружа, још непропупела, / има вас обе у свом дечјем сну као примере за углед“ (Александар Ристовић, „Ти, собна ружо“).

– Трећа Ружа је вечна, основна, сушта Ружа која у свом сну, који се непрестано понавља, садржи све облике и суштине света. Та Ружа обнавља свет. Песнику је она симболички заједнички садржилац. У њој је Све.

„Ружо, ох чисто противречје сласти, ничији сан да не будеш испод толиких капака очних“ (Рајнер Марија Рилке).

– Овај натпис на песниковом гробу написан је да се поезији – Стварању – и Песнику – Ствараоцу – укаже на свест о противречности човековог постојања (живота и смрти), а што симболизује управо Ружа. Песник Рилке је свестан да Ружа није свакоме дата, да није свакоме дата спознаја изражена у јединству супротности. Али он сања о томе да га нико не сања. Довољна му је Ружа.

„Ружо, губиш моћ, / Невидљив црв те трује, / Што бежи сву ноћ / Пред криком олује! // Он постељу сплете, / Сред радости румене, / И жудњом мрачном том / Тај живот сада вене“ (Виљем Блејк, „Болна ружа“).

– Блејк говори о Ружи која привлачи, која је Љубав. У великој љубави сви страдају; због тога је симболика Руже двострука – она је давање и узимање, страдање и уздигнуће. Ружин бол је одрицање Себе да би добио Други… (Али, како изаћи на крај са Блејком.)

У она времена Ружа је повезивана са тајном и тишином (sub rosa – „испод руже“, у тајанству). Тада је представљала Љубав. Али, парадоксално, у културама које данас водимо као наше повезивана је са сахраном и смрћу (ево оног Рилкеовог епитафа). Песници Пиндар, Проперције и Тибул певају о Ружи „Јелисејских поља“, поља смрти, загробног царства. Дакле, њено значење спаја савршенство, тајанство, љубав, блаженство, молитву и медитацију са смрћу и васкрсењем. Узбуђује чињеница да су католици по Ружи дали име бројаницама (розариј, ружариј), а такође и посебној молитви Девици Марији, чији је атрибут Ружа. Сликари из времена ренесансе Богородицу су позивали – Santa Maria della Rosa. А славни песник Данте у Божанственој комедији уздигао је Ружу као мистични симбол: на највишем тајанству неба – у Рају – он види огромну пламтећу Ружу! Када се говори о Ружиној црвеној боји, мени је најближа приповест према којој је на њене латице канула крв из Афродитине ноге јер се убола на Ружин трн тражећи мртвога Адониса. Како су повезани Љубав и Смрт, увек и довека!

Бранко Кукић, Ружа сликарства /одломак, преузето из часописа Време, бр. 1304-1305, 31.12.2015./

 

 

Р.М. Рилке – ГРАДОВИ ТРАЖЕ ДАНАК СВОЈ У КРВИ

Градови траже данак свој у крви,
и све у њихов врели тоне дах.
У њином гротлу звериње се мрви
и народи сагарају у прах.

Њихови људи робују култури,
за напредак свој траг пужевљи држе,
без ослонца и мере су у бури,
где су полако ишли – иду брже,
и гордо ходе ко блуднице паклом
и треште сјајним металом и стаклом.

Обмањује и нешто даноноћно
те не знају за своја бића права;
нараста новац, снаге им спутава
и као јужни ветар хујуи моћно
и свуд их редом развејава
док чекају да отров који спава
у соковима звериња и људи
на пролазно их делање пробуди.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Из Часловца/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ДА ЗАВЛАДА БАР ЈЕДНОМ ПОТПУНИ МИР

Да завлада бар једном потпуни мир.
Са суседовим смехом да занеми
случајност и неодређеност света,
да мојих чула шумни вир
у бдењу ме толико не омета – :

хиљадоструком мишљу која стреми
да домисли твог бића сву бескрајност
и продре у твој сваки кутак
до самог руба, ја бих тебе знао
и имао (за осмех тренутак),
па бих те на дар свем животу дао
као захвалност.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Из Часловца/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић