Чеслав Милош – НАРОД

Најчистији народ на земљи кад га опседа блесак
                                         муња,
 Немислећћи и лукав у труду обичног дана.

Без милости за удовице и сирочад, без милости за
                                       старце,
 Испред руке детета краде кору хлеба.

Живот ставља на жртву да би навукао гнев неба
                               на непријатеље,
 Плачем сирочади и жена непријатеља поражава.

Даје власт људима с очима прекупаца злата,
 Допушта да га уздижу људи са савешћу власника
                                      бордела.

Његови најбољи синови остају непознати,
 Само једном се јављају, да би умрли на
                                   барикадама.

Горке сузе тога народа прекидају песму на
                                    половини,
 А кад песма ужути, гласно се говоре досетке.

У угловима соба застаје сенка и показује на срце,
 Напољу пас завија на невидљиву планету.

Народ велики, народ непобедиви, народ иронични,
 Уме да распозна истину, чувајући о томе ћутање.

Скита по сајмовима, споразумева се шалом,
 Тргује старим квакама, украденим на рушевнинама.

Народ у изгужваним капама, с целом имовином
                                     на плећима,
 Иде тражећи кућиште на запад и на југ.

Нема градова ни споменика, ни вајарства ни
                                     сликарства,
 Само од уста до уста преноси реч и пророштва
                                        песника.

Човек тога народа, стојећи на колевком сина,
 Понавља речи наде, до сада увек узалудне.

Краков, 1945.

Чеслав Милош - ПОЕЗИЈА

Превео: Петар Вујичић

Чеслав Милош – С ЊОМ

Године 1945, за време великих пресељења
 становништва пред крај другог светског
 рата, моја породица је напустила Литву и
 нашла се у близини Гдањска, где су је сме-
 стили у кућу која је припадала немачкој
 сељачкој породици. У кући је остала само
 једна стара Немца, која је управо била
 оболела од тифуса, а није имала никога
 ко би о њој бринуо. Моја мајка ју је,
 упркос убеђивањима, неговала, заразила се
 тифусом и умрла.

С ЊОМ

Та јадна, артиртично отечена колена
 Моје маме у одсутној земљи.
 Мислим о њима о свом седамдесет четвртом
                                       рођендану
 Док слушам јутарњу мису у цркви Марије
                            Магдалене у Берклију.
 Те недеље читали су се одломци из Књиге
                                         мудрости.
 О томе како Бог није створио смрт
 И не радује се уништењу живих.
 Читало се и Еванђеље по Марку
 О девОјци којој је господ рекао: „Т а л и т а
                                        к у м и!“
 То је и мени рекао. Да устанем из мртвих
 И понављам наде оних што су живели пре
                                        мене,
 У страшном јединству с њом, с њеном
                                          агонијом
 У селу поред Гдањска, у мрачном новембру,
 Кад су јадни Немци, старци, жене
 И пресељеници из Литве умирали од тифуса.
 Буди са мном, говорим јој, кратко је било
                                           то време.
 Твоје речи су сада моје сопствене, у мени:
 „Ч и н и  м и  с е  д а  ј е  с в е  т о  б и л о
                                     с а м о  с а н.“

1985.

Чеслав Милош - Хронике

Превео: П. Вујичић

Чеслав Милош – ШЕСТ ПРЕДАВАЊА У СТИХОВИМА

I предавање

Како да вам испричам? На какве да вас
                          упутим хронике?
 Замислите младића који иде обалом језера
 У жарко подне. Цакле се водне девојке
 Над шеваром, као увек. Али још нема
 Ничег што је имало да буде. Схватите
                                     ничег.
 Или можда и има, али је недовршено:
 Тела обележена за ране, градови за униш-
                                      тење,
 Бол необухватног броја, сваки другачији,
 Цемент за крематорије, држва за поделу,
 Убице одређене – ти, и ти, и ти.
 А онако. Млажњак. Транзистор. Видео.
 Људи на Месецу. Онај иде и не зна.

