Ј. Бродски – НА СТОГОДИШЊИЦУ АНЕ АХМАТОВЕ

Живки Комленац
А.М.

Страницу и огањ, зрно и жрвањ,
секиру оштру и одсечену влас –
Бог чува све; особито речи
праштања и љубави, као свој глас.

У њима искидан пулс бије, костију лом се чује,
и лопата снажно туче; складне и глуве
јер живот је – један, из смртних уста оне брује
и јасније звуче, него из надсветске вате суве.

Велика душо, наклон преко морских вала
што их нађе – теби и честици твојој земној
што у родној земљи спава, теби хвала
дар говора што си дала васиони глувонемој.

јул, 1989.

Ј. Бродски

Препревао: Александар Мирковић

Advertisements

Ј. Бродски – САВРЕМЕНА ПЕСМА

Човек долази до рушевина опет, и опет,
био је овде прекјуче и јуче
и сутра ће доћи,
привлаче га рушевине.
Говори:
Постепено,
постепено ћеш научити многе ствари, многе,
научићеш да пребираш шут у грудима,
своје будилнике и нагореле корице албума,
навићи ћеш
да овде долазиш сваки дан,
навићи ћеш да рушевине постоје,
и са том мишљу саживећеш се.

Почеће понекад да изгледа да – тако треба,
почеће понекад да изгледа, да си све научио,
и сада са лакоћом говориш
на улици са непознатим дететом
и све му објашњаваш. Тако треба.
Човек долази рушевинама, поново долази,
сваки пут када хоће поново да воли,
када поново навија будилник.

Нама, људима нормалним, у главу не иде,
како је могуће вратитисе кући
и наћи уместо дома – рушевине.
Не, ми не знамо како је то могуће
изгубити и ноге, и руке под возом или трамвајем –
све то долази до нас – хвала Богу – као тужна прича,
међутим, то је неопходан проценат несрећа,
то је – ружа несреће.*
Човек рушевинама долази опет,
дуго гура штап у мокре тапете и шут,
нагиње се, пење се и посматра.

Неко гради куће,
неко их вечно руши, неко их поново гради,
изобиље градова испуњва нас оптимизмом.
Човек се на рушевине пење и гледа,
ти људи обично не плачу.
Штавише, кад су у гостима код – хвала Богу – нормалних познаника,
неодобравајуће гледају у хрпу фото-албума.
„У наше време, – тако они кажу – не треба сакупљати фотографије.“
Много се може изградити,  толико и разрушити
и поново саградити.
Нема ничега страшнијег од рушевина у срцу,
ничега страшнијег нема од рушевина,
на које пада киша и поред којих
пролазе нови аутомобили,
по којима, као авети, лутају
људи са сломљеним срцем и деца са береткама,
ничега нема страшнијег од рушевина
које престају да буду метафора,
и постају оно што су некада биле:
домови.

1961.
Ј. Бродски – САБРАНЕ ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

*кинеска ружа доноси несрећу, прим. прев.

Ј. Бродски – РЕМБРАНТ. БАКРОПИСИ.

I

„Био је толико дрзак, хтео је
да спозна себе…“ Не више и не мање,
као самог себе.
За достизање тог
недостижног циља прво се
наоружао огледалом, но после,
схвативши да главни задатак
није у гледању, колико у томе,
да се о виђеном исприча Холанђанима,
узео је иглу за бакропис
и почео да прича.
О чему
је приповедао? Шта је видео?

Открио је лице у огледалу, које је
само у извесном смислу
огледало.
Сваки израз
лица – одраз је једино онога
што се човеку у животу дешава.
А дешава се свашта:
сумња,
губитак наде, гневни смех –
како је чудно видети да су исте
црте способне да изразе
суштински веома различите осећаје.
Још је чудније, што на крају крајева,
маску гнева, туге, наде
и одушевљења мења маска
спокојства – такво осећање,
као да огледало жели да се
свих својих обавеза одрекне
и постане обично стакло, које пропушта
и светло и таму без икаквих препрека.

Тако је видео своје лице.
И закључио да је човек способан
да поднесе сваки ударац судбине,
да су жалост или радост – исто,
за његово лице: као раскошне одежде
за цара. И као дроњци за просјака.
Све је пробао и нашао, да му је све
што је пробао таман.

