Х.Л. Борхес – НИТ – ТКАЊЕ

НИТ

Да би његов ужас био потпун, прогоњени Цезар, у подножју једне статуе, окружен нестрпљивим бодежима својих пријатеља, види међу лицима и сечивима лик Марка Јунија Брута, свог штићеника, можда и сина, престаје да се брани и узвикује: „Зар и ти, сине!“ Шекспир и Кеведо прихватају тај патетични узвик.

Судбина воли понављања, варијанте, симетрије; деветнаест векова касније, на југу провинције Буенос Ајрес, гаучо, на кога су насрнули његови другови, падајући препознаје свог посинка и каже му изненађен, благо га корећи (те речи треба чути, не прочитати): „Шта је ово!“ Убијају га, а он не зна да умире да би се поновоила једна сцена.

ТКАЊЕ

У другом дворишту
периодична славина капље,
неумитна као Цезарова смрт.
Обе су део ткања које обухвата
круг без почетка и краја,
сидро Феничанина,
првог вука и прво јагње,
датум моје смрти
и изгубљену Фермаову теорему.
Стоици су мислили
да је то гвоздено ткање од огња
што умире и рађа се као Феникс.
То је велико дрво узрока
и разгранатих последица;
у његовој крошњи су Рим и Халадеја
и оно што виде Јанусова лица.
Васиона је једно од његових имена.
Нико га никад није видео,
а ниједан човек не може да види нешто друго.

Х.Л. Борхес – ИЗРАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ (Паидеиа, Београд,2005.)
Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – ШАХ

I

Играчи, озбиљни, ћуте у свом куту,
опрезно фигуре померају споре.
Стоги простор табле држи их до зоре:
две супротне боје воде битку љуту.

Магичну суровост из средине зрачи:
хомеровска кула са краљем што касни,
борбена краљица, пешаци опасни,
искошени ловац и лаки скакачи.

А када играчи играти престану,
када у времену бескрајном нестану,
и тад обред овај вечно ће да траје.

Тај рат је букнуо на Истоку славном,
поприште је ратно цела земља давно.
Ко и Друга, ова Игра не престаје.

II

Нејаки краљ, коси ловац, ратоборна
краљица, пешаци мудри и топ крећу
црно-белим путем да пробају срећу
ратну, храбра војска за битку је орна.

Не знају да рука онога свемоћног
играча управља њиховом судбином,
нити знају да са челичном чврстином
њиховим разумом влада даноноћно.

Али и сам играч (то је Омар реко)
сужањ је на другој чудној табли некој:
ту су ноћи црна, дани – бела поља.

Бог играча миче, а овај фигуре.
Ко је иза Бога бог архитектуре
прашине, времена, снова и невоља?

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, 2005.)
Превод Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – САН

Када поноћни часовници расипају
великодушно време,
отићи ћу даље него Одисејеви најбољи веслачи
у предео сна, недоступан
људскоме сећању.
У томе потопљеном пределу
откупљујем ствари које нисам потпуно разумео:
траве из једноставне ботанике,
нешто разноврсније животиње,
дијалоге са покојницима,
лица која су у ствари маске,
речи веома древних језика
и понекад страву несравњиву
са оном коју нам може пружити дан.
Бићу сви или нико. Бићу онај други
који, не знајући, јесам, онај који је гледао
овај други сан, моју јаву. Онај који је у мени,
без страсти, са осмехом.

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд,2005.)
Превео: Р. Константиновић

Х.Л. Борхес – СРЕЋА

Онај што грли жену је Адам. Жена је Ева.
 Све се дешава први пут.
 Видео сам нешто бело на небу. Кажу ми да је то
                                     Месец, али
 шта могу учинити са једном речи и једном митологијом.
 Прибојавам се дрвећа. Тако је лепо.
 Мирне животиње ми прилазе да им кажем њихова
                                            имена.
 Књиге у библиотеци немају слова. Кад их отворим,
                                             навиру.
 Кад прелиставам атлас, оцртавам облик Суматре.
 Онај који пали шибицу у мраку проналази ватру.
 Из огледала нас гледа онај други.
 Онај што посматра море види Енглеску.
 Онај што изговара Лилијенкронов стих ушао је у битку.
 Сањао сам Картагину и легије које су је опустошиле.
 Сањао сам мач и вагу.
 Благословена нека је љубав у којој нема онога
     који поседује ни оне која је поседована, већ
           се обоје једно другом предају.
 Благословен нека је ружан сан који нам открива да
                     можемо створити пакао.
 Онај што сиђе на реку сишао је на Ганг.
 Онај што гледа пешчани сат види распадање царства.
 Онај што се игра бодежом слути Цзарову смрт.
 Онај што спава је сви људи.
 У пустињи сам видео младу Сфингу коју тек што
                             су исклесали.
 Нема ничег старог под сунцем.
 Све се догађа први пут, али на вечни начин.
 Онај што чита моје речи измишља их.

Х.Л. Борхес - Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)
 Превео: Р. Константиновић