Приближава се заливу, тобоже плажи.
 Сунча се тамо друштво из двора-пансиона,
 господа и госпође што се досађују,
 У разговору ко с ким, у бриџу и новом
                                      тангу.
 Онај млади човек сам ја. Био сам он, можда
                                      јесам,
 Мада, је протекло пола века. Памтим и не
                                      памтим
 Његову одећу. Он је другачији,
                                  туђ, туђ.
 Затворени у његовом уму одлазе на пут
                                      нестају,
 Он их презире, судија, посматрач.
 Тако ето болешљивост узраста цветања
 Открива болест историјске фазе
 које се неће добро завршити. Чега несвесни
 Заслужују казну: хтели су да живе, ништа
                                       више.

Талас, искидана трака на шљунку, облаци.
 Иза воде кровови сеоца, шума, и машта.
 У њој јеврејске паланке, воз на равници.
 Провалија. Земља се колеба. Је ли то само
                                        сада
 Кад овде отварам лавиринте времена,
 Тако да би знати значило разумети.
 А испред прозора колибри изводе игру?

Требало је. Шта је требало да чиним пре
                               педесет година?
 Да жвим у радости. У хармонији. У вери.
                                     У помирењу.
 Као да се то могло. А касније – чуђење:
 Зашто нису били мудри? Тобоже се слаже
 игра узрока и последице? Не, то је такође
                                        сумњиво.
 Одговоран ће бити свако ко је дисао.
 Удисао ваздух? Неразумност? Варку? Иде-
                                      ју?
 Нејасан свако ко је живео тамо и тада,
 Исповедам се пред вама, мој млади разреде.

II предавање

Нежне мајке и сестре, жене и љубавнице.
 Помислите на њих. Живеле су и имале вре-
                                      мена.
 Видео сам на врелој плажи Јадрана
 Оно онда, између ратова, девојку тако лепу,
 Да сам је хтео сачувати у неповратном
                                      трену.
 Њену виткост стегнуту костимом од свиле
 (Пре доба вештачких творива), боје индиго
 Или ултрамарин. Очи, љубичасте,
 Коса плава, мало риђаста: кћи патрицијâ,
 Можда витешких родова. Сигурна корака.
 Плавокоси младићи, једнако лепи,
 били су њена свита. Сигрид или Инге.
 Из куће где се осећа мирис цигара, благос-
                                    стање, ред.

„ - Не одлази, луда. Сколони се у хијератске
 Статуе, у мозаике катедрала, у златаста ру-
                                       менила,
 Остани ехо над водама о сунчевом заласку.
 Не уништавај себе, не уздај се. Не зову те
                                    узвишености и слава,
 Већ те зове мајмунски циркус, твој племен-
                                     ски обред.“

Тако сам јој могао рећи. Срж? Личност?
 Непоновљива душа? А дан рођења
 И место рођења, као распоред звезда,
 Контролишу шта ће бити? Да би је завела
 Љубав према обичају, послушност-врлина?

Варао се ипак Данте. Не догађа се тако.
 Пресуда је колективна. Вечито проклетство
 Морало их је снаћи, све, тако је, све.
 Што је ваљда немогуће. Исус има пред со-
                                      бом
 Чајнике исликане цвећем, кафу филозофи-
                                     рање,
 Предео, избијање часовника на трњу већ-
                                     нице.
 Никога неће уверити, јадни, црнооки,
 Грбава носа, у неуредној одећи
 Заробљеника или роба, један од оних скит-
                                      ница
 Које држава оправдано хвата и уклања.
 Сада када знам много, своје сопствене кри-
                                       вице
 Морам себи да опрстим, њиховим кривица-
                                  ма сличне:
 Хтео сам да дорастем другима, да будем
                                увек као они,
 Да затворим уши, да не чујем позиве про-
                                       рока.
 Зато је разумем. Тихи дом, зеленило,
 И издубина пакла фуга Јоханба Себастијана
                                       Баха.

III предавање

Сирото човечанство скита по станичним пло-
                                      чама.
 Капе с наушницама, мараме, ватени капути,
                                      бошче.
 Спава на поду, чека воз. Бије мраз од врата.
 Улазе нови, стресају снег, расте блато.

