Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас зову гласи тајних суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005

Пириредио: Милосав Тешић

Advertisements

Станислав Винавер, ТЕШКА НОЋ ТРЕСЕ ГРАНАМА ИЗНАД НАС

Дрвеће безмерно, грање невидљиво,
Зашто се претамним ти гранаш свемиром
Кад цветаш упорно, кад цветаш стидљиво
Прадревних сазвежђа узрујним немиром.
– Дрвеће безмерно, грање невидљиво.

О ноћи последња, о ноћи сабласна,
Када смо пијани бескрајем безданим –
Чему је алема утеха прекрасна,
Ти си нас издала осмехом звезданим
– Када смо пијани бескрајем безданим.

Дрвеће безмерно, затреси гранама,
Звездане шапате што слуте лутањем –
Обујми просторе згранутим ћутањем
Дај мрачна заноса, дај свима странама –
– Дрвеће безмерно, затреси гранама.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ (стр. 315), Службени глсник, Београд, 2012

Станислав Винавер, ТКАЉА

Ружа крв огњену
Звезда срж маглену
Стапам.

Миља крик разгаљен,
Биља лик запаљен
Склапам.

Зора ток преморен,
Гора скок преборен
Знам.

Свету — сан остварен,
Би́ћу — склад озарен
Ткам.

Станислав Винавер, Европска ноћ (стр. 438), Службени гласник, Београд, 2012

Станислав Винавер, У БИЋУ

У бићу је страсни скок
Што свој чека касни час
У срцу је тамни вал
За безмерја пламни склоп.

Не оставља верни траг
Омађијан смерни шум:
Зарастао је живи пут
У корова криви сан.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. Гласник, Београд, 2012

Станислав Винавер, КАД СВЕ БУДЕ ТАКО КЊИЖНО

Кад све буде тако књижно
И настане тешки тајац
Слик се јавља: као пајац
И Мисао носи, брижно.

И духове блудних тама
Води, горким вијугама
Ка смисловим обалама…

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012

Станислав Винавер, ОСВАЈАЊЕ СНА

Све крин до крина, бездан тишина.
Вртлог врелина, сумор суштина –
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, у сто давнина.

Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милинâ
Потоци хује, бистра планина –
Све гује зује језом олује
Безноћ је данâ – безвласт даљина.

Тим срцем врелим, свенадно смерним,
тим смелим трудом, свим узалудом.
Свим недосудом, свим нерасудом.
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:

Букните будно, бескраје скројте,
Складите раздвој, облике спојте,
Зглобите време, безброје збројте –
Што неће цветом – сјајем освојте.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012

 

Станислав Винавер, ЧЕКАШ, ЧЕКАМ

Чекаш, чекам
Твоја моја свест:
Ја од три до седам
Ти од пет до шест

Ја, ти, сав тај рој!
Сви, свуд неки број…
Твој, мој, неки број…

Боже, Боже мој!…

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, 2012

Станислав Винавер, КАТЕДРАЛА

На маленим колицима
Вукао сам тешки камен
Са планине у долину.

Безбројни су тамни људи
Вукли камен што ће црква
Да постане распевана.

Усред свога глуха посла
Застајаху очајници
Мољаху се своме свецу.

Грехови се накупили
Мутним ројем прекобројем
И кко гавран срце кљују.

Грехови су преогромни
Рад’ којих су оставили
Свога дома топло гнездо.

Пристигну их на препаде,
Пуни мрака бесовскога
И исконских чудовишта.

Сваки себи страшан дође
И кукаван непочинством
Неприступан спасенију.

Грехове ће окајати
Верним ходом, смерном стрпњом,
Благом мишљу, кротким чином

Не знам место те планине,
Не знам пада те долине,
Не знам доба те старине.

Не знам име храма оног,
Нити свеца коме се диже
Нити рода који зида.

Теглио сам целом душом
– За молитву опроштајну
Није било више снаге.

И опет ће поколења
Цркви стварат звучни блесак
За боравак анђелима.

И дуги ће неки говор
Да зазвони на уснама
Д процвета у срцима.

И молитве другачије
Рашчиниће таму света
Узрујнијим роморењем.

Сâм, самотан и без друга
Ја ћу вечно вући камен
За све нове богомоље.

За светлије и јасније
Блиставије и страсније
Жуборније и гласније.

Где год грехом стрепња цвили
Где очајна сумња мили
Где се мисо себе боји.

– Док не буде претворена
Цела земља од камена
У молитву од пламена.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО

Чудесни тамни борови,
Дозреле крошње јекова,
Судбински страсни хорови
Језивом славом векова.

Чију ли песму вијете,
Зелене горе сумором,
Koje ли слутње умором
Дубљу, ви, тајну кријете.

Под вама, плаве бездани
Земља je звуке упила —
Музике простор звездани
Глуха су гротла скупила.

Жедне су свести хукова,
Звезде бескрајних плесова,
Дрхте од лудих бесова
Стабла, препуна звукова.

Станислав Винавер, Чувари света, Матица српска – СКЗ, 1971

Станислав Винавер, СВИХ СУШТИНА ЗРЕЛИ МИР

Разјарити грозд пo грозд
Продубити звук пo звук
Расклопити зглоб no зглоб
Уогњити врх пo врх.

Насунчати цваст пo цваст
Дохујати дан пo дан
Прејадити бол пo бол
Позобати коб пo коб.

Узабрати сласт пo сласт
Изаткати влат пo влат
Искапити вир пo вир —

Свих суштина зрели мир.

Станислав Винавер, Чувари света, Матица српска – СКЗ, 1971