II

И тада је погледао унаоколо.
Проучавати друге имаш право
само када добро проучиш себе.
И у низу, пред њим су продефиловали
апотекари, војници, пацоловци,
лихвари, писци, купци –
Холандија је у њега гледала
као у огледало. И огледало је успело
веродостојно – током многих векова –
да одражва Холандију и ону
заједничку ствар која обједињује
сва та – млада и стара лица;
а име те заједничке ствари је светлост.

Не разликују се лица, већ је светлост другачија:
Једни су, слично лампама, изнутра
осветљени. Други су слични
свему ономе што лампе осветљавају.
И у томе је суштина различитости.
Али онај
који је створио светлост, истовремено
(и не без основа) саздао је сенку.
А сенка није просто стање светла,
већ нешто једнако и чак нешто
што га временом надилази.

Сваки израз лица –
расејаност, нада, глупост, бес
и штавише поменута маска
спокојства – није заслуга живота
ил’ самих мускула лица, већ једино
заслуга осветљења.
Само те
две ствари – сенка и светлост – претварају нас
у људе.

Није истина?
Добро, изведите оглед:
угасите свеће, спустите засторе,
Шта у мраку представљају ваша лица?

III

Али људи мисле другачије. Људи
сматрају, да се о нечему споре,
да нешто чине, воле, лажу,
чак пророкују.
У међувремену,
они само користе светлост
и често је злоупотребљавају,
као и сваку поклоњену ствар.
Једни, временом мењају светлост.
Други се заклањају од светлости.
А трећи се спремају за замраче цео свет
својом персоном – свега има.
А за неке, она сама, изненада се гаси.

IV

И када се гаси за онога
кога волимо, а за нас се не гаси
када можеш да видиш само
тога кога не желиш да гледаш
(укључујући ту и самог себе),
тада окрећеш поглед ка ономе,
што је и пре било само у другом плану
твојих портрета и слика –
ка земљи…

Трагедија је завршена. Глумац
одлази даље. Али сцена – остаје
и почиње да живи својим животом.

Да као благодарна судбина
свом страшћу ослика сцену.

Ти ћеш изрећи свој монолог. Она
ће надживети твоје речи
и громки аплауз, и ћутање,
тако снажно опипљиво после
аплауза. А онда – и тебе,
који си све то преживео.

V

Но, добро,
то си и пре знао. То је – такође
путељак у таму.
Али треба ли се толико
бојати мрака? Јер мрак је
само форма која служи да се светло сачува
од сувишног трошења, само форма сна,
слично предаху.

То он и види. Део лица.
Парче неке тканине. Крај таљига.
Нечији потиљак. Дрво. Бокал.
И све то као сновиђење светла,
уснулог на неко време чврстим сном.

Али пре или после оно ће се пробудити.

1971.

Иосиф  Бродский – Собрание сочинений

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски, ЗВЕЗДА РОЖДЕСТВА

По хладноћи, у пределу знаном више по врелинама,
него мрзлинама, пре равнинцама, него планинама,
родило се Дете у пећини, да би спасило свет;
Зимски је ветар мео пустињу, од песка правећи смет.

Све му се огромним учини: мајчине груди, жута пара
из воловских ноздрва, одежде мудраца — Балтазра, Гаспара
Мелхиора; дарови њихови разбацани око малог гнезда.
Он је био само тачка. И та тачка беше Звезда.

Пажљиво, без трептаја, кроз белкасте облаке ретке,
на Детенце што у јаслама лежаше, из далеке,
из дубине Васељене, с њеног другог  конца,
Звезда је у пећину гледала. Био је то поглед Оца.

1987.
Ј. Бродски

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – УСАМЉЕНОСТ

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу,
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза,  на уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.

Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.
Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим
чудом неким
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

Да. Боље је дивити се стварности
с њеним мерилима убогим, која ти се гаде,
и која ће ти потом, необично до крајности,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

1959.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ГОВОР НА СОРБОНИ

Филозофију треба изучавати, у најбољем случају,
после педесете. Градити модел
друштва – поготову. Прво ваља
научити као се спрема супа, пече – ако не и лови –
риба, кува пристојна кафа.
У противном, морални закони
ће замирисати на очев каиш или на превод
са немачког. Прво треба научити
како губити пре но што добијеш,
мрзети себе више од тиранина,
годинама облагати собу половином
ништавног туговања – пре разматрања
о тријумфу правде. Који наступа
увек са кашњењем од минимум четврт века.

