О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.
О, иди право, не скрећи с пута
— Нас звоу гласи тајни суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.
О иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескраје тихе.
Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 10), Чигоја штампа, Београд
Ја кујем длетом мермер мелодични,
Музика боја облик дочарава,
Потези бодри, галебовима слични
Кликћу над морем привидових јава.
Ја кујем длетом уз песму дубоку
Што тако пева да још израз чека,
Што није видна гледањем човека,
Што блешти блеском у лазурном току.
Прапесмо моја, кад би ти се дала
У овај мермер уковати крти,
Па макар срца златне шаре стрти,
Изгребати их врхом од кинџала,
Прелити мермер, крвљу од корала!
Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 11), Чигоја штампа, Београд
И снило ми се (ко падаше иње,
Ружичних звука, застором од свиле).
О дај, музико, блага, милостиње!
(И све су очи уплакане биле.)
О, небо бола! небо моје сиње,
Никада чежње, никад да ишчиле,
О, које силе, увек силе, киње
Јад наших бића, наше душе гњиле.
И људи увек, кроз акорде страсне,
Плачу — страх, беду, све напоре касне,
Да плачем бруји васељена цела.
Блед простор дрхти, грчи се у болу
Ко ехо, даљни, запева у молу…
У очајању њихају се тела…
Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 9), Чигоја штампа, Београд
Са бескрајних узвишења
Божанствени твој глас звони,
Слушају те милиони,
Клањају се поколења.
Са белином млечна пута
И са бледом ноћи тајном,
Ти си блиска свем бескрајном,
Сну о души која лута…
Светлије су звука зубље:
Изнад сваке зрачне силе
тајне су се звуком слиле,
Звук је оно што је дубље.
Кад прелетиш звонким летом
Кроз преплете наше криве,
Твојим дахом сунца живе,
Ти си наде звук, над светом.
Ти си наде звук, над светом…
Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 7), Чигоја штампа, Београд
Приредио: Милосав Тешић
О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.
О, иди право, не скрећи с пута
— Нас зову гласи тајних суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.
О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.
Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005
Пириредио: Милосав Тешић
Дрвеће безмерно, грање невидљиво,
Зашто се претамним ти гранаш свемиром
Кад цветаш упорно, кад цветаш стидљиво
Прадревних сазвежђа узрујним немиром.
– Дрвеће безмерно, грање невидљиво.
О ноћи последња, о ноћи сабласна,
Када смо пијани бескрајем безданим –
Чему је алема утеха прекрасна,
Ти си нас издала осмехом звезданим
– Када смо пијани бескрајем безданим.
Дрвеће безмерно, затреси гранама,
Звездане шапате што слуте лутањем –
Обујми просторе згранутим ћутањем
Дај мрачна заноса, дај свима странама –
– Дрвеће безмерно, затреси гранама.
Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ (стр. 315), Службени глсник, Београд, 2012
Ружа крв огњену
Звезда срж маглену
Стапам.
Миља крик разгаљен,
Биља лик запаљен
Склапам.
Зора ток преморен,
Гора скок преборен
Знам.
Свету — сан остварен,
Би́ћу — склад озарен
Ткам.
Станислав Винавер, Европска ноћ (стр. 438), Службени гласник, Београд, 2012
У бићу је страсни скок
Што свој чека касни час
У срцу је тамни вал
За безмерја пламни склоп.
Не оставља верни траг
Омађијан смерни шум:
Зарастао је живи пут
У корова криви сан.
Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. Гласник, Београд, 2012
Кад све буде тако књижно
И настане тешки тајац
Слик се јавља: као пајац
И Мисао носи, брижно.
И духове блудних тама
Води, горким вијугама
Ка смисловим обалама…
Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012
Све крин до крина, бездан тишина.
Вртлог врелина, сумор суштина –
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, у сто давнина.
Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милинâ
Потоци хује, бистра планина –
Све гује зује језом олује
Безноћ је данâ – безвласт даљина.
Тим срцем врелим, свенадно смерним,
тим смелим трудом, свим узалудом.
Свим недосудом, свим нерасудом.
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:
Букните будно, бескраје скројте,
Складите раздвој, облике спојте,
Зглобите време, безброје збројте –
Што неће цветом – сјајем освојте.
Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 