јеромонах Роман, НЕ ГРАДИТЕ ИДОЛЕ ОД ПОЕТА…¹

Не градите идоле од поета!¹
Не стављајте ореоле на рогове!
Тражите праведнике овог света:
Дух нам њихов треба, не строфе блиставе.

И чему служе сва та празнословља?
И уз копља зашто снажити сујету?
Није велик онај што народ забавља,
Већ онај што душе приводи Христу!

Колико је ко спасио? Да ли је наш труд?
Постоји Божји суд!

14. децембар 2012.
скит Ветрово

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА преводиоца: јеромонах Роман овде мисли на „стихоклепце“, јер „Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете…“, па се Дух може и кроз њих испољити („Дух дише где хоће“),  што значи да Песници итекако „приводе душе Христу“. Уосталом, и сам о. Роман је Песник. Према томе, ова песма није уперена против Поета, већ сујетних забављача или оних даровитих људи који су себе свели на то, и који „клепају“ стихове (и прозу, и „научне“ радове… итд), а онда их уз добар маркетинг  износе на пијацу, тј. данас тржиште, желећи, нажалост, да продају, пре свега, себе. Тако да је њихова „поезија“ (и остали облици интелектуалне делатности — а не духовне) заправо врста „личног маркетинга“. Тражећи ухлебљење или јавно признање од, најчешће, квазиелите коју сачињавају блазирани „интелектуални“ кругови повезани интересима новца и друштвене моћи, издају себе и свој божански дар, стављајући се у службу Зла („не стављајте ореоле на рогове“). А зло је мера наше удаљености од Бога.  О томе пева о. Роман.

 

јеромонах Роман, ЖИВИ ДУШОМ…

Живи душом, живи смело
И босоног чекај зоре.
Буди мало чисто врело —
Кад не можеш бити море!

Живи маштом да засијаш.
Хвали Творцу све што твори.
Ниси звезда да заблисташ —
Буди свећа — али гори!

25. октобар 2005.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, МАТЕРЊИ ЈЕЗИК

Језик је матерњи — Отаџбине основа.
Зато не мути извор Божански,
Добро чувај себе: душа рађа слова —
Наш велики Свети-језик-руски !

2001.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ЗА ЛИПАМА И ЗА БРЕЗАМА…

За липама и за брезама
Стражом старих дубова скрит,
Заснежен је белим ружама
На Тројицу радостан скит!¹

Славујеве песме блаженство —
И цвеће душу отвара…
Унаоколо свуд јединство —
Земља се у Храм претвара!

15. јун 2008.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Скит(Σκήτη) Усамљено обитавалиште отшелника, мала заједница монаха, односно мали манастир или само неколико монашких келија, најчешће на пустом месту, где се живи строгим подвижничким животом. Монаси који живе у скиту дају допунске завете (нпр. строжег поста, чешће молитве, затворништва итд). Назив потиче од пустиње Скит у Египту, места првобитног ширења монаштва. Скит, бесплодна и дивља пустиња која се налазила недалеко од Александрије, на југоистоку Либијске пустиње, западно од делте Нила, а јужно од Нитријске пустиње, била је место подвига светог Макарија Великог и његових ученика – преподобних монаха који су поседовали благодатне дарове и нарочито дар духовног расуђивања. Они су веома духовно узнапредовали и, по сведочењу светог Јована Лествичника, надмашили све остале египатске манастире. Ово потврђују и други писани споменици који су нам сачувани. Преподобни Арсеније Велики је Скит назвао престоницом монаштва, поредећи место Скита у монаштву са местом Рима у свету. У пространој пустињи Скит постојали су различити видови монашког живота. Тамо је било и општежића, и живота удвоје или утроје, што је називано царским путем, и отшелништва, то јест живота у усамљености. (Младен Станковић, МАЛИ РЕЧНИК  ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ)

јеромонах Роман, СМИРИ СЕ…

Смири се. И Бог ће ти опростити.
Угледаћеш природу пуну светлине
И Звезде ће се са небом стопити
У недокучивом тајанству тишине.

Тишина свуда. И гора што зове…
Хармонија пуни творевину сјајем.
Уз светлост звезда, нежне гране ове —
Ја Богојављење у свему познајем.

Како је близак Бог! Несхватљив умом.
Речима далек је и недохватан,
И срце више не престаје с песмом —
Да Благ је Господ! Милостив! Прекрасан!

19. јануар 1997.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, А СВЕ СУ МИ ДРАЖЕ ЗИМЕ СТУДЕНЕ…

А све су ми драже зиме студене…
Не знам старим ли ил се смирујем?
Волим да гледам дубраве ледене,
Ни од кога ништа не очекујем.

Ноћ је. Млад месец. Божја Благостиња.
Душа избира спокој неземни,
Тамо где свéтла безмолвна пустиња
Над главом ми и ногом срмèни.

Царује Луна прозрачјем бескрајним,
Добро јој је у тихој висини,
И веригама трептавим, кристалним
Дрвореде дарује у тмини.

Стојим, гледам блистања чудесна
До саме Луне смрзнутог ступца…
Прелеп је свет! Творевина прекрасна!
А шта рећи о Лепоти Творца?

30-31 јануар 1999.
скит Ветрово

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ЗОРА ЈЕ…

Зора је. Па иако није лето
Већ се блиста јутро пред очима.
У редак сумрак језеро одето¹
И пра над њиме попут дима.

Тако је чудно, тако Служби слично,
И овде хор поје, овде кâде,
Да, и птичице-богомољке дично,
На гране се ко клупе посаде.

Храстови-монаси у редовима,
Молитву Земља скрила у крило,
И топе се облаци пред Дверима,
Сунашце о Сунцу  говорило.

24.април 2001.
скит Ветрово
јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: одето – одевено

јеромонах Роман, А МОГ ОЦА ДОМ НЕ ПРИВЛАЧИ МЕ ВИШЕ…

А мог оца дом не привлачи ме више.
Другде су сада мој отац и мати.
(Но док тело моје земни ваздух дише
Молитвено ће их душа помињати).

Од синства земнога сада сам слободан!
И спреман да носим другог синства зној.
Незалазним светлом на брду обасјан:
Господе живих! Без остатка сам Твој!

14. децембар 1994. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, О, СЕЛО РАБЈЧОВСК! ЗАВИЧАЈ БЕЗ ЗВОНА…

О, село Рјабчoвск! Завичај без звона!
У сећање шта ми се уклеса?
Мирис ракије, дувана, сутона,
Кандила звездана и небеса.

О небеса! О, пространства без краја!
Светло беше ваше блиско лице.
И молитвено стајах препун сјаја,
Гледах у чисте и живе свице.

Угледах тамо одбачену Вечност,
Појмих Највише крај светлих скута,
Благосиљајући огњену Млечност,
Непомичног магловитог Пута.

И колико год храмоника звала,
Мамећи срце лепоти земној,
Душа је моја Висину слушала,
Блажена у мелодији њеној.

1. јануар 1995. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ХОЋУ ДА ЋУТИМ…

Хоћу да ћутим и да за све примим
Смерно у себе бол исцељујући.
Не да словоблудим, знањем се гордим, —
Већ ћутим пред Тобом крварећи.

Тежак ми језик, спутани напеви,
Око сваког слова кружи лажи рој.
Бројанице тужно висе по страни,
Но, срце осећа долазак Твој.

О, Ти, Жељо моја неутажива!
Прихвати немо уздигнуте руке.
Речи, знање тишина топи жива,
Само Ти и ја, сред пусте луке.

О, тишина! О, мрак Богопознања,
Прекрива људски свет посустао.
Истопио сам се од Твог дисања,
И изнемогао: већ си нестао.

14. фебруар 1994 Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић