Рајнер Марија Рилке, МУЗИЦИ

Музико: дисање статуа. Можда:
тишино слика. Ти језиче где језици
престају, ти време
које управно стојиш на правцу пролазних срца.

Осећања према чему? О, ти, преобраћање
осећања у шта? — : у чујни предео.
Ти непозната: музико. Ти, израсли из нас
просторе срца. Најприсније наше
што, превазлазећи нас,
стреми напоље —, свето растајање:
кад нас унутрашњост опкружује
као најсвикнутија даљина, као друга
страна ваздуха:
чиста
величанствена,
ненастањена више.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (стр. 99),Нолит, 1986.
Превео: Бранимир Живојиновић

Advertisements

Рајнер Марија Рилке, ИЗМЕЂУ ДВА САМ ЗВУКА ДУБОК МУК

Мој живот није овај стрми час,
час кад овако журно стремим.
Пред својим житним пољем ја сам клас,
тек један глас сам само, и то глас
што први сред мог многогласја неми.

Између два сам звука дубок мук
који их трајном усклађењу гони:
јер прети да надјача смрти звук —

Но тамнога их интервала лук
мир.

Лепотом старом песма звони.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (стр. 8), Нолит, 1986.
Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, НАПРЕДАК

Опет мој дубок живот гласно хучи
као да шире корито му бива.
Свака се слика све више открива,
сваки ми предмет све присније звучи.
Моје се биће с безименим слива:
па сваким чулом, проникнув из грања
ко птица небом ветровитим сања,
а душом, што лелуја ко да сва
на црним стоји рибама, урања
у прекинути дан језерског дна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (Књига слика, стр. 24), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ДЕТИЊСТВО

Протиче школско дуго страховање
и споро дан пун тупих ствари тоне.
О, самовање, о, тешко битисање…
А изађеш ли: све улице звоне,
водоскок пршти, ласте небом роне,
и све до краја васионе
израста свет кроз уздрхтало грање. —
О, ићи мален кроз то таласање
и немати ни сличности ни споне
с људима, који твог се пута клне — :
О, чудно доба кад све у чежњу тоне,
о, самовање.

И све у своје упијати зене:
људе и жене; људе, људе, жене
и децу што се, далека, шарене
и неслична су и туђа су сва;
и онде кућу, и каткад неког пса…
И осећати да час ужас тка,
а час се душом поверење прене — :
О, бесмислена туго, страво, сну од пене,
о, дубино без дна.

И дугим муклим играма се дати
у башти којом гасне златни прах,
и каткада на одрасле натрчати
хватајућ лопту, омамљен и плах,
а кад се мрак са свију страна сјати
ка дому своме круто корачати,
вођен за руку и тајећи дах — :
О , све је даље, све теже да се схвати
тај тучани страх.

И сатима уз рибњак што се мути
клечати с малим чуном кô у сну,
и чамцима се другим разасутим
дивити што још лепше круже ту,
и гледати свој лик што тек се слути
док тоне мален према мрачном дну — :
О, давни дане, где твоји мутни пути
трну и мру?

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (Часловац, стр. 19-20), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, СВЕ СТВАРИ ВОЛИМ КАО БРАТ

Све ствари волим као брат, и све ме
зову да тебе откривам у њима;
у малима се сунчаш као семе,
точиш се велик у свим великима.

Силе што служе воде кроз све дане
ствари у чудесно преображење:
расту кроз жиле, нестају у гране
и струје крошњом као васкрсење.

Р.М. Рилке, ПЕСМЕ (Часловац, стр. 8), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ДОДИРУЈЕМО СЕ. ЧИМЕ? КРИЛИМА.

Марини Ивановној Цветајевој

Додирујемо се. Чиме? Крилима.
Из даљине своје водимо порекло.
Песник је сам. И онај што га је носио
сусреће се са временима што јуре.

Рајнер Марија Рилке

Р.М. Рилке, М. Цветајева, Б. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (стр. 100), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

Рајнер Марија Рилке, А ТЕБИ, БОЖЕ, О – ШТА ТЕБИ ДА ДАМ…

А теби, Боже, о — шта теби да дам,
ти што сва бића у слушање упути?
Спомен из Русије на један пролећни дан,
и вече, — на једног коња: подарићу ти.

Вукући колац за собом, наједном се појави
белац, из села долазећи, сам,
да све до зоре пресамује на трави;
како је његове гриве сваки прам

обесним ритмом по врату ударао
док је, спутаван, јурио низ луг!
Како му је кључала крв! Какав жар!

Како је он даљине осећао!
    И певао и слушао —, предања твога круг
у њему беше.
            Његов лик: теби на дар.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
(Сонети посвећени Орфеју, сонет XX, стр. 137-138), 
Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ОВО ЈЕ ЧЕЖЊА

Ово је чежња: сред таласа бити
и немати у времену свој стан.
И то су жеље: притајене нити
које за вечност везују наш дан.

И то је живот. Док не дође један
час древни, најсамотнији од свих,
друкчији од свих осталих, и чедан
пресретне вечност уз осмејак тих.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(Ране песме, стр. 3), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ДОДИРНЕ ДУШУ СКОРО СВАКА СТВАР…

Додирне душу скоро свака ствар,
одасвуд бруји спомињања глас.
Понеки дан што прође стран за нас
будућност нам донесе тек на дар.

Ко мери наш допринос? Да ли ко
од прошлих, старих лета нâс распреда?
Шта од постања сазнасмо, сем то:
да све се једно у другом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?
О, доме, траво, о, вечерња сени,
док гледамо се тако, обгрљени,
наједном све то кроз вас к нама веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:
суштински светски простор. Кроз нас ласте
пролећу тихо. Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мога срца.
Чувам се, а у мени стража бди.
Ка мојој новој љубави се сви
свет лепи, да ту почива и грца.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(песме настале 1912-1921, стр. 96), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ИСТОЧНА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Није ли ова постеља кô жал,
жал на ком сада лежимо нас двоје?
Стваран је само твојих груди вал,
што прели срце опијено моје.

Јер није л’ ова ноћ, где крик је све,
у којој звери зову се и гризу,
грозно нам страна? Или зар од ње
појмиљивије је то што тихо гре
споља, и дан се зове? Више близу?

Пред безмерјем што расте из даљине
и сручује се на тебе и мене
сљубити нам се ваља ко што чине
латице око прашника збијене.

Ал’ тражећи у загрљају спас
пред оним што се ближи са свих страна,
понекад знамо: дрхтај ломи нас:
јер нашој души издаја је храна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нове песме, стр 31-32), Нолит, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић