Ј. Бродски – БЕКСТВО У ЕГИПАТ

….прогонилац се појавио ниоткуда.

У пустињи, одабраној небом за чуда,
по начелу сличности, нашавши под брегом
конак, запалише ватру. У завејаној снегом
пећини, не слутећи своју ролу,
Младенац је дремао у златном ореолу
косе, којој се у трену навика пробуди
да сија – не само у држави тамноликих људи,
сада – већ као звезда што сводом шета:
свуда – док буде овог света.

1988.
Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј.Бродски, ХОДОЧАСНИЦИ

„Моји снови и осећања вечно
Теби путују путевима ходочасника“
В. Шекспир

Мимо арена, храмова,
мимо пагода, барова,
мимо отмених гробова,
мимо великих тргова,
света и горја мимо,
мимо Меке и Рима,
док им сунце лица боде,
ходочасници земљом ходе.
Сакати су, погурени,
гладни, полуодевени,
оба ока затворена,
срца светлом испуњена.
Песме пустиња за њима се оре,
бљескају небом варнице,
звезде над њима горе,
и промукло криче птице:
да ће свет остати исти,
да, остаће исти,
заслепљујуће белоснежан
и сумњиво нежан,
свет ће остати лажан,
свет ће остати вечан,
може бити, достижан,
но свеједно бесконачан.
И, значи, користи неће бити
од вере у себе, и у Бога.
…И, значи, само ће остати
пут и илузија многа.
И биће над земљом смркнућа.
И биће над земљом сванућа.
Нађубриће је војници.
Оплеменити песници.

1958.

Јосиф Бродски

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски, ЧАША СА ВОДОМ

Ти мирно стојиш у чаши преда мном, водице,
и гледаш ме очима одбеглим из славине
у којима се блиста, прелама лице,
твоје нове, прозрачне, заштите фине.

Ти знаш добро да сам ја твоја будућност – јама,
живи стуб, с губитком перспективе који је
скопчан; да те сад чекају влакна сама,
мрак унутрашњости – да не кажем артерије.

Но, тебе то не брине. Јер ћелија је лака
и могућности  даје више бескућној
супстанци, него слобода иза решетака
од тила – па макар апсолутна била.

И сасвим си у праву, сматрајући, да ћеш се
и без мене снаћи. Но, што ме дуже има,
доцније ћеш се претворити у кишу иза
прозора, која глача плоче мостовима.

1995.

Ј. Бродски – САБРАНЕ ПЕСМЕ (из заоставштине)

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – СТИХОВИ ИСПОД ЕПИГРАМА

„Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу…“

Свако је пред богом наг,
наг,
Жалостан, наг
и убог.
У свакој музици
Бах,
У свакоме од нас
Бог.
Зато вечност – боговима
А пролазност – воловима…
Бићемо богови ми
Божији сумраци.
И небо на коцку треба ставити
И може бити –
јад.
Пуно пута ће га још распети
И онда казати:
распад.
И бићемо у ранама.
Онда гладни дарова…
Свако има свој
храм,
Свако има свој
гроб.
Јуродивствуј, кради, моли се!
Буди сам, као прст!…
…Биковима следи – бич,
Вечан је боговима
крст.

1958.

Ј. Бродски – САБРАНЕ ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски, ГЛАГОЛИ

Окружују ме ћутљиви глаголи,
слични туђим главама
глаголи,
гладни глаголи, голи глаголи,
главни глаголи, глуви глаголи.

Глаголи без именица. Глаголи – само.
Глаголи,
који живе у подрумима,
говоре – у подрумима, рађају се – у подрумима
неколико спратова испод
свеопштег оптимизма.

Свако јутро они иду на посао,
мешају малтер и камен на камен нижу,
но, град градећи, град не граде,
већ својој усамљености споменик дижу.

И одлазећи, као што се из туђег сећања одлази,
одмерено корачајући од речи до речи,
са времена своја три,
глаголи ће се једном на Голготу успети.

И небо над њима
попут птица над гробљем сеоским,
као да стоји
пред вратима затвореним,
неко куца, забијајући клинове
у прошло,
у садашње,
у будуће време.

Нико неће доћи, и нико их неће скинути.
Ударци чекића
постаће ритам вечити.

Земља хипербола лежи под њима,
небо метафора лебди над нама!

1960.

