Фјодор М. Достојевски, ЗА СВЕ ЈЕ ПОТРЕБНО НАДАХНУЋЕ И ОГРОМАН ТРУД

М. М. Достојевском, Семипалатинск, 31. мај 1858.

(…) Не треба мили пријатељу журити, већ ваља настојати да се направи нешто добро. Пишеш ми, драги мој, да сам ја вероватно самољубив и да сада желим да се појавим са нечим веома добрим и зато сам засео да из јаја излежем то нешто веома добро. Претпоставимо да је то тачно; али пошто сам већ одложио бригу да се појавим са романом, ја пишем две приповетке које ће бити само сношљиве (па и то, ако да Бог), тако да ја сада немам стрпљења да нешто велико излежем. Али каква ли је то, пријатељу мој, теорија да слика треба да буде створена одједном итд. итд. итд? Кад си дошао до тог уверења? Веруј ми да је за све потребан огроман труд. Веруј ми да лака, дивна Пушкинова песма од неколико стихова изгледа као да је написана у једном даху само зато што ју је Пушкин дуго лепио и прерађивао. То су чињенице. Гогољ је седам година писао Мртве душе. Све што је написано одједном није било зрело. У Шекспировим рукописима, кажу, није било брисања и дописивања. Отуд код њега тако много монструозних и некукусних ствари, а да је на томе још порадио — било би боље. Ти очевдидно бркаш надахнуће, тј. прво тренутачно обликовање слике или покрета у души (што се увек и догађа), са радом. Ја, на пример, одмах записујем сцену онако како је први пут угледам и радујем јој се; али потом је обрађујем читаве месеце и године, надахњујем се по неколико пута а не једном (зато што волим ту сцену) и по неколико пута јој додајем или одузимам понешто, како ми се већ догађало, и веруј ми да је испадало много боље. Само нек има надахнућа. Без надахнућа, наравно, ничега неће бити. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881,(стр. 318), ЛОГОС, ГРАФИЧАР, Београд-Ужице, 2015.

Advertisements

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (О молитви, љубави, другим световима)

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва – васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај y себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.“ Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће мy тебе ради.Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је бог створио, и целину и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку божју волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли божјој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! (…)

Пред неком мишљу станеш у недоумици, особито гледајући грех људски, и упиташ себе: »Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: »Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млади брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените веома то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено.

Пријатељи моји, молите и тражите од бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неће му дати да се оствари, немојте говорити: »Моћан је грех, силна безбожност, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.» Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако –– чим себе искрено учиниш одговорним за све и за сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почећеш роптати на бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, y то ћеш се сам уверити, јер тада ћеш правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корену наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто филозофи говоре да се суштина ствари не може схватити на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Тада ћеш постати равноцушан према животу и чак ћеш га омрзнути. Тако ја мислим.

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 437-440.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (Не можеш никоме бити судија)

Нарочито упамти да не можеш никоме бити судија. Јер нико не може на земљи бити судија злочинцу, пре него што сам судија не осети да је и он исто такав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је, можда, он највише крив за злочин тог што пред њим стоји. А када то схвати, онда може постати и судија. Ма како изгледало безумно, ово је истина. Јер да сам ја сам био праведан, можда злочинца који стоји преда мном не би било. Ако можеш примити на себе злочин онога што пред тобом стоји, коме твоје срце суди, онда га одмах прими и пострадај за њега, а њега без прекора отпусти. Ако би те чак и закон поставио за судију његовог, онда и тада, колико је год могуће, чини у овом духу, јер ће оптужени отићи и осудити самог себе горе од твог суда. А ако после твог пољупца оде хладан и равнодушан и смејући се теби, нека те ни ово не саблазни: значи, још му није дошао тренутак, али ће доћи у своје време; а ако и не дође, свеједно: ако он неће, онда ће други уместо њега схватити, и отпатити, и осудити, и окривити самог себе и правда ће бити задовољна. Веруј овоме, веруј поуздано, јер управо на томе почива сва нада и сва вера светитеља.

Ради неуморно. Ако се сетиш ноћу, одлазећи на починак: »Нисам обавио што је требало“, одмах устани и обави то. Ако су око тебе људи злобни и безосећајни и неће хтети да те слушају, онда клекни пред њих и моли их за опраштај, јер си заиста и ти за то крив што неће да те слушају. А ако не можеш да разговараш са озлојеђенима, онда им служи ћутке и понизно, никада не губећи наду. Ако те сви напусте и истерају насилно, онда, кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, окваси је сузама својим, и земља ће дати плод суза твојих, макар те нико не видео и не чуо у caмоћи твојој. Веруј докраја, макар се десило и тако да сви на земљи застране са правог пута, a само ти једини останеш веран: и тада принеси жртву и хвали бога, ти – једини што си остао. А ако се двојица таквих састанете, онда сте већ цео свет, свет живе љубави, загрлите један другог и одушевљено хвалите господа: јер иако само у вама двојици, ипак се испунила његова истина.

Ако сам згрешиш и будеш туговао чак до смрти због грехова својих, или неког изненадног греха, онда се радуј за другог, радуј се за праведника, радуј се томе што је, кад си ти згрешио, он остао праведан и није згрешио. Ако те злочини људски огорче и изазову у теби гнев и неодољиву тугу, чак и жељу за осветом злочинцима – највише се чувај тог осећања. Одмах или и потражи себи муке, тако као да си сам био крив за злочине људске. Прими те муке и отрпи их, и смириће се срце твоје, и схватићеш да си и сам крив, јер си могао светлети злочинцима као једини безгрешни, а ниси светлео. Да си светлео, онда би својом свеглошћу обасјао и другима пут, и онај што је извршио злочин, можда га не би извршио уз твоју светлост. А ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније. А ако се ни касније не спасу, онда ће се спасти синови њихови, јер светлост твоја неће умрети, иако си ти већ умроПраведник умире, а светлост његова остаје. А спасавају се људи увек и после смрти спасиочеве. Род људски не прима пророке своје и убија их, али људи воле мученике своје и поштују оне које су уморили мукама. А ти радиш за све, за будућност радиш. Награде никад не тражи, јер ти је и без тога велика награда на овој земљи: твоја духовна радост, коју само праведник заслужи. Не бој се ни славних, ни силних, него увек буди мудар и племенит. Знај меру, знај и пази рокове, научи се томе. Кад останеш усамљен, моли се. Заволи да падаш на земљу и да је целиваш. Земљу љуби и неуморно и незаситно је воли, воли сваког, све воли, тражи ово усхићење и екстазу. Окваси земљу својим сузама радости и воли те сузе своје. А екстазе се не стиди, цени је високо, јер је дар божји, велики, и не даје се многима, већ изабранима.

 

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 440-442.

Фјодор М. Достојевски, ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

(…) ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: «Ти хоћеш да идеш у свет и  празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи! … Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвалио и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.» Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!“ Знаш ли ти да ће проћи векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!“ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула, и мада се ни она неће довршити, као ни она раније, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу и за хиљаду година скратити патње људима. јер они ће ипак доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада наћи поново под земљом, скривене у катакомбама (јер ћемо поново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: »Нахраните нас, јер они који су нам обећали огањ с неба, нису нам га дали.“ И тада ћемо ми довршити њихову кулу, јер ће је довршити онај ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име твоје, и слагаћемо да је у име твоје. О никада, никада они без нас неће себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду били слободни, али свршиће се тиме што ће они донети слободу своју пред наше ноге и рећи нам: »Боље је да нас поробите, само нас нахраните.“ Схватиће, најзад, сами да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада, неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити ни слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам, може ли се он упоредити са хлебом земаљским у очима слабог, вечно порочног и вечно незахвалног људског племена? И ако у име хлеба небеског пођу за тобом хиљаде и десетине хиљада, шта ће онда бити са милионима и десетинама хиљада милиона бића која неће бити у стању да потцене хлеб земаљски ради хлеба небеског? Зар су теби драге само десетине хиљада великих и снажних, а остали милиони слабих који те, међутим, воле, многобројни као песак морски, треба да послуже само као материјал великим и снажним? А не, нама су драги и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају ће постати послушни. Они ће нам се дивити и сматраће нас боговима. Зато што смо им се ставили на чело и пристали да подносимо слободу и господаримо њима – тако ће им, на крају, постати страшно да буду слободни! Али ми ћемо рећи да смо послушни теби и да владамо у име твоје. Ми ћемо их поново обманути, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си одбацио у име слободе коју си ценио изнад свега. Међутим, у том питању се садржи велика тајна овог света. Да си примио ,хлебове’ одговорио би на свеопшту и вечиту чежњу човечанства, како појединог бића, тако и целог човечанства – наиме: ,Пред ким да се поклоне.ʼ Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони. Али човек тражи да се поклони пред оним што је већ неоспорно, тако неоспорно, да би сви људи сложно пристали на свеопште клањање пред њим. Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако y шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свепштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима?ʼ И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом – заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб – и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу – е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био y праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. To је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније. И ето, уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска савест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодређено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си као да их уопште не волиш, и то ко, онај који је дошао да за њих да свој живот! Уместо да овладаш људском слободом, ти си је увећао и заувек оптеретио њеним мукама душевно царство човеково. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, примамљен и занет тобом. Уместо по строгом древном закону, човек је сада морао слободним срцем да одлучује сам шта је добро, а шта је зло, имајући за узор само твој лик пред собом, али зар је могуће да ниси помислио да ће он, најзад, одбацити и чак оспорити и твој лик, и твоју истину, ако га оптерете тако страшним бременом као што је слобода избора? Они ће, најзад, повикати да истина није у теби, јер их је немогуће било оставити у већој пометњи и мукама него што си ти учинио када си им оставио толико брига и нерешивих задатака. Према томе, ти си сам почео рушење својег царства и не криви за то никог више. A, међутим, зар се то теби предлагало?Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника – то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример.

 Када те је страшни и премудри дух изнео на врх храма и рекао ти: ,Ако хоћеш да сазнаш да ли си син божји, онда скочи доле, јер је казано за њега да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити се разбити и сазнаћеш тада да ли си син божји, и доказаћеш тада каква је вера твоја у оца твојегʼ, али ти си, саслушавши, одбацио предлог и ниси се повео, и ниси скочио доле. О, ти си наравно тада поступио поносно и величанствено као бог, али људи, али слабо бунтовно племе – зар су они богови? О, ти си тада схватио: кад би само крочио, кад би учинио само покрет да се бациш доле, одмах би искушао господа и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу, коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, зар има много таквих као ти? И је ли могуће да си ти макар и за тренутак могао сматрати да ће и људи моћи поднети слично искушење? Зар је тако створена људска природа, да одбаци чудо и у тако страшним тренуцима живота, у тренуцима решавања најстрашнијих, фундаменталних и тегобних питања духа, остане само са слободном одлуком срца? O, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до последњих времена и последњих кутова земље, и понадао си се да ће човек идући за тобом остати са богом, не осећајући потребу за чудом. Али ти ниси знао да чим човек одбаци чудо, одмах одбаци и бога, јер човек не тражи толико бога колико чудо. И пошто човек није у стању да остане без чуда, наствараће себи нових чуда, сада већ својих, и поклониће се врачарском чуду, бапском бајању, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста када су ти викали, исмевајући те и изазивајући: ,Сиђи с крста и повероваћемо да си то тиʼ. Ти ниси сишао зато што ниси хтео да поробиш човека чудом и жудео си за слободном вером, а не за изазваним чудом. Желео си слободну љубав а не ропско одушевљење невољника пред моћима које су га запрепастиле једном заувек. Али ти си и тада судио о људима сувише узвишено, јер они су, наравно, невољници, мада су створени као бунтовници. Осврни се и оцени, ево прошло је петнаест векова, хајде погледај их: кога си уздигао до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нискији него што си ти о њему мислио! Може ли, може ли он да изврши оно што и ти? Поштујући га толико, поступио си као да си престао да саосећаш с њим, зато што си сувише много од њега захтевао – и то ко, онај који га је волео више него самог себе! Да си га мање поштовао, мање би од њега и захтевао, а то би било ближе љубави, јер би лакше било његово бреме. Он је слаб и подао. Шта вреди то што се он сада свуда буни против наше власти и поноси се тиме што се буни? То је понос детета и ћака. То су малишани који су се побунили и истерали наставника. Али доћи ће крај дечјем одушевљењу и коштаће их скупо. Они ће порушити храмове и залити крвљу земљу. Али досетиће се најзад, глупа деца, да иако су бунтовници – немоћни су бунтовници, који не могу да издрже сопствену буну. Лијући глупе сузе, они ће најзад признати себи да је творац, стварајући их као бунтовнике, несумњиво хтео да им се подсмехне. Они ће то рећи у очајању и то што кажу биће богохуљење од кога ће постати још несрећнији, јер природа људска не подноси хуљење и, на крају крајева, за то ће се сама увек осветитиПрема томе, неспокој, сметеност и несрећа – то је садашња судбина људи, после свега што си ти препатио за њихову слободу! Твој велики пророк у својим визијама и алегоријама говорио је да је видео све учеснике првог васкрсења и да их је било по дванаест хиљада из сваког поколења. Али ако их је било толико, онда и они као да нису били љуци него богови. Они су отрпелн крст твој, отрпелн су десетине година глади и голе пустиње, хранећи се скакавцима и корењем, и ти, наравно, можеш са поносом да покажеш ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име твоје. Али сети се да је њих било свега само неколико хиљада, и то богова, а остали? И шта су криви остали слаби људи што нису могли истрпети оно што и моћни? Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И ако је тако, онда је у томе нека тајна и ми је не можемо схватити. А кад је тајна, онда смо и ми имали право да проповедамо тајну и да их учимо да није важно слободно одлучивање њихових срдаца, нити љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Ми смо исправили подвиг твој и засновали га на чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их поново повели као стадо и што су, најзад, са њихових срца скинули тако страшни дар, који им је донео толико мука. Реци, јесмо ли били у праву, када смо проповедали и поступали тако? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смирено схватили његову немоћ, са љубављу олакшали његово бреме и дозволили слабој природи његовој и грех, али са нашом дозволом? Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка. А ко је крив? O, наш подухват је и сада још у почетку, али је започео. Дуго ће се још чекати на његово довршавање и још много ће препатити земља, али ми ћемо постићи циљ и бићемо цареви, и тада ћемо помислити о универзалној срећи људској. Међутим, ти си могао још тада узети царски мач. Зашто си одбио тај последњи дар? Да си прихватио трећи савет моћног духа, испунио би све што тражи човек на земљи, наиме: пред ким да се поклони, коме да уручи савест и на који начин да се, најзад, сви уједине у неминовни, општи и сложни мравињак, јер је потреба за универзалним уједињењем трећа и последња мука људска. Одувек је човечанство као целина тежило да обавезно оствари универзално уређење. Било је много великих народа са великом историјом, али што су били већи ти народи, утолико су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу универзалног сједињавања људи.Велики завојевачи Тимури и Џингис–кани летели су као вихор по земљи, тежећи да освоје васиону, али и они су, мада несвесно, изразили ту исту велику потребу човечанства за универзалним и свеопштим уједињењем. Да си примио свет и царску одору, основао би васељенско царство и дао спокој целом свету Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу и у чијим су рукама њихови хлебови. Ми смо узели царски мач, а када смо га узели, одбацили смо, наравно, тебе и пошли за њим.

О, проћи ће векови анархије слободног ума, њихове науке и антропофагије, зато што ће, кад почну дизати без нас своју Вавилонску кулу, завршити антропофагијом. Али тада ће и допузити к нама звер и лизаће ноге наше, и покапаће их крвавим сузама из очију својих. И ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано: ,Тајна!ʼ Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће. Ти се поносиш својим изабраницима, али ти имаш само изабранике, а ми ћемо успокојити све. И да ли је тако: колико се од тих изабраника, од моћних који би могли постати изабраници, најзад уморило чекајући тебе, и однело и још ће однети снагу духа свог и ватру срца свог на другу њиву, и завршиће тиме што ће против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. А код нас ће сви бити срећни и неће се више ни бунити нити уништавати једни друге, као што се у слободи својој дешавало свуда. О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре. И хоћемо ли тада бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих је ужаса ропства и пометње доводила твоја слобода. Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити себе, други непокорни, али слаби уништиће једни друге, а трећи који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: ,да, ви сте имали право, једино сте ви знали његову тајну и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.’ Добијајући хлеб од нас, они ће, наравно, јасно видети да ми њихов хлеб, њиховим рукама стечен, узимамо од њих да бисмо им га поделили, без икаквог чуда; видеће да ми нисмо претворили камење у хлебове, али ће се заиста више него самом хлебу радовати томе што га добијају из руку наших! Јер ће сувише добро памтити да су се раније, без нас, хлебови које су стекли, претварали у њиховим рукама само у камење, а када су се вратили нама, онда се само камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Сувише, сувише ће добро оценити шта значи покорити се једном заувек! И док људи ово не схвате, биће несрећни. А ко је највише допринео овом несхватању, реци? Ко је растерао стадо и растурио га по путевима незнаним? Али стадо ће се поново окупити и поново покорити, и то заувек. Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени. О, ми ћемо их најзад убедити да се не поносе, јер ти си их уздигао и тиме научио да се поносе; доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је детиња срећа најслађа. Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде, и узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред богом. И неће бити у њих никаквих тајни пред нама. Ми ћемо им дозвољавати или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце – и све то према њиховој послушности и они ће нам се весело и радосно покоравати.Најмучнје тајне њихове савести – све, све ће то нама изнети, а ми ћемо им све објаснити и они ће са радошћу поверовати нашем објашњењу зато што ће их избавити од велике бриге и страшних садашњих мука због личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони бића, сем стотине хиљада управљача њихових. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника, који су узели на себе проклетство познања добра и зла. Мирно ће они умрети, тихо ће се угасити у име твоје, а у гробу ће наћи само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би нешто и постојало на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говоре и проричу да ћеш ти поново доћи и победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим поносним и моћнима, али ми ћемо рећи да су они спасли само себе, а ми смо спасли све. Кажу да ће бити осрамоћена блудница, која јаше на звери и држи у својим рукама тајну, да ће се поново побунити слаби, да ће подерати њену пурпурну хаљину и разголитити њено ,гадноʼ тело. Али ја ћу тада устати и показаћу ти хиљаде милиона срећне деце која не знају за грех. И ми смо узели на себе грехове њихове ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и рећи: ,Суди нам ако можеш и смеш’. Знaj да се ја не бојим тебе. Знај да сам и ја био у пустињи, да сам и ја јео скакавце и корење, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе, и ја сам се спремао да станем у редове твојих избраника, у редове моћних и силних, са жељом да ,попуним бројʼ. Али ја сам се освестио и нисам хтео да служим безумљу. Вратио сам се и пришао мноштву оних који су ревидирали подвиг твојОтишао сам од гордих и вратио се кроткима, ради среће тих кротких. Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити.Dixi[1]

Иван се зауставио. Узбудио се говорећи и говорио је са заносом. Кад је завршио, неочекивано се осмехнуо.

Аљоша, који га је стално слушао ћутке и пред крај, изузетно узбуђен, више пута покушавао да прекине брата, али се очевицно уздржавао, одједном је почео да говори као да се отргао, дајући одушке себи.

– Пa … то је бесмислица! – повикао је црвенећи. Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда … као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље … To je Рим, а није ни сав Рим, није истина – то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити! … И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тај–не, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њи–ма се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви … Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем – римским папом на челу … то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене ту–ге… Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања … слично будућем кметству у коме ће они постати спахије … то је све што имају. Они, можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија…

Ф. М. Достојевски, «Велики инквизитор» (одломак), Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 357-367.

НАПОМЕНЕ:
[1] Рекао сам.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Никос Казанцакис – ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ

Двојако бивствовање Христоса за мене је увек представљало дубоку, неистражену тајну; жудња, толико људска, толико надљудска, да стигне човек до Бога – или, тачније: да се човек врати Богу и да се с њим поистовети; та носталгија, толико тајнаствена а истовремено толико стварна, отварала је у мени ране и изворе силне.

Још од младости моја првобитна агонија, из које су извирале све моје радости и сва моја огорчења била је: непрестана, немилосрдна битка између духа и тела.

У мени су исконски људске и праљудске мрачне силе Нечастивог; у мени су исконске људске и праљудске светле силе Божије; а моја душа поприште је била на коме су ове две војске војевале и спајале се.

Велика агонија; волео сам своје тело и нисам хтео да пропадне; волео сам своју душу, и нисам хтео да посрне; упињао сам се да помирим ове две супротне космогонијске силе, да осете да нису непријатељи већ савезници, и да се усреће, да се усрећим и ја заједно са њима, хармонијом.

