Т.С. Елиот – У МИРНОЈ ТАЧКИ СВЕТА ШТО СЕ ВРТИ…

2.
.............
У мирној тачки света што се врти. Ни плотно ни
                                    бесплотно;
Нити од нити према; у мирној тачки, ту је плес,
Но ни застој ни кретање. И не зови то сталношћу,
Прошло и будуће на окупу. Нити покрет од нити према,
Ни успон ни пад. Да нема тачке, мирне тачке,
Не би било плеса, а ту је само плес.
Могу само рећи, ту јесмо били, но не могу рећи где.
И не могу рећи колико дуго, јер значило би поставити то
                  у време.
Унутрашњу слободу од практичне жеље,
Избављење од акције и патње, избављење од
                                 унутрашње
И спољашње принуде, све ипак окружено
Једном милошћу чулног, белом светлошћу мирном и 
             у покрету.
Erhenburg без кретања, сабраност
Без елиминације, уједно и нови један свет
И стари у изричитости, схваћени
У испуњењу њене делимичне екстазе,
Разрешењу њеног делимичног ужаса.
Ипак повезаност прошлог и будућег
Уткана у слабост тела што се мења,
Штити људски род од раја и проклетства
Које плот не може поднети.
                  Време прошло и време будуће
Допуштају само мало свесности.
Бити свестан, то није бити у времену
Но само у времену може се трен у врту ружа,
Трен у вењаку где пљушти киша,
Трен у промајној цркви када дим се спушта
Памтити: уплетен у прошло и будуће.
Само временом се време побеђује.

5.

Речи се крећу, музика се креће
Само у времену; но оно што само живи
Може само умрети. Речи, после говора, допиру
До тишине. Само кроз облик, распоред, 
Могу речи ил музика да допру 
У мир, ко што се кинески врч и даље 
Непрекидно врти у свом мировању.
Не мировање виолине, док нота траје.
Не само то, већ постојање истодобно
Или да кажемо, крај претходи почетку,
А крај и почетак беху увек присутни
Пре почетка и после краја.
И сада све је увек. Речи се напињу,
Напукну и понекад ломе под теретом,
У напетости склизну, омакну, нестају, 
Труну од нетачности, не остају на месту, 
Неће да мирују. Гласови што вриште,
Грде, ругају се или напросто брбљају
Увек насрћу на њих. У пустињи Реч
Највше нападају гласови искушења,
Уплакана сенка у погребној игри,
Гласна тужаљка нутешне химере.


Појединост распореда јесте кретање.
Као у примеру десет степеница.
Жеља по себи јесте кретање
Не само по себи пожељно;
Љубав по себи не покреће,
Само је узрок и циљ кретања,
Безвремена и без жеље
Осим са гледишта времена
Ухваћена у облик што ограничава
Између небића и бића.
Ненадан у зраку сунца
Чак док прашина се креће
Устаје скривени смех
Деце међу лишћем
Брзо сада, овде, сада, увек -
А смешно пусто тужно време
Пружа се пре и после.

Т.С. Елиот - ЧЕТИРИ КВАРТЕТА /Бернт Нортон/ (Мали врт, Београд, 2011.)
Превео: Иван В. Лалић
Advertisements