Јосиф Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – СТАНИЦА У ПУСТИЊИ

Тако је мало сада Грка у Лењинграду,
да смо срушили грчку цркву,
како би изградили на њеном упражњеном месту
концертну салу. У таквој аритектури
има нечег безнадежног. Уосталом,
концертна дворана са хиљаду и више места
није тако безнадежна: то је храм,
и то храм уметности. Ко је крив,
што певачко мајсторство окупља
више људи, него знамења вере?
Жалосно је само, што издалека
нећемо видети више куполу, на коју
смо свикли, већ наказно равну црту.
Али, када је реч о наказности пропорција,
човек не зависи од њих,
већ ћешће од пропорције наказности.

Добро се сећам, како смо је рушили.
Било је пролеће, и ја сам тада
ишао у посету једној татарској породици,
која је живела у близини. Гледао сам
кроз прозор и видео грчку цркву.
Све је почело са татарским разговорима;
а онда су се у разговор умешали и звуци,
сливајући се са речима у почетку,
да би их убрзо угушили.
У црквену башту ушао је багер
са гвозденом корпом на врху дуге руке.
И зидови су полако почели да се предају.
Смешно је не предати се, ако си
зид, а пред тобом стоји твој – рушилац.

Уз то, багер га је могао сматрати
неживим предметом
и, до извесног степена, сличним
себи. А у неживом свету
није уобичајено узвратити.
Затим – дотерали су камионе,
булдожере… И онда сам у позне сате
седео на рушевинама апсиде.
Кроз провалију олтара зјапила је ноћ.
И ја сам – кроз те рупе у олтару –
гледао трамваје како беже,
на поворку мутних уличних светиљки.

Некада, када нас не буде више,
тачније – после нас, на нашем месту
нићи ће опет нешто тако,
чега ће се свако, ко нас је знао, ужаснути.
Али оних, који су нас знали, неће бити много.
Баш тако, по сећању, пси
на старом месту подижу ногу.
Ограда је одавно срушена и однесена,
али се њима, вероватно, она причињава.
Њихови снови потиру јаву.
А може бити да земља у себи чува тај мирис:
асфалт не може да сакрије псећи воњ.
И шта ће им тај наказни дом!
За њих је ту башта, и кажу вам – башта.
А оно што је људима очигледно,
псима је потпуно свеједно.
Ето, то зову: „псећа верност“.
И ако морам да говорим
озбиљно о штафети поколења,
онда кажем да верујем само у ту штафету.
Тачније, у оне који осећају мирис.

Тако је мало данас Грка у Лењинграду,
да, и уопште – ван Грчке – мало их је.
У крајњој мери, мало их је
да сачувају верска здања.
А да верују у то што ми градимо
нико од њих не тражи. Једна је,
биће, ствар нацију крстити,
а крст ностити – већ сасвим друга.
Они су имали само једну обавезу.
Да је испуне нису успели.
Необрађено поље је зарасло.
„Ти, сејачу, своје рало чувај,
а ми ћемо одредити кад је време класању“.
Они своје рало нису сачували.

Гледам ноћас кроз прозор
и мислим докле смо то дошли?
И од чега смо даље:
од православља или хеленизма?
Чему смо ближи? Шта је тамо, испред нас?
Чека ли нас сада нека друга ера?
И ако је тако, шта је наша заједничка дужност?
И шта јој морамо принети на жртву?

1966.

Ј. Бродски – Сабране песме
Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски, НЕ ИЗЛАЗИ ИЗ СОБЕ…

Не излази из собе, не чини ту грешку.
Шта ће теби сунце, ако пушиш „Шипку“? **
Иза врата све смисао губи – особито срећни усклик.
До клозета само – и у собу одмах, цурик!***

О, не излази из собе, не пали свој мотор.
Јер простор је саграђен као коридор
и завршава се бројачем. А уђе ли да те теши
мила, па се смеши – не скидај је, терај је, не греши.

Не излази из собе; размисли, откуд толико бола.
Шта је на свету занимљивије од зида и стола?
Зашто изаћи одатле где се враћаш увече
исти какав си био – само још снажније пече.

О, не излази из собе. Плеши, учи bossa novu****
у огртачу на голом телу, у папучама на босу ногу.
У ходнику мирише на купус и маст за скије.
Написао си слова много; ниједно више потребно није.

Не излази из собе. О, пусти, соба може и то –
да изглед твој наслути. И уопште, ингонито
ergo sum, као што слути форме супстанца у срцу своме.
Не излази из собе! Улица те чека,  не француске бомбоне.

Не буди будала! Буди оно што други бити не знају.
Не излази из собе! То јест, вољу дај намештају,
стопи лице с тапетама. Закључај, забарикадирај се,
креденцем од хрноса, космоса, ероса, вируса, расе.

