Фридрих Хелдерлин, ПАТАМОС (Ландгрофу од Хомбурга)

Близ је
и тешко докучив Бог.
Али где је опасност
расте и спасоносно.
У тминама бораве
орлови и неустрашиво ходе
синови Алпа преко понора
лако грађеним мостовима.
Зато, јер згомилани су уокруг
врхунци времена,
а највољенији близу бораве, и малакшу
на најраздвојенијим брдима,
дај нам тад, недужна водо,
о крила нам дај, у највернијем смислу
да пређемо преко и вратимо се.

Тако зборих, када одведе ме
брже но што сам слутити могао
и далеко, где никада
мишљу не стигох, геније неки
из моје куће. Светлуцаху
у сумраку, када пођох,
сеновита шума
и чежњиви потоци
завичаја; не познавах више земље;
али ускоро, у свежем сјају
тајанствено
у златној пари расцвета се
брзо узрасла,
с корацима сунца,
с хиљадама врхунаца миомирисна

преда мном Азија, и заблештен исках
погледом нешто знано, јер невичан
бејах тим широким стазама, где доле
низ Тмол путује
златом искићени Пактол
и Таурус стоји и Мезогина,
и цвећа препун врт
мирна је ватра; али у светлу
цвета високо сребрни снег;
и сведок бесмртног живота
прастари бршљан расте
на недоступним литицама; и кедрови и ловор,
стубови живи носе
свечане
богосаздане дворце.

Нек и шуморе око капије Азије
у одласку на разне стране
по неизвесној равни мора
многи друмови без сенке,
ипак острва познаје бродар.
И јер сам чуо
да од оближњих једно
јесте Патмос,
прохтело ми се силно
тамо да свратим, и тамо
тамној се приближим пећини.
Јер друкчије но Кипар
многоизворни, или
друго острво неко
пребива дивотно Патмос,

ал гостољубив је
у сиромашнијем
дому своме ипак,
и кад из бродолома ил тужећи
за завичајем или
за преминулим другом
приближи му се неки
странац, он радо почује, и деца му,
гласови топле дубраве
и звуци где оспе се песак
и напукне тле у пољу
слушају га, и с љубављу се враћа
одјек тужаљци човековој. Тако некад
неговаше острво боговољеног оног
видовитог, који у блаженој младости

пошао беше
са сином Свевишњег, нераздвојан, јер
вољаше Олујоносац једноставност
тога младића, а пажљиви је човек
јасно сагледао лице Бога,
када су, при тајни чокота,
заједно седели у часу гозбе,
и у величини душе, спокојно слутећи, смрт
изговори Господ, и љубав потоњу, јер никада доста
не могаше тада о доброти да се
наговори, и да разведри, када
видео би је, срџбу света.
Јер све је добро. Затим умре. Много би
о томе могло да се каже. А напослетку још
најрадоснијег, победна погледа, видеше га пријатељи,

али туговаху, када већ
вече би, удивљени,
јер одлуку су велику у души носили
ти мужеви, али под сунцем вољаху
живот и не хтедоше да испусте
лице Господа
и завичаја. То утиснуто им беше,
као ватра у гвожђе, а до бока им је
ходила сенка вољеног.
Зато им он је послао
духа, и задрхта ваистину
кућа и олује божје ваљаху се
тутњећи даљем
изнад глава у слутњи док су, у мислим тешким,
сакупљени били јунаци смрти,

када им се, на растанку,
још једном указао.
Јер сада се угаси сунчев дан
краљевски, и преломи
скиптар правозрачни
у божанској патњи, својом вољом,
јер све треба опет да врати се
у право време. не би добро било
доцније да беше, и прекинуто нагло, неверно,
дело људско, и радост беше
убудуће
боравити у ноћи што воли нас, и чувати
у безазленим очима нетремице
поноре мудрости. А зелене се
и под брдима дубоко живе слике,
но страшно је како ту и тамо Бог
бескрајно растура оно што живо је.
Јер већ и оставити
лица драгих пријатеља
и далеко преко брегова ићи
усамљен, где двоструко
објављен, једним говораше гласом
небески дух; а то не би проречено, него
за увојке их шчепа, присутно,
кад изненада се
у одласку журном обазре на њих
Бог, а они заклетвом,
да би застао, именоваше зло
да везано је одсад као ужади златном
и пружише једни другима руке –

али кад умре затим
онај за ког највише
приањаше лепота, тако да му у лику
стајаше чудо и небесници на њега
указиваху, и када, вечна себи загонетка,
не могу да се међусобно схвате
они који су живели заједно
у сећању, а не бива ношен само
песак или врба, и захваћен храм,
но и част полубога
и ближњих му прохуји
и чак и Свевишњи
одвраћа своје лице
јер нигде ништа више
бесмртно на небу или на зеленој земљи
нема да се види, шта је то?

То је замах сејача, кад захвата
лопатом пшеницу
и упоље је баца, узвитла изнад гумна.
До ногу му пада љуска, али
до краја стиже зрно,
и није зло ако од тога нешто
пропадне, и говорења
утихне живи звук
јер и божанско дело нашем личи,
неће Свевишњи истодобно све.
Додуше, има гвожђа у дубини
и усијаних смола у Етни;
тако бих и ја имао блага
лик да обликујем, и да видим
Христа, сличног ономе какав беше,

но кад би неко подстакнуо себе
и тужном беседом, успут, беспомоћног
мене спопао, да задивим се и да усхте
лик божји да опонаша слуга –
у срџби видљиве угледао сам једном
господаре неба, не да бих био нешто, него
да учим. Благонаклони су, но најмрже им је,
док су на власти, лажно; и тада
људско више међу људима не важи.
Јер не владају они, ал зато влада
бесмртни усуд, а њихово се дело
покрећемо само и журно иде свршетку.
Јер када још више се успне небеска
поворка тријумфална, именоваће јаки
сунцу сличног ликујућег сина Свевишњега

као уговорен зрак, и ту је падалица
песме, надоле показује,
јер ништа није обично. Она буди
мртве које не зароби још
сировост. Али многе
плашљиве очи чекају
да виде светлост. Не желе оне
под оштрим зтаком да цветају,
премда им златна узда храброст задржава.
Али када света снага,
у забораву света
ко иза набреклих веђа,
спокојним сјајем пада из светих списа, могу
због милости те у радости вежбати се
при мирном погледу.

И ако ме небесници сада,
као што верујем, воле,
колико ли ће тек тебе;
јер једно ми је знано,
а то је да воља
небескога оца много
за тебе значи. Миран је његов знамен
на затутњалом небу. А има неко ко стоји
под њим целог живота. Јер живи још Христос.
Ал дошли су јунаци, сви синови му,
и свети списи о њему,
и муњу тумаче
дела земље до данас,
то неиздржива је трка. Ал он ту присутан је. Јер њему
сва дела његова одвајкада су знана.

Сувише, сувише дуго је већ
част небесника невидљива.
Јер скоро прсте морају нам они
да воде, и срамно
откида нам сила нека срце.
Јер жртву хоће небесници сви,
а кад је неки занемарен био
то никад није уродило добрим.

Служили смо мајци земљи,
а недавно и светлу сунца служили смо,
не знајући то; ал Отац,
који над свима влада, воли
највише да о чврстоме слову
старамо се, а добро тумачимо
постојеће. Томе следи немачки пев.

Ф. Хелдерлин, Одабрана дела (приредио и превео Иван В. Лалић), Нолит, Београд, 2009.

Advertisements

Фридрих Хелдерлин – ЈЕСЕН

Од земље се удаљују предања,
Од духа што је био па се враћа,
Ка човечанству окрећу се, знања
Даје нам време, које хитро краћа.

Природа прошле слике не напушта
Кад јесен опет на земљу се спушта,
Пошто су лети избледели дани
И дух се језе на небу опет стани.

Зачас се много штошта окончава,
И сељак што за плугом коње гони
Види где година се веселом крају клони,
У таквим сликама се дан људски навршава.

Шар земљин, што га свуда стење краси,
Није ко облак да увече се гаси,
Него се јавља пун златног раздања
У савршенству нема туговања.

Фридрих Хелдерлин – Одабране песме (Мали трг, Београд, 2010)

Превео: Б. Живојиновић

Фридрих Хелдерлин – ДОМ

Радосно враћа се бродар дому на мирну реку
  Са далеких острва, када обави жетву;
    Тако бих и ја сваком дому вратио се, да сам
      Пожњео блага толико, колико сам патње.

Ви драге обале што сте одгојиле ме некад,
  Блажите ли љубавне патње, а ви шуме младости,
    Да л' ми обећавате, ако се опет 
      Вратим, још једном спокојство?

Уз прохладни поток где мотрих игру таласа,
  Уз реку где гледах како клизе лађе,
    Тамо ћу ускоро бити; вас брегове присне
      Који ме штитисте некад, и завичајне

Штоване границе чврсте, кућу моје мајке
  И браће и сестара вољених загрљаје
    Поздравићу ускоро, а ви ћете мене
      Обујмити, да срце ко под мелемом се лечи,

Ви још увек ми верни! Али знам ја то, знам, 
  Љубавна патња неће да залечи се лако,
    Нема те успаванке што утешно је смртни
      Певају, да патњу испева ми из груди.

Јер они који ватру небеску зајме нама,
  Богови, они и свету дарују нам патњу,
    Стог нека буде тако. Чини се да сам
      Земљин син; створен да волим, да патим. 

Фридрих Хелдерлин - Одабране песме (Мали врт, Београд, 2010)
Превео: Иван В. Лалић