Х.Л. Борхес, INFERNO, I, 32

Од јутарењег до вечерњег сумрака један леопард, последњих година XII столећа, гледао је дрвени под, усправне гвоздене шипке, увек друге људе и жене, један велики зид и можда камени сливник са сувим лишћем. Није знао, није могао знати, да жуди за љубављу и свирепошћу, топлим задовољством комадања меса и ветром који доноси мирис дивљачи, али нешто га је мучило и бунило се у њему, па му се Бог јави у сну: «Живиш и умрећеш у овој тамници да би те један човек кога знам видео одређени број пута и да те не би заборавио и ставио твој лик и симбол у песму која заузима тачно одређено место у току света. Страдаш у заточеништву, али си дао једну реч песми.» Бог, у сну, просветли нерасудност звери и она разумеде разлоге и прихвати своју судбину, али када се пробудила, у њој је остала само нека нејасна помиреност са судбином, храбра некукост, јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери.

Годинама касније Данте је умирао у Равени неослобођен кривице и сам као и било који други човек. У једном сну Бог му откри тајну сврху његовог живота и труда; Данте, задивљен, сазнаде најзад ко је и благослови своја искушења. Предање каже да је, када се пробудио, осетио да је био добио и изгубио нешто бескрајно, нешто што никада неће моћи да поврати па чак ни назре, јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи.

Х.Л.Борхес, Изабране песме и кратке прозе, Паидеиа, Београд, 2005

Превео: Радивоје Константиновић

Х.Л. Борхес, ЧИТАЛАЦ

Нека се други хвалишу страницама које су написали
 ја се гордим онима које сам прочитао.
 Биће да нисам био филолог
 да нисам испитивао деклинације, начине, тегобне
 промене гласова
 д које се стврдњавају у т
 еквивалентност г и к,
 али током свих својих година проповедао сам
 страст према језику.
 Моје ноћи су испуњене Вергилијем;
 то што сам знао и заборавио латински
 јесте својина, јер заборав је
 један од облика памћења, његово неодређено
                                   подземље,
 тајновито наличје паре.
 Кад су се у мојим очима избрисали
 драги ташти привиди,
 лица и станица,
 бацих се на учење гвозденог језика
 којим су се моји преци служили да опевају
 мачеве и самоће
 а сада после седам векова,
 из Ultima Thule
 допире ми твој глас,
 Снори Стурлосоне.
 Младић, пред књигом, подвргава се одређеној
                                  дисциплини
 и то чини уместо одређеног знања;
 у мојим годинама сваки подухват је пустоловина
 која се граничи са ноћи.
 Нећу довршити дешифровање старих језика Севера,
 нећу заронити жељне руке у Сигурдово злато;
 посао којег сам се латио бесконачан је
 и пратиће ме до краја,
 не мање тајанственог од света
 и мене, шегрта.

Х.Л.Борхес, Изабране песме и кратке прозе, Паидеиа, 2005
 Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес, НОСТАЛГИЈА ЗА САДАШЊОШЋУ

Тачно у том тренутку човек помисли:
Шта не бих дао за срећу
да будем поред тебе на Исланду
у великом непомичном дану
и да делим садашњост
као што се дели музика
или укус воћа.
Тачно у том тренутку
човек је био са њом на Исланду.

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе, Паидеиа, Београд, 2005

Х.Л. Борхес – ОБУЗЕТОСТ ПРОШЛОШЋУ

Знам да сам изгубио толико ствари да их не бих могао изборјати и да су ти губици, сада, оно што је моје. Знам да сам изгубио жуто и црно и мислим у тим немогућим бојама како не мисле они који виде. Мој отац је умро, а увек је поред мене. Када хоћу да рецитујем Свиндбернове стихове, ја то чиним, кажу ми, његовим гласом. Само је онај који је умро наш, наше је само оно што смо изгубили. Илион траје у хексаметру који га оплакује. Израел је постојао када је био древна чежња. Свака песма, временом, постаје елегија. Наше су жене које су нас напустиле, када нас не мучи ишчекивање које доноси стрепњу, нити немир и муке надања. Нема других рајева осим изгубљених.

Х.Л Борхес – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ (Паидеиа, Београд, 2005)
Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – ЛЕГЕНДА

Авељ и Каин се сусретоше после Авељове смрти. Ходаху пустињом и препознаше се из даљине, јер обојица беху врло високи. Браћа седоше на земљу, заложише ватру и обедоваше. Ћутаху како чине уморни људи на измаку дана. На небу се помаљаше звезда која још не беше добила име. При светлости пламена Каин примети на Авељевом челу белег од камена, испусти хлеб који приносаше устима и замоли да му буде опроштен злочин.
Авељ одговори:
– Јесли ли ти убио мене или сам ја убио тебе? Не сећам се више; опет смо овде заједно, као некада.
– Сада знам да си ми истински опростио, јер заборавити значи опростити. И ја ћу покушати да заборавим.
Авељ рече споро:

– Тако је. Док траје грижа савести, траје и кривица.

Х. Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)
Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – БЕПО

Бели мачак без женке огледа се
у светлом месецу огледала
и не може знати да су та белина
и те златне очи – које није видео
никад у кући – његова сопствена слика.
Ко ће му рећи да је онај други што га гледа
тек сан огледала?
Размишљам; те складне мачке,
она из огледала и она с топлом крви,
привиђења су која допушта времену
вечни архетип. Тако тврди,
такође сен, Плотин у Енеадама.
Кога Адама старијег од раја,
кога недокучивог божанства смо
ми људи разбијено огледало?

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд 2005.)

Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – ДРУГИ АПОКРИФНИ ФРАГМЕНТ – (КРИВИЦА)

Један од ученика хтео је да насамо разговара са учитељем, али није се усуђивао.
Учитељ га упита:
– Реци ми шта те мучи.
Ученик одговори:
– Немам храбрости.
Учитељ рече:
– Ја ти дајем храброст.

Прича је врло стара, али  предање, које можда и није апокрифно, сачувало је  речи које су ови људи изговорили онамо где се пустиња граничи са зором.

Ученик рече:
– Пре три године починио сам велики грех. Други људи не знају, али ја знам и не могу без гнушања да гледам своју десну руку.

Учитељ одговори:
– Сви људи су грешили. Није људски не грешити. Онај који другога човека погледа са мржњом већ га је убио у срцу своме.

Ученик рече:
– Пре три године, у Самарији, убих човека.
Учитељ оћута, али лице му се изобличи, а ученик се побоја његовог гнева. Најзад прозбори:
– Пре деветнаест година, у Самарији, зачех човека. Већ си се покајао за оно што си учинио.

Ученик рече:
– Тако је. Моје ноћи су испуњене молитвама и плачем. Желим да ми даш свој опороштај.

Учитељ одоговори:
– Нико не може опростити, чак ни Господ. Кад би људе ценили према њиховим поступцима,
нема никога ко не би заслужио пакао и рај. Јеси ли сигуран да си још онај човек који је усмртио свога брата?

Ученик рече:

– Више не разумем гнев због кога сам исукао сечиво.

Учитељ одговори:
– Имам обичај да говорим у параболама да би се истина урезала у душе, али са тобом ћу говорити као отац са сином. Ја нисам онај човек који је згрешио; ти ниси онај убица и нема никаковг разлога да будеш његов роб. Твоје дужности су дужности сваког човека: да будеш праведан и срећан. Сам себе мораш спасти. Ако је нешто остало од твоје кривице, преузећу је на себе.

Остатак дијалога је изгубљен.

Х.Л. Борхес – Изабране песеме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)

Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – PARADISIO, XXXI, 108

Диодор са Сицилије приповеда о раскомаданом богу кога су разбацали унаоколо. Ко бар једном није осетио, ходајући у предвечерје или исписујући неки датум из сопствене прошлости, да је изгубио нешто бескрајно?

Људи су изгубили лице, неповратно, и сви су желели да буду онај ходочасник (сањан на седмом небу, под Ружом) који је у Риму видео Вероникин убрус и пун вере прошапутао: «Исусе Христе, Боже мој, Боже истинити, такво је, дакле, било Твоје лице!»

На једном друму постоји камено лице са натписом који гласи: «Истинити портрет Светог Божије Лика из Хаена»; кад бисмо стврано знали како је изгледао, имали бисмо кључ парабола и знали бисмо да ли је дрводељин син био и Божији Син.

Павле га је видео као светлост која га је оборила на замљу; Јован – као сунце кад засија у пуној моћи; Тереза Авилска – више пута, окупано мирном светлошћу, и никада није умела да каже боју његових очију.

Изгубили смо то лице као што се може изгубити магичан број сачињен од обичних цифара; као што се изгуби слика у калеидоскопу. Можемо га видети и не препознати. Профил неког Јеврејина у метроу је можда Христов; руке које нам враћају кусур на неком шалтеру можда понављају оне које су неки војници, једнога дана, закуцали на крст.

Можда нас нека црта распетог лица мотри из сваког огледала: можда је лице умрло, избрисало се, да би Бог био сви.

Ко зна нећмо ли га видети ноћас у лавринитима сна, а да то сутра нећемо знати.

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)
Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – ЈОВАН, I, 14

„И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодети и истине;
и видјесмо славу његову, славу, као Јединородног од Оца“

     (Јов. I, 14)

Неће бити мање загонетан овај лист
од страница Мојих светих књига
или оних које понављају
неука уста,
мислећи да су дело човека, не мутна
огледала Духа.
Ја који сам Јесте, Беше и Биће,
опет пристајем на језик,
који је непрекинуто време и знамен.
Онај који се игра са дететом игра се са нечим
блиским и тајновитим;
хтедох се поиграти са Мојом децом.
Бејах међ њима са страхом и нежношћу.
Дејством чаролије
родих се необично, из једне утробе.
Живљах зачаран, заточен у једном телу
и скормности једне душе.
Упознадох памћење,
новац што никад исти није.
Упознадох наду и стрепњу,
два лица неизвесне будућности.
Упознадох бдење, починак, снове,
незнање, путеност,
несувисле лавиринте разума,
пријатељство људи,
тајанствену оданост паса.
Бејах вољен, схваћен, слављен и распет на крсту.
Испих пехар до дна.
Видех сопственим очима оно што нико никада
                                   видео није:
ноћ и њене звезде.
Упознадох и глатко, и песковито, и неравно, и
                                     храпаво,
укус меда и јабука
воду у грлу жеђи,
тежину ковине на длану,
људски глас, шум корака на трави,
мирис дажда у Галилеји,
високи цвркут птица.
Упознадох горчину.
Поверих овај спис било коме;
никада неће бити оно што желим рећи,
неће престати да буде његов одраз.
Из Моје вечности ти знаци происходе.
Нека неко други, не онај који сада бележи песму
                             напише.
Сутра ћу бити тигар међ тигровима
и проповедаћу Мој закон његовој шуми,
једном великом дрвету у Азији.
Понекад с тугом помислим
на мирис дрводељине радионице.

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе 
(Паидеиа, Београд 2005.)

препев Р.Константиновић

Х.Л. Борхес – НИТ – ТКАЊЕ

НИТ

Да би његов ужас био потпун, прогоњени Цезар, у подножју једне статуе, окружен нестрпљивим бодежима својих пријатеља, види међу лицима и сечивима лик Марка Јунија Брута, свог штићеника, можда и сина, престаје да се брани и узвикује: „Зар и ти, сине!“ Шекспир и Кеведо прихватају тај патетични узвик.

Судбина воли понављања, варијанте, симетрије; деветнаест векова касније, на југу провинције Буенос Ајрес, гаучо, на кога су насрнули његови другови, падајући препознаје свог посинка и каже му изненађен, благо га корећи (те речи треба чути, не прочитати): „Шта је ово!“ Убијају га, а он не зна да умире да би се поновоила једна сцена.

ТКАЊЕ

У другом дворишту
периодична славина капље,
неумитна као Цезарова смрт.
Обе су део ткања које обухвата
круг без почетка и краја,
сидро Феничанина,
првог вука и прво јагње,
датум моје смрти
и изгубљену Фермаову теорему.
Стоици су мислили
да је то гвоздено ткање од огња
што умире и рађа се као Феникс.
То је велико дрво узрока
и разгранатих последица;
у његовој крошњи су Рим и Халадеја
и оно што виде Јанусова лица.
Васиона је једно од његових имена.
Нико га никад није видео,
а ниједан човек не може да види нешто друго.

Х.Л. Борхес – ИЗРАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ (Паидеиа, Београд,2005.)
Превео: Р. Константиновић