Т. Транстремер, УСРЕД ЗИМЕ

Некаквим плавкастим одблеском
моја одећа зрачи.
Средина зиме.
Звецкајуће ледене даире.
Прижумурујем.
Постоји један глувонеми свет
постоји пукотина једна
којом мртви
преко границе шверцују.¹

Т. Транстремер – Сабране песме (Нолит, Београд, 2003.)
Превео: Мома Димић

1. Т. Транстремер – МОЈЕ ПЕСМЕ СУ МЕСТА СУСРЕТАЊА

Моје песме су места сусретања. Њихова мисија састоји се у томе да ненадано доведу у везу делиће стварности које уобичајени језик као и изглед ствари најчешће држе по страни. Сусрећу се ту велике и сићушне појединости пејзажа, одељене културе и народи сустичу се скупа у уметничком делу, природа се меша с индустријом итд. Оно што се чинило да је супротност, претвара се у везу.

Конвенционални језици и изгледи ствари нужни су када је у питању управљање светом, достизање јасно формулисаних и конкретних циљева. Али из искуства нам је познато да исти језик не досеже до најважнијих тренутака живљења. И препустимо ли му да доминира на путу смо прекида додира, на путу разарања. Песме су делотворне медитације, оне би да нас пробуде а не да нас успавају.

Држим да је тренутак да се нагласи како поезија – упркос свим рђавим песницима и рђавим читаоцима – полази од једне корисне околности. Комад папира, неколико речи: то је једноставно и практично. Омогуће независност. Поезија не тражи тешке и опасне машине што их ваља вући наоколо, не зависи од ћуди извођења, диктаторски директора, препаметних продуцената препуних недољивих замисли. Није у питању ни велики новац. Песма се не штампа у јединцатом примерку да би је неко купио и заборавио у сефу, ишчекујући да јој скочи тржишна вредност; она не може бити украдена из музеја и не може да постане платежно средство приликом куповине и продаје дроге, или да буде пак од вандала спаљена.

Када сам у шеснаестој години почео да пишем, међу школским друговима имао сам неколико истомишљеника. Понекад, кад би нам се задаци учинили тежим но што су иначе, слали смо једни дургима цедуљице између клупа – песме или афоризме, који су се враћали са више или мање надахнутим примаочевим коментарима. Какав ли ће тек утисак те шкработине на нас оставити! То је кључни положај поезије. Док лекција званичног живота тандрче и шклопоће, ми једни другима шаљемо надахнутре цедуљице!

Т. Транстремер – (Из писма мађарском песнику Јаношу Пилиниском, 1977)

Томас Транстремер – САБРАНЕ ПЕСМЕ (Нолит, Београд, 2003.)

Т. Транстремер – ЛУКОВИ У РОМАНСКОМ СТИЛУ

У полумраку огромне цркве у романском стилу
      тискаху се туристи.
 Свод за сводом се отвара, све ово поглед не
      обухвата.
 Пламичци неколико свећа титрају.
 Загрли ме један анђео без лица
 и шапуташе ми кроз читаво тело:
 „Не стиди се што си човек, поноси се тиме!
 У теби унутра отвара се свод за сводом све до у
     бескрај.
 Ти никад нећеш бити готов, и тако то треба да
     буде.“
 Заслепљен од суза
 иститснут бејах на осунчани узаврели трг
 скупа с господином и госпођом Џонс, хер Танаком
     и сињором Сабатини
 и унутар сваког од њих отварао се свод за сводом
     до у бескрај.

Т. Транстремер – ПЕСМЕ (Из збирке „За живе и мртве“ 1989.)

Превод: Мома Димић