1970.

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

** Шипка – врста јевтиних бугарских цигарета из доба СССР-а

*** Цурик – повик коњу да се окрене и врати назад.

**** босса нова – врста музике и плеса насталог у Бразилу 60-тих година прошлог века.

Ј. Бродски – ШТА ТРЕБА ЗА ЧУДО

25. XII 1993.

Шта треба за чудо? Кожух се навуче,
прстохват од данас, мрвица од јуче,
и са прегршт сутра очима још треба
огризак пространства и комадић хлеба

И чудо се деси. Зато што чудеса
земљи теже, у памети им адреса,
до краја се труде са толико жара,
па чак и у пустињи пронађу станара.

А дом напустиш ли – упали кад крећеш
за опроштај звезду на четири свеће,
нека свет без ствари обасја од тог трена,
и прати те у стопу за сва времена.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Јосиф Бродски, НАРОД

Мој народ, који не сагиње своје главе,
Мој народ, који чува навику траве:
У самртном часу прегршт семена у шаку стисне,
Способан да и на северном камену никне.

Мој народ, трпељив је и добар народ,
Пијући, песме певајући, уз стални ход
напред, подижући се — прост и огроман –
Изнад звезда: људски чаробан.

Мој народ, који уздиже најбоље синове,
Осуђује сам протуве и лажове,
У себи чува своју муку — и тврд у боју,
Неустрашиво проноси велику истину своју.

Мој народ, не моли да га небо дарује,
Мој народ, сваког трена постварује
труд, причајући са свима, као добар друг,
И шта год постигне, без гордости гледа укруг.

Мој народ! Да, већ то што сам ти син, чини ме поносним!
Погледати ме никада нећеш погледом оштрим.
Уста ћеш ми запушити ако песма моја часна није.
И до краја саслушати кад будем певао искреније.

Нећеш народ обманути. Доброта — лаковерност није.
Уста што лажи зборе, шаком ће народ да прекрије.
И нигде на свету нема таквог језика,
Да говорник може на народ гледати с висока.

Пут песника — отаџбином је изабран пут-задатак,
Куд год да погледаш — само је народу могућ повратак,
Као кап се растопити у небројеним гласовима људским
Као листић нестати у безбројним цветовима шумским.

Нека народ узноси — ја не знам ко други суди,
Као опрљен, сув жбун — самољубље је људи.
Само народ врхове диже и водиљу звезду даје,
Ако си далеко од шуме мера твога раста шта је?

Ослањам се на народ. Ослањам се на велику реку.
Пијем велике речи, растварам се у њеном језику.
Ослањам се на реку која преда мном тече, из часа у час,
Вечно кроз векове, право у нас, мимо нас, даље од нас.

1965 г.

Јосиф А. Бродски 

Препевао: Александар Мирковић

Ј. Бродски – ТВРДИО САМ УВЕК СУДБИНА ЈЕ ИГРА

Тврдио сам увек судбина је – игра.
Шта ће нама риба, кад постоји икра.
Да ће стилу готском припасти победа
Ко способност штрчати, поштеђен убода.

Крај прозора седим. Гледам у јасику.
Мало сам их љубио. Али силно сваку.

Сматрао сам шума је од даске створена.
Шта ће нама девица, кад су ту колена.
Да, упрто у прашину подигнуту веком,
руско око одахнуће над естонском смреком.

Крај прозора седим. Опрао сам судове.
Срећни дани овде неће да се понове.

Писао сам петролејка ужаса је пола.
Да је љубав, као чин, лишена глагола.
Да Еуклид није знао, када спусти конус,
ствар тад није само нула, већ постаје Хронос.

Крај прозора седим. Младости се сећам.
Мало се смешим, мало гађење осећам.

Рекао сам да лист пупољак разара.
И да на тлу јаловом семе не ствара
младице; да су шума и пољана,
рукоблуда пример од Природе дана.

Крај прозора седим обгрливши колена,
а друштво ми прави моја тужна сена.

Песма моја била је лишена мотива,
хор је зато не пева. Нису чуда крива
што ми је сад награда, да за такве речи,
ноге нико неће да ми пребаци на плећи.

Крај прозора седим у тами; грозничаво
за ролетном валовитом грми море сиво.

Другаразредне епохе горди грађанин,
признајем сада товаром другокласним
и будућности дарујем, најбоље мисли своје,
као искуство, у борби са гушењем, моје.

Седим у тами. И она није гора
у соби, од таме која влада споља.

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић