Р.М. Рилке – МЕЂ ЗВЕЗДАМА…

Међ звездама – кол’ки размак; па ипак, колико већи
овде, међ свачим и свима.
Ево, дечак неки…крај њега други, следећи, –
колико ту простора има.

Судбина можда нас мери педљима бића,
те тако страна изгледа;
помисли, кол’ко педаља од девојке до младића
кад стрепи да му се преда.

Све је далеко – нигде завршен круг да се твори,
Гле чудни рибљи лик из зделе под којом се гиба
ведро постављен сто.

Рибе су неме…., тако се мислило. Ко зна то?
Ал’нема л’ на крају место где оно што би риба
језик био, без њих се збори?

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – други део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Advertisements

Р.М. Рилке – РУЖА

„Ружо ох чисто противречје 
                     сласти
ничији сан да не будеш 
              испод толиких 
капака очних"

Р.М. Рилке

 

О РУЖИ

(…)подсетићу вас на малу метафизику Руже.

„У благом сутону одустала је од смрти, / сваке мијене и страха“ (Данијел Драгојевић, „Ружа“).

– Песник пореди Ружу са вечношћу. Ружи су страни смрт, промена и страх. Она, дакле, није одраз пролазног света, она није сада; она је увек. Због тога се песник да би расправљао о њој обраћа Богу: „Боже, како има нешто од касне душе“, а та „касна душа“ је она душа која није присутна у захукталом, неодмереном и опседнутом свету.

„Господе, отворио си се / само према мени, / ко ружа коју одувек знам. (…) / Само сам те ја живео, / имао, отворио, / ружо­боже, боже у ружи, / коју одувек знам, / о којој одувек говорим, / и не знајући каква је била, / пре него што си јој ти / разбуктао латице смисла / ка мени, за мене. // Знам, скривени Господе, / скривен и затворен / само у мени, / ти, тајна жило злата, / ружодијама­нте“ (Хуан Рамон Хименес, „Ти, тајна жило злата, ружодијаманте“).

– Песник упоређујући Бога и Ружу говори о Ружибогу, што значи да их изједначује, а Бога још именује Ружодијаманте. Из ових стихова ми не знамо да ли је Бог у Ружи или је Ружа у Богу, јер их песник не разликује; он не зна каква је Ружа била јер не зна ни како Бог изгледа. Он само каже да је живео „у смислу те руже“.

„Не завиди, ти, собна ружо, оној ружи што је напољу. / Нека трећа ружа, још непропупела, / има вас обе у свом дечјем сну као примере за углед“ (Александар Ристовић, „Ти, собна ружо“).

– Трећа Ружа је вечна, основна, сушта Ружа која у свом сну, који се непрестано понавља, садржи све облике и суштине света. Та Ружа обнавља свет. Песнику је она симболички заједнички садржилац. У њој је Све.

„Ружо, ох чисто противречје, сласти ничији сан да не будеш испод толиких капака очних“ (Рајнер Марија Рилке).

– Овај натпис на песниковом гробу написан је да се поезији – Стварању – и Песнику – Ствараоцу – укаже на свест о противречности човековог постојања (живота и смрти), а што симболизује управо Ружа. Песник Рилке је свестан да Ружа није свакоме дата, да није свакоме дата спознаја изражена у јединству супротности. Али он сања о томе да га нико не сања. Довољна му је Ружа.

„Ружо, губиш моћ, / Невидљив црв те трује, / Што бежи сву ноћ / Пред криком олује! // Он постељу сплете, / Сред радости румене, / И жудњом мрачном том / Тај живот сада вене“ (Виљем Блејк, „Болна ружа“).

– Блејк говори о Ружи која привлачи, која је Љубав. У великој љубави сви страдају; због тога је симболика Руже двострука – она је давање и узимање, страдање и уздигнуће. Ружин бол је одрицање Себе да би добио Други… (Али, како изаћи на крај са Блејком.)

У она времена Ружа је повезивана са тајном и тишином (sub rosa – „испод руже“, у тајанству). Тада је представљала Љубав. Али, парадоксално, у културама које данас водимо као наше повезивана је са сахраном и смрћу (ево оног Рилкеовог епитафа). Песници Пиндар, Проперције и Тибул певају о Ружи „Јелисејских поља“, поља смрти, загробног царства. Дакле, њено значење спаја савршенство, тајанство, љубав, блаженство, молитву и медитацију са смрћу и васкрсењем. Узбуђује чињеница да су католици по Ружи дали име бројаницама (розариј, ружариј), а такође и посебној молитви Девици Марији, чији је атрибут Ружа. Сликари из времена ренесансе Богородицу су позивали – Santa Maria della Rosa. А славни песник Данте у Божанственој комедији уздигао је Ружу као мистични симбол: на највишем тајанству неба – у Рају – он види огромну пламтећу Ружу! Када се говори о Ружиној црвеној боји, мени је најближа приповест према којој је на њене латице канула крв из Афродитине ноге јер се убола на Ружин трн тражећи мртвога Адониса. Како су повезани Љубав и Смрт, увек и довека!

Бранко Кукић, Ружа сликарства /одломак, преузето из часописа Време, бр. 1304-1305, 31.12.2015./

 

 

Р.М. Рилке – ГРАДОВИ ТРАЖЕ ДАНАК СВОЈ У КРВИ

Градови траже данак свој у крви,
и све у њихов врели тоне дах.
У њином гротлу звериње се мрви
и народи сагарају у прах.

Њихови људи робују култури,
за напредак свој траг пужевљи држе,
без ослонца и мере су у бури,
где су полако ишли – иду брже,
и гордо ходе ко блуднице паклом
и треште сјајним металом и стаклом.

Обмањује и нешто даноноћно
те не знају за своја бића права;
нараста новац, снаге им спутава
и као јужни ветар хујуи моћно
и свуд их редом развејава
док чекају да отров који спава
у соковима звериња и људи
на пролазно их делање пробуди.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Из Часловца/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ДА ЗАВЛАДА БАР ЈЕДНОМ ПОТПУНИ МИР

Да завлада бар једном потпуни мир.
Са суседовим смехом да занеми
случајност и неодређеност света,
да мојих чула шумни вир
у бдењу ме толико не омета – :

хиљадоструком мишљу која стреми
да домисли твог бића сву бескрајност
и продре у твој сваки кутак
до самог руба, ја бих тебе знао
и имао (за осмех тренутак),
па бих те на дар свем животу дао
као захвалност.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Из Часловца/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ОД МЕНЕ И ОД СВЕГА, БОЖЕ, ЈЕДАН ПРЕДМЕТ ДА НАЧИНИШ

Од оног облака, гле: облака
што тако дивље прекрива сад звезду
до малочас још сјајну – (и од мене),
од оних брезжуљака, које сада
огрћу ноћ и ветар – (и од мене),
од оне реке у долини, која
процепљеног небеског пропланка
одблесак светли хвата – (и од мене);
од мене и од свега тога, Боже,
да један, један само створиш предмет;
од мене и од осећања стада
кад, затворено у тор, својим дахом
прима у себе големо и тамно
губљење света -, од мене и од сваке
светиљке усред мрака многих кућа,
Боже: да исти предмет начиниш;
од оних који спавају, од страних људи
у дому старачком, што важно
кашљу у својим постељама, и од
поспане деце на грудима туђим,
од многих бића нејасних, и опет
од мене, ни од чега другог осим
мене и свега онога што ја
не познајем, да предмет начиниш,
о Боже Боже Боже, један премет
земаљско-светски као метор,
који у својој тежини сажима
једино лêта збир, и није тажак
ни од чег другог осим од приспећа.

Р.М. Рилке – /одломак из песме ШПАНСКА ТРИЛОГИЈА/ ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нолит, Београд, 1986)

Р.М. Рилке – СВЕ ОДМЕРЕНО СНИВА

XXIII

Нас струја носи као брод.
Ал’ као нешто безначајно
схватите времена ход
сред оног што је трајно

Свему што хитро прохуји
нећемо више чути глас;
јер оно што вечито брују
посвећује нâс.

Храброст нек вам не призива,
дечаци, ни брзина,
ни поднебески лет.

Све одмерено снива:
тмина и светлина,
књига и цвет.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – први део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – КРОЗ ХАД

IX

Само ко се кроз Хад
гласио лиром,
сме хвале бескрајне склад
да проспе широм.

Само ко хлеб је и со
с мртивма јео,
чуваће спомен на то
ко бића део.

Нек водом одраз трепери
мутан за нас:
ти чувај слике траг.

Тек у двострукој сфери
постаје сваки глас
вечан и благ.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – први део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – О, СВИ ВИ НЕЖНИ…

IV

О, сви ви нежни, у дах, који
не зна вас, ступите који час,
нек се о образе ваше предвоји
и споји, дрхтећи, иза вас.

О, ви блажени, душе још целе,
ви кô почетак срца, без зла.
Лукови стрела и мете за стреле,
осмех вам уплакан вечније сја.

Нек вам се патње страшне не чине,
тегобу земљиној вратите тежи;
тешко је море, тешке планине.

Чак је и дрвећа претежак тлак
које сте садили давно. Све тежи.
Али пространства….. али зрак….

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – први део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ИСТИНСКЕ ПЕСМЕ ДАХ

III

Бог може то. Ал’ како човек може
кроз уску лиру да га прати сам?
Његова коб је раздор. Где се гложе
жеље, ту није Аполонов храм.

Песма, по теби, није молбени тон,
жудња за нечим што постићи могу;
песма је постојање. Лако богу.
Ал’ кад ми јесмо? И када ће он

земљу и звезде твоме бићу дати?
Љубав ту мало значи, мада плах,
младићу, глас ти мами, – мораш знати

заборавити песму. Бити глув.
Истинске песме друкчији је дах.
Дах око ничег. Лахор у богу. Ћув.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – први део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ПРЕОКРЕТ

Пут од присности до величине
води кроз жртву.
Каснер

Дуго је он све то
мучно присвајао гледањем.
Звезде на колена падаху
обрване његовим погледом.
Ил’  би саглéдао клечећи
а мирис да би његове усрдности
као благи умор падао
на какво божанско биће, које би му се онда
осмехнула, у сну.

Куле је тако гледао
да су трнуле од страх:
опет их увис зидајући, најдедном!
али често би предео,
отежао од дана, покојем
струјао у његово тихо опажање, увече.

Животиње су ммирено ступале
у отворени поглед, пасући,
а засужњени су лавови
зурили унутра као у непојамну слободу;
птице су пролетале кроз његову
душевност; цвеже се
огледало у њему,
крупно, као у деци.

А кад се рашчу да има један што гледа,
то дирну и бића која су мање
и непоузданије видљива,
дирну жене.
Откада гледа?
Откада већ, лишавајући се у души,
преклињући са дна погледа?

Када би он, који вечито чека, седео у туђини;
а расејано одвраћена соба у преноћишту
мргодно била око њега
и у избегаваном огледалу
поново соба,
и касније, са постеље-мучитељке,
поново:
тад би се у ваздуху већало,
несхватљиво већало
о његовом осетљивом срцу,
о његовом срцу што кроз болно засуто тело
ипак осећа,
већало би се и пресудило:
да он љубави нема.

(И било би му ускраћено
ма које ново посвећење.)

Јер видиш ли, гледању има граница,
и све сагледанији свет
иште да расте у љубави.

Завршено је дело очију,
врши се сад дело срца
на сликама у себи, заробљеним; јер ти си их
савладао: али сада их не знаш.
Погледај, унутарњи човече, својим унутарњу девојку,
њу, извојштену
из хиљаду природа, ово
тек извојштено само, а досад
још невољено створење.

Р.М. Рилке – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић