Срба Митровић – НА КРАЈУ ВЕКА

Дивим се непролазном, ономе што не нађох
И не видех, нити наслутих – не беше ми дано
Да духу чистом се подам у земном зрењу -
А дивим се постојаном чуду вечности
Што се лагано
           као летње вече
                        спушта
И гаси погледе редом.

Дивим се тамо
Где зрак је
          пао
Да травку дигне
          из калне постојбине
У ведар зрак,

И тамо
Где срећу се
         у срећном часу
У доказ
         непознатог.

Срба Митровић - ИЗАБРАНЕ (Драслар, Београд, 2003.)

Срба Митровић, БЕЗ РЕЧИ

Још и сад гори, још трепери
Стих сваки у песми без речи.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007.)

Срба Митровић – НАРОДНЕ ПЕСНИЧКЕ ИСПОВЕСТИ

Коликогод говоре о љубави и радости, толико се патње
ту испречило и неразумевања – троструке препреке, дру-
штвене границе, раскол у самој структури средине и оби-
чаја и растужујући исходи који памте само оно што је могло
бити цвеће болног и тешког мириса, босиље и смиље, пелен
и рузмарин. Патња је захваћена најпре женским ликовима
пред којима је гола страдалничка извесност, незимерна трпе-
љивост и туга.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007.)

Срба Митровић – ПРЕДОСЕЋАЈ

Кад не будеш оно што јеси,
Већ само то што мораш бити,
Твоје ће речи сведочити
Да ускрснуће је љубав
Што те задеси.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007.)

Срба Митровић – ПОНИЗНОСТ

Безазлен сам и мали
Пред оним што долази,
Скривен у савршеном ништа
Несрећу што призива
И која неизбежно прилази,
Непрекидно, дуго,
Као куцање часовника.

Ипак сам радостан, јер могу
Молитава да будем срок,
Понизан и сузама испран
Као новорођенче срећом
Коју једва да препознаје
У голом болном живљењу.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007)

Срба Митровић – КРУШКА

Боже мој, најтеже беше
На крушку се испети
У великој башти иза дедине куће
И бити висок као она,
Гледати свет као она,
Па потом жељан тла
И својих слободних покрета
Заплакати у подневној тишии
Високо пред собом,
И чекати, чекати,
Неспреман
За тај страхотан пад,
Или за неизвестан срамотан спас.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007.)

Срба Митровић – СНОВИД

1.
Кад закорачих путем сна,
Лахор низ реку,
Указа ми се прозрак па драгуљ
Свега најближег.

Ал дом је мој
Плавет висине,
Ноћ виловита, ведра,
Просијавање Млечнога пута
Бескрајем прадавне светлости
Живих и угашених звезда.
Да л тако навире преплет
Сновидних сећања?

Ту бејах други.

Срба Митровић – Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007.)