Јосиф Бродски – ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

                              сенима пријатеља Д.Ђ. 
                              преводилац

Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно -
зашто их не виђам више.
куда су нестали.

Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, прелепа лица незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина -
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.

Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.

То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме 
мртвима, мојим.

1961.
 Јосиф Бродски

Препевао: Александар Мирковић
Advertisements

Ј.A. Бродски – PALANGEN

6.

Само море може да погледа у лице
небу; и седећи у динама, путник
спушта поглед пијуцкајући винце,
као, без гудачке пратње, цар изгнаник.
Дом је опљачкан. Одведена су стада.
Сина пастир скрива у дубинама пештере.
И само комадић земље – пред њим је сада,
а за ходање по води недостаје вере.
1971.
Ј. Бродски – Литвански дивертисмент (1971)/одломак/

Препевао: Александар Мирковић

 

Ј. Бродски – ЖИВОТ У ДИФУЗНОМ СВЕТЛУ

Тресак цинкане канте што је претура
ветар. Аутомобили брује
клижућ по коцки пута као по рибама сура
вода Хадсона. Још се чује
глас који припада Музи;
у сутону звучи као ничији, јечи
једнолично попут зујања муве
у зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.

Неразбирљивост слова. Разлистан купус
тучаних облика. Небеско светло кажњено
због грубости саучесништва. Чија уметност, и укус,
јесте кратковидост, нипошто нежност.
Живот у дифузном светлу! и недељама иза сенила
ничег у устима осим опушака и пива.
Зими још само око чува траг зеленила,
палећи огледало голо, као коприва.

Ах, при таквој светлости не треба нам ништа!
Ни вољена жена, ни узвишеност правде пуке.
Обриси предмета, као граната шиштава,
распрскавају се чим нам доспеју у руке.
А удови нам се кочање. То је очито
стога што студен у дифузној светлости
демонстрира својства силуете – нарочито
ако предмет није у цвету младости.

Спевати, зар, песму о ономе што се иза брега
ваља? О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
оног што је било: при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
зналац неће, ни публика. Што се више чује
куплет то је извођач бестелеснији.

Јосиф Бродски

Препевао: Данило Киш
_______________

Напомена Данила Киша: „Песма Јосифа Бродског “Живот у дифузном светлу” само је на први поглед блиска руској традицији заума. Ако се дубље уронимо у њу, открићемо слојеве слика и расположења у испреплетаности звука и смисла. Смисла, и онда кад нам он није сасвим јасан, кад га тек наслућујемо. Ова је песма, као свако песничко дело, “отворено дело”, par excellence, мада она без сумње носи у себи, негде у својој мутној дубини, у тајни свог настанка, онај јединствени смисао који је спасава од произвољности неадекватног тумачења.
……
“За разлику од прозе”, каже Бродски, “поезија не треба толико да изражава осећања колико треба да их језички апсорбује”. „

Ј. Бродски – БЕКСТВО У ЕГИПАТ

….прогонилац се појавио ниоткуда.

У пустињи, одабраној небом за чуда,
по начелу сличности, нашавши под брегом
конак, запалише ватру. У завејаној снегом
пећини, не слутећи своју ролу,
Младенац је дремао у златном ореолу
косе, којој се у трену навика пробуди
да сија – не само у држави тамноликих људи,
сада – већ као звезда што сводом шета:
свуда – док буде овог света.

1988.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ШТО СЕ ТИЧЕ ЗВЕЗДА…

Што се тиче звезда вечне су и има их свуда.
То јест, ако је ту једна, крај ње је и друга.
Само тако се на овде може гледати отуда:
увече, после осам, уз трептања дуга.
Небо изгледа лепше без њих. Иако
је освајати космос, са њима боље
Али, тако да се са места никако
не миче,  на пустој веранди, из фотеље.
Као што је рекао, са пола лица у сени
скривеног, пилот машине која лети,
живота, очигледно, немајући куда: Ни
на једној од њих поглед нећеш задржати.

1975.
Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ШТА ТРЕБА ЗА ЧУДО

Шта треба за чудо? Кожух се навуче,
прстохват од данас, мрвица од јуче,
и са прегршт сутра очима још треба
огризак пространства и комадић хлеба.

И чудо се деси. Зато што чудеса
земљи теже, у памети им адреса,
до краја се труде са толико жара,
па чак и у пустињи пронађу станара.

А дом напустиш ли – упали кад крећеш
за опроштај звезду на четири свеће,
нека свет без ствари обасја од тог трена,
и прати те у стопу за сва времена.

25.12.1993.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ИЗЛАГАЊЕ НА СИМПОЗИЈУМУ

Предлажем вам мали трактат
о аутономији вида. Аутономија вида
је резултат зависности од објекта
пажње, усмерене неизбежно
споља; само себе око никада не види.
Зажмирвши око плови са
бродом, узлеће заједно са птицом с гране,
заклања облаком сан
као звезда; само себе око никада не види.
Запамтимо ову мисао и узмимо лепотицу.
У одређеном узрасту посматрате лепотице,
без наде да ћете на њих лећи, посматрате без практичног
интереса. Не обазирући се на то, око,
као неискуључени телевизор
у опустелом стану, наставља да приказује
слику. Питате се – због чега?
Даље – неколико теза из предавања о лепоти.
Вид је средство прилагођавања
организма непријатељској средини. Чак и када сте се
у потпуности прилагодили, та средина остаје
апсолутно непријатељска. Непријатељство средине расте
сразмерно времену вашег боравка у њој;
и вид се изоштрава. Лепота никога
не угрожава. Лепота не скрива опасности. Статуа Аполона
не уједа. Бело платно
такође. Бацате се за шушкавом сукњом
у потрази за мрамором. Естетски осећај
суштински је одливак инстинка самоочувања
и поузданији је од етике. Ружно је теже
претворити у лепо, него лепо
унаказити. Потребан је минер
да опасно претвори у безопасно.
Овим покушајима треба аплаудирати,
и пружити сваку подршку.
Али, када се одвоје од тела, очи
пре свега желе да се населе негде
у Италији, Холандији или Шведској.

август, 1989.

Ј. Бродски – Сабране песме

препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – НА СТОГОДИШЊИЦУ АНЕ АХМАТОВЕ

Живки Комленац
А.М.

Страницу и огањ, зрно и жрвањ,
секиру оштру и одсечену влас –
Бог чува све; особито речи
праштања и љубави, као свој глас.

У њима искидан пулс бије, костију лом се чује,
и лопата снажно туче; складне и глуве
јер живот је – један, из смртних уста оне брује
и јасније звуче, него из надсветске вате суве.

Велика душо, наклон преко морских вала
што их нађе – теби и честици твојој земној
што у родној земљи спава, теби хвала
дар говора што си дала васиони глувонемој.

јул, 1989.

Ј. Бродски

Препревао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – САВРЕМЕНА ПЕСМА

Човек долази до рушевина опет, и опет,
био је овде прекјуче и јуче
и сутра ће доћи,
привлаче га рушевине.
Говори:
Постепено,
постепено ћеш научити многе ствари, многе,
научићеш да пребираш шут у грудима,
своје будилнике и нагореле корице албума,
навићи ћеш
да овде долазиш сваки дан,
навићи ћеш да рушевине постоје,
и са том мишљу саживећеш се.

Почеће понекад да изгледа да – тако треба,
почеће понекад да изгледа, да си све научио,
и сада са лакоћом говориш
на улици са непознатим дететом
и све му објашњаваш. Тако треба.
Човек долази рушевинама, поново долази,
сваки пут када хоће поново да воли,
када поново навија будилник.

Нама, људима нормалним, у главу не иде,
како је могуће вратитисе кући
и наћи уместо дома – рушевине.
Не, ми не знамо како је то могуће
изгубити и ноге, и руке под возом или трамвајем –
све то долази до нас – хвала Богу – као тужна прича,
међутим, то је неопходан проценат несрећа,
то је – ружа несреће.*
Човек рушевинама долази опет,
дуго гура штап у мокре тапете и шут,
нагиње се, пење се и посматра.

Неко гради куће,
неко их вечно руши, неко их поново гради,
изобиље градова испуњва нас оптимизмом.
Човек се на рушевине пење и гледа,
ти људи обично не плачу.
Штавише, кад су у гостима код – хвала Богу – нормалних познаника,
неодобравајуће гледају у хрпу фото-албума.
„У наше време, – тако они кажу – не треба сакупљати фотографије.“
Много се може изградити,  толико и разрушити
и поново саградити.
Нема ничега страшнијег од рушевина у срцу,
ничега страшнијег нема од рушевина,
на које пада киша и поред којих
пролазе нови аутомобили,
по којима, као авети, лутају
људи са сломљеним срцем и деца са береткама,
ничега нема страшнијег од рушевина
које престају да буду метафора,
и постају оно што су некада биле:
домови.

1961.
Ј. Бродски – САБРАНЕ ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

*кинеска ружа доноси несрећу, прим. прев.

Ј. Бродски – РЕМБРАНТ. БАКРОПИСИ.

I

„Био је толико дрзак, хтео је
да спозна себе…“ Не више и не мање,
као самог себе.
За достизање тог
недостижног циља прво се
наоружао огледалом, но после,
схвативши да главни задатак
није у гледању, колико у томе,
да се о виђеном исприча Холанђанима,
узео је иглу за бакропис
и почео да прича.
О чему
је приповедао? Шта је видео?

Открио је лице у огледалу, које је
само у извесном смислу
огледало.
Сваки израз
лица – одраз је једино онога
што се човеку у животу дешава.
А дешава се свашта:
сумња,
губитак наде, гневни смех –
како је чудно видети да су исте
црте способне да изразе
суштински веома различите осећаје.
Још је чудније, што на крају крајева,
маску гнева, туге, наде
и одушевљења мења маска
спокојства – такво осећање,
као да огледало жели да се
свих својих обавеза одрекне
и постане обично стакло, које пропушта
и светло и таму без икаквих препрека.

Тако је видео своје лице.
И закључио да је човек способан
да поднесе сваки ударац судбине,
да су жалост или радост – исто,
за његово лице: као раскошне одежде
за цара. И као дроњци за просјака.
Све је пробао и нашао, да му је све
што је пробао таман.

II

И тада је погледао унаоколо.
Проучавати друге имаш право
само када добро проучиш себе.
И у низу, пред њим су продефиловали
апотекари, војници, пацоловци,
лихвари, писци, купци –
Холандија је у њега гледала
као у огледало. И огледало је успело
веродостојно – током многих векова –
да одражва Холандију и ону
заједничку ствар која обједињује
сва та – млада и стара лица;
а име те заједничке ствари је светлост.

Не разликују се лица, већ је светлост другачија:
Једни су, слично лампама, изнутра
осветљени. Други су слични
свему ономе што лампе осветљавају.
И у томе је суштина различитости.
Али онај
који је створио светлост, истовремено
(и не без основа) саздао је сенку.
А сенка није просто стање светла,
већ нешто једнако и чак нешто
што га временом надилази.

Сваки израз лица –
расејаност, нада, глупост, бес
и штавише поменута маска
спокојства – није заслуга живота
ил’ самих мускула лица, већ једино
заслуга осветљења.
Само те
две ствари – сенка и светлост – претварају нас
у људе.

Није истина?
Добро, изведите оглед:
угасите свеће, спустите засторе,
Шта у мраку представљају ваша лица?

III

Али људи мисле другачије. Људи
сматрају, да се о нечему споре,
да нешто чине, воле, лажу,
чак пророкују.
У међувремену,
они само користе светлост
и често је злоупотребљавају,
као и сваку поклоњену ствар.
Једни, временом мењају светлост.
Други се заклањају од светлости.
А трећи се спремају за замраче цео свет
својом персоном – свега има.
А за неке, она сама, изненада се гаси.

IV

И када се гаси за онога
кога волимо, а за нас се не гаси
када можеш да видиш само
тога кога не желиш да гледаш
(укључујући ту и самог себе),
тада окрећеш поглед ка ономе,
што је и пре било само у другом плану
твојих портрета и слика –
ка земљи…

Трагедија је завршена. Глумац
одлази даље. Али сцена – остаје
и почиње да живи својим животом.

Да као благодарна судбина
свом страшћу ослика сцену.

Ти ћеш изрећи свој монолог. Она
ће надживети твоје речи
и громки аплауз, и ћутање,
тако снажно опипљиво после
аплауза. А онда – и тебе,
који си све то преживео.

V

Но, добро,
то си и пре знао. То је – такође
путељак у таму.
Али треба ли се толико
бојати мрака? Јер мрак је
само форма која служи да се светло сачува
од сувишног трошења, само форма сна,
слично предаху.

То он и види. Део лица.
Парче неке тканине. Крај таљига.
Нечији потиљак. Дрво. Бокал.
И све то као сновиђење светла,
уснулог на неко време чврстим сном.

Али пре или после оно ће се пробудити.

1971.

Иосиф  Бродский – Собрание сочинений

Препевао: Александар Мирковић