Изучавати рад филозофа треба кроз призму
искуства или – са наочарима (што је приближно једно исто),
када се слова сливају и када је
гола женска на згужваној простирци
за вас фотографија или репродукција
уметничке слике. Истинска љубав
према мудрости не инсистира на узајамности,
и добија, не браком,
облик књижурине издате у Гетингену,
већ равнодушноћу према себи,
црвенилом стида, понекад – елегијом.

(Негде звони трамвај, очи се склапају,
војници се певајући враћају из бордела,
киша – једино што подсећа на Хегела)

Истина се у томе састоји, да истина
не постоји. То не ослобађа
од одговорности, него управо супротно:
етика – то је вакуум који испуњава људско
понашање, практично непрестано;
или, ако вам је драже, космос.
И богови воле добро не због његових очију,
већ зато што, да га нема, не би ни постојали.
И они, са своје стране, испуњавају вакуум.
И може бити, чак још систематичније,
него ми: јер на нас се не може
рачунати. Иако нас има више,
него што нас је икада било, ми – нисмо у Грчкој:
нас убија ниска облачност и, како је горе наведено, киша.

Изучавати филозофију треба када вам филозофија
није потребна. Када наслућујете
да су столица у вашем хотелу и Млечни пут
повезани међу собом тешње
него узрок и последица, него ви
и ваши рођаци. И да је заједничко
сазвежђима и столицама – безосећајност, бездушност.
То нас зближава, ако не и спаја
или смо већ крв! Природно, тежити
сличности са стварима не приличи. С друге стране, када
сте болесни, немате обавезу да оздравите
и не нервирате се како изгледате. Ето шта знају
људи после педесете. Ето зашто они
сада, гледајући у огледало, замењују естетику са метафизиком.

март 1989.
Ј. Бродски – Сабране песме
препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – МАЈКА ГОВОРИ ХРИСТУ

X

Мајка говори Христу
– Јеси ли мој син или мој
Бог? Распет си на крсту.
Како ћу сад дому свом?

Како ћу преко прага,
Не схвативши шта то би:
Јеси ли мој син ил’ Бог?
То јест, мртав си или жив?

Одговор он јој спрема:
– Мртав ил жив, ти се не двој;
разлике, жено, нема.
Био син ил Бог, ја сам твој.

1971.

Ј. Бродски, Мртва природа (одломак из поеме)

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – РЕКЕ

Зеленило у мом прозору! нијансе зелене!
Ка врху погледаш, па  у корење –
осетиш несвестицу, мучнину као од глади;
зато, дајем предност води,
али – да буде чиста. Вода – бегунац са места,
предграђа, кеја, капија, лукова, крова крива,
испод моста – испод венца невеста,
презиме њено је – неухватљива.
Куда ћеш тако женствена! и животу слична, та
угасла кожа њена, у борама сва,
неодољивошћу, тугом, сметеношћу,
хита ка ушћу
и ка безимености. Талас увек стреми пун вере
од одраза, од судбине да се опере,
с хоризонтом да се слије, са соли –
са прошлом боли.
1986.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – У СЛЕДЕЋЕМ ВЕКУ

Постепено се постојање претвара у непостојање.
Прочитаћеш ова слова, остала од пера,
и још их прекорити, као мрава – кора
за споро кретање.

Запамти, људи се из стана не селе без добрих
разлога: станарина је скочила, посао отказан;
једноставно будућности је потребан стан
без њих.

С друге стране, узмимо сазвежђа. Како би судија пун знања
рекао, пошто је за њих брзина светлости – ситница,
њихово присуство суштински је одуство, и постојање – само је последица
непостојања.

Тако, с годинама, докази постају важнији од злочина, дани –
занимљивији од живота; тако се глас замењује
знацима интерпункције. Премда, од тебе неће остати ни
телескоп, ни сећање.

1994.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ТИБЕРИЈЕВА БИСТА

Поздрављам те Тиберије, две хиљаде година
касније. Ти си, такође, био ожењен курвом.
Имамо доста заједничког. Уз то
око нас је – твој град. Бука, аутомобили,
хулигани са шприцевима у сивим хаусторима,
рушевинама. Ја, обичан странац,
поздрављам твоју прашњаву бисту,
у пустој галерији. Ах, Тиберије,
ти овде немаш ни тридесет. Оличење
уверености у брзину послушних мишића,
пре него у њихов збир у будућности. Глава,
одрубљена још за живота од скулптора,
јесте, у суштини, пророчанство о власти.
Све испод подбратка је – Рим:
провинције, закупци, кохорте
плус скуп твоје мусаве, огрубеле
деце – задовољство у млазу
из вучице која нуди мрвицу Рема
и Ромула. (Та уста!
која глагољају слатко и неповезано
у постави тоге.) И резултат – биста
као симбол независности мозга
од живота тела. Сопственог и
императорског. Да си цртао свој портрет,
састојао би се само од вијуга.

Ти овде немаш ни тридест. Ништа
у теби не задржава поглед.
Са друге стране, ни твој тврди поглед
није спреман да се на било чему задржи:
ни на неком лицу, ни на
класичном пејзажу. Ах, Тиберије!
Зар није свеједно шта блебећу
Светоније и Тацит, тражећи узроке
твоје суровости! На свету нема узрока,
постоје само последице. И људи жртве последица.
Посебно у оним подземљима, у којима
се све признаје – узалуд што су признања
под мукама, као исповести у детињству,
једнолика. Најбоља је судбина –
не бити учесник у истини. Зато што
она не уздиже. Никога.
Цезаре тим пре. У најмању руку,
изгледаш способан да се
загрцнеш пре у свом купатилу него
великом мишљу. Уопште – није ли
суровост само убрзање заједничке
судбине ствари? Слободног пада
простог тела у вакууму? У њему
се увек нађеш у моменту пада.

Јануар. Нагомилавање облака
над зимским градом, као вишак мрамора.
Од стварности бежећи Тибар.
Фонтане, млазају тамо, откуда
нико не гледа – ни кроз прсте, ни
зашкиљивши. Друго време!
И за уши држећи нећеш зауставити већ
разбеснелог вука. Ах, Тиберије!
Ко смо ми да ти судимо?
Био си чудовиште, али равнодушно
чудовиште. Но управо чудовишта –
нипошто – жртве – природа ствара
по свом приличју. Много је
пријатније – ако се може бирати –
бити уништен од ђавољег племена,
него од неурастеника. Са непуних тридесет,
са лицем из камена – каменим лицем,
процењене старости две хиљаде година,
изгледаш као природна машина за
уништење, нипошто
роб страсти, спроводник идеја
и другог. Тебе штитити
од измишљотина – исто је као штитити дрвеће
од листова са њиховим комплексима, бесмислено,
али ропћућој већини разумљиво.

У пустој галерији. У мутно подне.
Прозор, умрљан зимским светлом.
Шум улице. На квалитет простора
не реагује биста…
Не може бити да ме не чујеш!
И ја сам безглаво бежао од свега
што ми се дешавало и претворио се у острво
са рушевинама, са чапљама. И ја
сам изрезивао свој профил помоћу лампе.
Ручно. До онога што рекох,
оно што сам рекао никоме потребно није –
и то не касније, већ сада.
Али можда је и то, такође убрзање
историје? Успешан, али авај,
покушај последице да одреди узрок?
Плус, у потпуном вакууму такође – што
не гарантује велики прасак.
Покајати се? Преокренути судбину?
Прићи са друге, како се каже, стране?
Но, треба ли? Радиоактивна киша
нас полива једнако добро као и тебе твој историчар.
Ко ће се остати да нас проклиње? Звезда?
Месец? Преживео, од безбројних
мутација млохавог трупа, вечни
термит? Могуће. Али, забивши у нас
нешто тврдо, и он, мора бити,
да ће се мало изненадити и прекинути бушење.

„Биста, – рећи ће језиком развалина
и поражених мишица, – биста, биста“:

1981.

Ј. Бродски – Сабране песме

препевао: Александар Мирковић