Знам да није за нас знање о Смоленску или
                                   Саратовоу.
 Што је и боље. Ко може, нека избегава
 Саосећање, тај бол уобразиље.
 Па нећу да будем тачан. Једва одломци,
                                         скица.
 Појављују се. Четворо их је. Три мушкарца
                                         и жена.
 Кожа њихових чизама мека, првокласна,
 Кратки капути од скупог крзна. Покрети
                               поуздани, окретни.
 Воде на ужадима вучјаке. Погледајте њу,
 Широку мало, сањиву, добро извољену,
 Како презриво гледа испод капе од дабро-
                                         вине.
 Зар не доказује јасно коме прпада власт,
 Ко ту узима награду? Идеолошки изграђена,
 Ако неко тако више воли. Јер ништа ту није
 Јавно, увек у прерушености ритуалне фразе,
 Иако је страх истинит, и људи покорни,
 И тамо откуда стижу ових четворо, у снеж-
                                     ној мећави,
 Стоји права бодљикава жица, видиковци
                                         логора.

На конгресу заштитника културе у Паризу,
 Пролеће 1935, мој колега студент који
 Путује по Европи, Гинтер из Марбурга,
 Смејао се. Обожаватељ Штефана Георгеа,
 Писао је песме о витешким врлинама
 И носио у џепу издање Ничеа.
 Имао је потом да погине, можда под Смо-
                                     ленском.
 Од чијег метка? Једнога од тих што су спа-
                                        вали?
 Надзорника с вучјацима? Затвореника иза
                                        жице?
 Те Нађе или Ирине? Ништа о њима није
                                        знао.

Предавање IV

Са стварношћу шта ћемо учинити? У речи-
                                  ма где је она?
 Тек што мигне, већ нестаје. Неизбројани жи-
                                             воти
 Никад поменути. Места на мапама
 Без лица на првом спрату у кући на тргу,
 Без њих двоје у жбуњу поред плинаре.
 Смењивана годишња доба, планински сне-
                                      гови, мора
 Кружећа плава Земљина кугла,
 А ћуте, они што су трчали кроз артилеријс-
                                          ку ватру
 Бацали се на груду, да их спасе,
 И они које су изводили из куће у освит,
 И они који су испузили испод гомиле крва-
                                        рећих тела.
 А ја овде, интструктор од непамћења,
 Поучавам да бол пролази (јер је бол других),
 Даље у мислима спасавајући госпођу Јад-
                                        вигу,
 Малу грбавицу, по занимању библиотекарку,
 Која је погинула у склоништу зграде
 Сматране сигурном, а која се срушила,
 И нико се није могао докопати кроз пору-
                                   шене зидове,

Иако се много дана чуло куцање и гласови.
 Значи да је на векове, занавек изгубљено
                                       њено име,
 Њени последњи часови да су остали свима
                                       непознати,
 И да је време односи у слоју Плиоцена.
 Прави човеков непријатељ јесте уопштење.
 Прави човеков непријатељ, таковзвана Исто-
                                          рија,
 Препоручује се и страши својом множином.
 Не верејуте јој. Лукава је и издајничка,
 Није анти-природа, како нам је Маркс го-
                                           ворио,
 А ако је богиња, онда слепог Фатума.
 Мали костур госпође Јадвиге, место где је
 Куцало њено срце. То једно стављам
 Против нужности, закона, теорије.

Предавање V

Исус Христос је васкрснуо. Ко у то верује
 не треба да се понаша овако као ми
 Који смо изгубили горе и доле, десно и лево,
                                    небеса и поноре,
 И покшавамо некако да изгурамо, у ато-
                          мобилима, у постељама,
 Мушкарци хватајући се жена, жене муш-
                                       караца,
 Упадајући, устајући, плаћајући кафу,
 Мажући хлеб, јер је опет један дан.

И једна година. Враћа се време поклона.
 Јелке осветљене, гирланде, музика,
 За нас презвитеријанце католике, лутеране.
 Слатко је у црквеној клупи певати с дру-
                                        гима,
 Захваљивати на томе што смо и даље
                                   заједно,
 За дар слагања с Речју, сада, од векова.

Радујемо се што нас је заобишла несрећа
 Земаља о којима читамо, тамо где несло-
                                    бодни
 Клече пред државом-идолом, с њеним име-
                                    ном на устима
 Живе и умиру незнајући да су неслободни.
 Како год било, с нама је увек Књига,
 И у њој чудесни знакови, савети и запо-
                                    вести,
 Додуше, нехигијенски и супротни с разумом,
 али довољно је и што постоје на немој
                                     Земљи.
 То је као да нас ватра греје у пећини
 Док напољу дувају хладне ватре звезда.
 Ћуте теолози. А филозофи се
 Неће усудити да питају: „Па шта је ис-
                                      тина?“
 И тако, после великих ратова, у неодлуч-
                                      ности,
 Готово по доброј вољи, али не баш сасвим,
 Радимо с надом. А сада нек свако у себи
                                       призна:
 „Васкрснуо је?“ „Не знам је ли васкрснуо.“

Предавање VI

Безгранична историја трајала је у оном тре-
                                         нутку
 Кад је ломио хлеб и испијао вино.
 Родили су се, желели, умирали.
 Такве гомиле, забога! Како је то могуће
 Да су сви хтели да живе, и нема их?

Учитељица води поворку петогодишњака
 Кроз мраморна дворане музеја.
 Размешта учтиве дечаке и девојчице
 Да седају испред велике слике.
 Објашњава, говори: кацига, мач, богови,
 Планина, облаци, орао и муња.
 Уме, а они то виде први пут.
 Њено грло је нетрајно, њени оргаи женски,
 Шарена хаљина, креме и дрангулије
 Обухваћени праштањем. Шта није обух-
                                   ваћено
 Праштањем? Недостатак знања, безбриж-
                                   ност невиних
 Викали би на освету, призивали пресуду
 Кад бих ја био судија. Нећу то бити, нисам
                                          то.
 У слави се обнавља један тренутак земље.
 У истовремености, сада, овде и сваки дан
 Хлеб се претвара у тело, вино у крв.
 А оно што је немогуће и неподношљиво,
 бива опет прихваћено, распознато.
 Свакако, тешим вас. А тешим и самог себе.
 Не много утешен. Дрвета-канделабри
 Носе зелене свеће. И магнолије цвату.
 То је такође стварно. Престаје велика врева.
 Памћење затвара своје тамне воде.
 А они, као иза стакла, гледају и ћуте.

1986.

Чеслав Милош - ХРОНИКЕ

превео: П. Вујичић

Чеслав Милош – ШТА САМ НАУЧИО ОД ЖАНЕ ХЕРШ?

1. Да је разум велики дар божији и да треба веровати
у његову способност познавања света.

2. Да су варали они који су подривали поверење у ра-
зум, наводећи од чега он зависи: од борбе класâ, од либи-
да, од снаге воље.

3. Да треба да будемо свесни своје затворености у кругу
споствених доживљаја, ипак, не зато да бисмо сводили
стварност на снове и привиђења свог ума.

4. Да је истинољубивост доказ слободе, а по лажи се препо-
знаје ропство.

5. Да је први став према бићу поштовање, зато треба из-
бегавати друштво особâ које понижавају живот својим сар-
казмом и хвале ништавило.

6. Да, макар нас оптуживали за ароганцију, у духовном
животу обавезује начело строге хијерархиије.

7. Да је рђава страст интелектуалаца двадесетог века била
„баратин“ или неодговорно блебетање.

8. Да у хијерархији људских радњи уметност стоји изнад фи-
лозофије, али лоша филозофија може да поквари уметност.

9. Да постоји објективна истина, значи, да је од две опречне
тврдње једна истинита, друга лажна, с изузетком одређених
случајева, кад је одржавање противуречности дозвољено.

10. Да смо, без обзира на судбину верских исповести, дужни
да сачувамо „филозофску веру“, односно, веру у тран-
сценденцију, као битну одлику наше људскости.

11. Да време искључује и осуђује на заборав само она
дела наших руку и ума које ће се показати као некорисна у
подизању, из века у век, велике зграде цивилизације.

12. Да у свом животу не смемо да се предајемо очаја-
њу због својих грешака и грехова, јер прошлост није затво-
рена и добија смисао који јој дају наша каснија дела.

Чеслав Милош – Други простор

превела: Љ. Росић