Јосиф Бродски, МАЧАК

Био је мршав, прљав и риђ,
Скитао је старим крововима,
Покривала га је ђубришна буђ,
Ноћу се крио у подрумима.

Био је стар и веома слаб,
А мразеви стежу жестоко.
Шапе смрзле ко у снегу траг,
Ноге, лед у снегу дубоком.

Нису га никада грејали,
Нису мазили, ни хранили,
Зато што га нису жалили.
Зато што га нису волели.

Јер су њему  испали зуби.
Јер у ушима жути гној боли.
Због чега ружне нико не љуби?
И њих неко треба да воли.
1957.

Јосиф Бродски

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Јосиф Бродски, ВЕЧЕ У ПЕЋИНИ

Замисли, док палиш шибицу, то вече сред пећине,
искористи, да осетиш хладноћу, пукотине
у поду, да осетиш глад — ту је посуда,
а пустиња, пустиња је посвуда.

Замисли, док палиш шибицу, ту поноћ у пећини,
ватру, силуете животиња, или ствари у помрачини,
и — наборе пешкира помешане с лицем, с венцем,
Марију, Јосифа, завежљај са Младенцем.

Замисли, три мудраца, караван док се вуче
ка пећини; тачније, приближавање три луче
звезди, шкрипа пртљага, звончића одјек
(Младенац није зарадио још увек
звоно што јечи у згуснутог плаветнила висину).
Замисли, да Господ у Људском Сину
први пут Себе препознаје на огромном
у тами растојању: бездомни у бездомном.

1989.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Јосиф Бродски, ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

                              сенима пријатеља Д.Ђ. 
                              преводилац

Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно —
зашто их не виђам више.
куда су нестали.

Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, лица прелепа и незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина —
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.

Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.

То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме 
мртвима мојим.

1961.
 Јосиф Бродски

Препевао: Александар Мирковић

Ј.A. Бродски – PALANGEN

6.

Само море може да погледа у лице
небу; и седећи у динама, путник
спушта поглед пијуцкајући винце,
као, без гудачке пратње, цар изгнаник.
Дом је опљачкан. Одведена су стада.
Сина пастир скрива у дубинама пештере.
И само комадић земље – пред њим је сада,
а за ходање по води недостаје вере.
1971.
Ј. Бродски – Литвански дивертисмент (1971)/одломак/

Препевао: Александар Мирковић

 

Ј. Бродски – ЖИВОТ У ДИФУЗНОМ СВЕТЛУ

Тресак цинкане канте што је претура
ветар. Аутомобили брује
клижућ по коцки пута као по рибама сура
вода Хадсона. Још се чује
глас који припада Музи;
у сутону звучи као ничији, јечи
једнолично попут зујања муве
у зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.

Неразбирљивост слова. Разлистан купус
тучаних облика. Небеско светло кажњено
због грубости саучесништва. Чија уметност, и укус,
јесте кратковидост, нипошто нежност.
Живот у дифузном светлу! и недељама иза сенила
ничег у устима осим опушака и пива.
Зими још само око чува траг зеленила,
палећи огледало голо, као коприва.

Ах, при таквој светлости не треба нам ништа!
Ни вољена жена, ни узвишеност правде пуке.
Обриси предмета, као граната шиштава,
распрскавају се чим нам доспеју у руке.
А удови нам се кочање. То је очито
стога што студен у дифузној светлости
демонстрира својства силуете – нарочито
ако предмет није у цвету младости.

Спевати, зар, песму о ономе што се иза брега
ваља? О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
оног што је било: при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
зналац неће, ни публика. Што се више чује
куплет то је извођач бестелеснији.

Јосиф Бродски

Препевао: Данило Киш
_______________

Напомена Данила Киша: „Песма Јосифа Бродског “Живот у дифузном светлу” само је на први поглед блиска руској традицији заума. Ако се дубље уронимо у њу, открићемо слојеве слика и расположења у испреплетаности звука и смисла. Смисла, и онда кад нам он није сасвим јасан, кад га тек наслућујемо. Ова је песма, као свако песничко дело, “отворено дело”, par excellence, мада она без сумње носи у себи, негде у својој мутној дубини, у тајни свог настанка, онај јединствени смисао који је спасава од произвољности неадекватног тумачења.
……
“За разлику од прозе”, каже Бродски, “поезија не треба толико да изражава осећања колико треба да их језички апсорбује”. „

Ј. Бродски – БЕКСТВО У ЕГИПАТ

….прогонилац се појавио ниоткуда.

У пустињи, одабраној небом за чуда,
по начелу сличности, нашавши под брегом
конак, запалише ватру. У завејаној снегом
пећини, не слутећи своју ролу,
Младенац је дремао у златном ореолу
косе, којој се у трену навика пробуди
да сија – не само у држави тамноликих људи,
сада – већ као звезда што сводом шета:
свуда – док буде овог света.

1988.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ШТО СЕ ТИЧЕ ЗВЕЗДА…

Што се тиче звезда вечне су и има их свуда.
То јест, ако је ту једна, крај ње је и друга.
Само тако се на овде може гледати отуда:
увече, после осам, уз трептања дуга.
Небо изгледа лепше без њих. Иако
је освајати космос, са њима боље
Али, тако да се са места никако
не миче,  на пустој веранди, из фотеље.
Као што је рекао, са пола лица у сени
скривеног, пилот машине која лети,
живота, очигледно, немајући куда: Ни
на једној од њих поглед нећеш задржати.

1975.
Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски, ШТА ТРЕБА ЗА ЧУДО?

Шта треба за чудо? Кожух се навуче,
прстохват од данас, мрвица од јуче,
и са прегршт сутра очима још треба
огризак пространства и комадић хлеба.

И чудо се деси! Зато што чудеса
земљи теже, у памети им адреса,
до краја се труде са толико жара,
па чак и у пустињи пронађу станара.

А дом напустиш ли — упали кад крећеш
за опроштај звезду на четири свеће,
нек свет без ствари обасјава од тог трена,
и прати те у стопу за сва времена.

25.12.1993.

Ј. Бродски, Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ИЗЛАГАЊЕ НА СИМПОЗИЈУМУ

Предлажем вам мали трактат
о аутономији вида. Аутономија вида
је резултат зависности од објекта
пажње, усмерене неизбежно
споља; само себе око никада не види.
Зажмирвши око плови са
бродом, узлеће заједно са птицом с гране,
заклања облаком сан
као звезда; само себе око никада не види.
Запамтимо ову мисао и узмимо лепотицу.
У одређеном узрасту посматрате лепотице,
без наде да ћете на њих лећи, посматрате без практичног
интереса. Не обазирући се на то, око,
као неискуључени телевизор
у опустелом стану, наставља да приказује
слику. Питате се – због чега?
Даље – неколико теза из предавања о лепоти.
Вид је средство прилагођавања
организма непријатељској средини. Чак и када сте се
у потпуности прилагодили, та средина остаје
апсолутно непријатељска. Непријатељство средине расте
сразмерно времену вашег боравка у њој;
и вид се изоштрава. Лепота никога
не угрожава. Лепота не скрива опасности. Статуа Аполона
не уједа. Бело платно
такође. Бацате се за шушкавом сукњом
у потрази за мрамором. Естетски осећај
суштински је одливак инстинка самоочувања
и поузданији је од етике. Ружно је теже
претворити у лепо, него лепо
унаказити. Потребан је минер
да опасно претвори у безопасно.
Овим покушајима треба аплаудирати,
и пружити сваку подршку.
Али, када се одвоје од тела, очи
пре свега желе да се населе негде
у Италији, Холандији или Шведској.

август, 1989.

Ј. Бродски – Сабране песме

препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – НА СТОГОДИШЊИЦУ АНЕ АХМАТОВЕ

Живки Комленац
А.М.

Страницу и огањ, зрно и жрвањ,
секиру оштру и одсечену влас –
Бог чува све; особито речи
праштања и љубави, као свој глас.

У њима искидан пулс бије, костију лом се чује,
и лопата снажно туче; складне и глуве
јер живот је – један, из смртних уста оне брује
и јасније звуче, него из надсветске вате суве.

Велика душо, наклон преко морских вала
што их нађе – теби и честици твојој земној
што у родној земљи спава, теби хвала
дар говора што си дала васиони глувонемој.

јул, 1989.

Ј. Бродски

Препревао: Александар Мирковић