Сваки човек је богочовек, тело и дух; и зато чудо Христоса није чудо једне одређене религије; оно је свељудско; у сваком човеку замеће се бој иземђу Бога и човека, а истовремено и жудња за помирењем. Углавном је ова битка несвесна, траје кратко, не може једна слаба душа дуго да одолева телу; отежава, и сама постаје тело и битка се окончава. Али у одговорних људи, чије су очи даноноћно упрте у врховни Дуг, битка између тела и духа замеће се без милости и може да потраје све до смрти.

Што су душа и тело јачи, то је и битка плодотворнија, а коначна хармонија богатија. Не воли Бог слабе душе и млитава тела. Дух хоће да се ухвати у коштац са снажним телом, пуним отпора; он је птица месождерка, која је непрестано гладна, једе месо и потире га поистовећујући га са собом.

Битка иземђу тела и духа, побуне и отпора, помирења и потчињавања, и напокон, виши циљ битке, спајање са Богом – ето успона којим је кренуо Христос па нас зове да и ми пођемо следећи његове крваве стопе.
…….
Неопходно је, дакле, да бисмо могли да га следимо, да до сржи познајемо његову борбу, да проживимо његову агонију, како је победио расцветане замке земље, како је жртвовао велике и мале радости човека и попео се, од жртве до жртве, од подвига до подвига, на врх подвига, на Крст.
…….
Јер Христос је, да би се попео на врх жртве, на Крст, до врха подуховљења, до Бога, прошао све фазе човека који се бори….Све оно дубоко људско што је у себи имао Христос помаже нам да га разумемо, да га заволимо и да пропатимо његове Патње као да су наше. Да није у себи имао топлу људску струну, не би никада могао да са толико сигурности и нежности дотакне наша срца; и не би могао да постане узор нашим животима…..

Сваки тренутак Христосов јесте борба и победа. Победио је неодољиву привлачност обичне људске радости, победио је искушења, претакао је изједна тело у дух и успињао се; стигао је на врх Голготе, попео се на Крст.

Па ни тамо његова борба није била завршена; на Крсту, чекало га је искушење, Последње Искушење; у једном насилничком бљеску муње раширио је дух Нечаствог пред онесвешћеним очима Разапетог заводљиву визију једног идиличног, срећног живота: изабрао је, наиме, тако му се учинило, лаки зацртани пут човека, оженио се изродио је децу, волели су га и ценили људи; и сад је, већ као старац, седео на прагу своје куће, присећао се жудњи младости и смешио се задовољан; како је добро, како је мудро поступио те је изабрао пут човека, и каква је лудост оно била да хоће, каже, да спаси свет! Какав срећа што се избавио од злостављања, мучења и Крста!

Ето које је било то последње искушење које је дошло, у једном муњевитом бљеску, да узнемири последње тренутке Сотирове.

И наједном, протресао је Христос главу, отворио је очи видео је; не, не, није издао, хвала Богу, није дезертирао, испунио је мисију коју му је Бог поверио, није се оженио, није проживео срећан; стигао је до врхунске жртве, налази се прикован за Крст.

Затворио је очи, срећан; и тада се проломио победоносни крик: „Свршено је!“
Што значи, испунио сам свој дуг, разапет сам, нисам подлегао искушењу.
Да бих дао један врховни узор човеку који се бори, да би му показао да не треба да се боји бола, искушења и смрти, јер све то може да се победи, већ је побеђено, написана је ова књига.
….
Свака препрека на његовом путу постајала је повед и одредиште победе; имамо коначно један узор пред собом, који нам крчи пут и даје нам снагу.
Ова књига није биографија, већ исповест човека који се бори. Објављујући је испунио сам свој дуг; дуг једног човека који се у животу много борио, много загорчао и много надао. Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада Христоса.

Одломак из књиге Н. Казанцакиса ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ (Просвета, Београд)

Леонид Андрејев – ЉУДИ СЕНОВИТЕ СТРАНЕ

Да ли сте некада обратили пажњу на сјај априлског сунца? Његова светлост се не растапа у ваздуху, као светлост летњег сунца, када се плаво небо претвара у златоткани покров, у који је болно погледати заслепљеним очима. Није оно слично ни сетном сунцу јесени, нежном опроштајном осмеху који тако тужно сатреперава са бледоплавом и елегичном бојом умирућих листова; далеко је оно и од пригушеног љубичастог сунца децембарских залазака, које кроз смрзнуто стакло баца крваве мрље на бели зид, хладног, суморног, које се жури да што пре побегне од пребледелих равница севера.

У априлу сунце излази на блистави небески свод, као млади, лепи војник, у сјајном оклопу, и његови су зраци као огњене стреле. Није потребна машта да би их видели на спокојном небу које милује очи, и пратили њихов пад на земљу. На две половине дели сунце улицу: на једној, у сени, све је жуто, тамно и камено-тврдо од ноћног мраза, а на другој, где падају стреле, све је светло, свечано и меко. Сасвим различити људи ходају тим странама, и ја не волим оне, који у сунчаном априлском дану, ходају сеновитом страном.

Може бити да се овде помало уплела машта, али човек који се у том тренутку крије од сунца или је равнодушан према њему, буди у мени велико неповерење према скривеним лепотама своје природе. Уз сву жељу да волим све људе, а у односу према непријатељима будем чак учтив и пажљив, не могу да се отргнем од мисли, да је тај човек из сене, камено тврд као смрзнуто блато по којем корача, а његова крв исто тако хладна као и незагрејан сунчевим зрацима ваздух који удише. Посматрајући пажљивије, долазим до много занимљивих закључака о људима сеновите стране.

Један од њих равнодушно прелази са једне стране улице на другу не примећујући сунце и, за њега несавладиве, нежне стреле. То су људи који не воле природу и не воле живот, јер немогуће је волети живот а бити равнодушан према сунцу, сињем небу, свој Божанској лепоти васељене. Они не воле ни људе, равнодушни су; врло је могуће, и често се дешава да часно испуњавају своје обавезе, уредно плаћају дугове и подмећу образ када неко хоће по њему да удари – али та – та честитост, то је најпогубнија честитост, у чијој близини ни куку у зид не смете укуцати: јер неко ће се обесити. То је честитост од које слаби духом клону сасвим, а јаке хвата неиздржива жеља да праведника више пута ударе у главу мотком и кажу: – Не буди поштен! Не буди поштен! Буди жив!

Другу врсту људи сеновите стране видећете у каљачама, иако је улица сува, и ја сматрам својом обавезом да вас упозорим, госпођице: колико год вас родитељи убеђивали, ни за шта на свету се немојте удавати за господина у каљачама. То је егоист, најодвратнија од свих врста егоиста, јер је цела његова душа усредсређена на заштиту сопствене персоне. Ви мислите, он не воли сунце и топлоту? О, не, он их воли, и ако му гарантујете потпуну сигурност са задовољством ће се скинути и сунчати леђа, али сада је то ризично: на сунцу може изгорети, а у сенци се смрзнути и прехладити, а онда умрети. У мају, када сви траже хладовину, он излази на сунце, јер у право време – корисно је и презнојавање. Поред тог човека, такође, згодно је и обесити се, као и поред првог, чак још згодније: први ће двадесетак пута упорно пресецати конопац, а овај – спремно потегнути за ноге, да би се избавио од непријатног призора батргања тела.

Трећа врста људи сеновите стране припада соју ноћних птица, и млади војник – сунце, увек је њихов непомирљиви непријатељ. Они се њега боје и мрзе га. Они мрзе живот. Њихова душа је клупко заплетених змија, слепих и ненаситих, које једна другу уједају, као и онога у чијем срцу су нашле уточиште и који их је људском топлином угрејао. То су страшни и несрећни људи, као што су несрећни сви они који су осуђени да буду дом зла на земљи. Много их је, људи сеновите стране, и с напором се може сместити у одређене оквире њихова изузетна разноликост. Једино што их зближава и чини тако сивим, досадним и непријатељима живота – јесте мржња према сунцу или страх од њега. Током јесењих и зимских дана, када се над главом уместо неба распростре сиви војнички шињел, када све тоне у сиву маглу и жута, загонетна замућеност почне да гуши све живо, ти људи изгледају – као прави људи, и њихове тешке речи о одсуству и излишности сунца – звуче уверљиво. Ту су они господа. Њиховим душама сродна, сена царује земљом, и лица која жуде за сунцем, сива су као и лица оних који га мрзе.

Али са првим лучама априлског сунца разоткрива се обмана, и, као на суду, једни одлазе удесно, а они, који су толико дуго изгледали као прави људи, са истином на уснама, заузимају место са леве стране. Сунце је већ високо и његове пламене стреле, а они тврде да сунца нема и да је ваздух хладан, а када им покажу на небо, доказују да то није право сунце.

Истинско сунце, говоре, неће скоро изаћи, тачније, никада неће изаћи, а то, што сада шаље некакве стреле, варљиво је пролећно сунце, коме се не може веровати. И топлина његова је варљива и опасна: јер никада није толико прехлађених као у пролеће. Они, ти људи сеновите стране, увек знају колико је степени у хладу, и никада не знају колико је степени на сунцу, а када се врате кући из шетње и укућани се на њих обруше нестрпљивим питањима о времену они снуждено одговарају: – Хладно. Сиво. Ако размишљате да изађете, назујте каљаче и узмите кишобран. Како не поверовати човеку коме је чак и нос поплавео од хладноће – и са неповерењем посматрају укућани кроз стакло сјај сунца и мисле: „Како је све варљиво – изгледа топло, а у ствари је хладно.“ Ако хоћете добро да упознате човека, питајте га у пролеће о времену, и ако одговори: „осам степени у хладу“ – одмах прекините са њим односе, јер ништа ваљано из тих односа неће произаћи.

У литератури се људе сеновите стране називају песимистима, скептицима, мизантропима, загонетним природама, усамљеним душама и другим лепим именима, а у животу их ословљавају именима билижим истини – страшила и гадови. Узрок је у томе, што се у књигама о њима само чита, и када постану досадни, довољно је склонити књигу, а у стварности са тим људима треба живети без икакве наде, и у том случају немогуће их је склонити – закон не дозвољава.

Сада је песмица песимизма испевана до краја, и ако се неки нови мотиви за њу не пронађу, чак и у извођењу највећег уметника зазвучаће фалш. Имам у виду, наравно, не научни песимизам, далек од живота, већ малограђански песимизам, од кога муве цркавају.

Романописцу или драматургу, који лови савременост у своју мрежу, саветовао бих да обрати пажњу на један прилично распрострањен лик. Од искона био је човек сеновите стране, и имао, у своје време, успеха: њега су слушали и, када би долазио у госте, послуживали слаткишима; сада, отпуштен из службе, непотребан, мефистофелује: подсмева се, иронише и као гавран предсказује несрећу: – Неће бити сунца! Долази грозно време! Да. Данас је много таквих људи у Русији.
Л.Н. Андрејев
Превео: Александар Мирковић
Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 6 1916-1919)

Леонид Андрејев – БЕН-ТОВИТ*

Оног страшног дана, када се десила светска неправда и на Голготи, међу разбојницима био разапет Исус Христос – тога дана, од самог јутра, јерусалимског трговца Бен-Товита несносно је заболео зуб. Све је почело још претходне вечери: прво је осетио тиштање и благо пробадање у вилици са десне стране, а један зуб, последњи пре умњака, као да се мало померио и, приликом додиривања језиком, осећао би слаб бол. После јела, ипак, бол би потпуно утихнуо, па је Бен-Товит сасвим заборавио на њега и умирио се – тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је врло весео и није придавао значај злокобним знацима.

И спавао је добро и чврсто, али пред саму зору нешто је почело да га мучи, као да га је неко звао ради некаквог важног посла, и, када се Бен-Товит љутито пренуо из сна – болели су га зуби, болели су отворено и злобно, свом снагом оштрог бола који је сврдлао у вилици. И више није могао да разазна, да ли га боли јучерашњи зуб, или су му се придружили и други: цела уста и глава били су испуњени ужасним осећајем бола, као да су Бен-Товита приморали да жваће хиљаду ужарених, оштрих ексера. Он отпи из глиненог ћупа гутљај воде – и на трен силина бола умину.

Бен-Товит је био добар и поштен човек, који није волео неправду, али, када се његова жена пробудила, он ју је, једва отварајући уста, обасуо погрдама, жалећи се да га је оставила самог, као шакала, да завија и грчи се у мукама. Жена је покорно прихватила незаслужене прекоре, јер је знала да не долазе из злог срца, и донела му пуно добрих лекова: очишћени измет пацова који треба држати на образу, јаку тинктуру од шкорпионовог отрова и оригинално парченце плоче са Божијим заповестима, коју је Мојсије разбио. Од пацовског измета било му је мало боље, али не задуго, стање се побољшало и од тинктуре и комадића плоче, али сваки пут, после краткотрајног побољшања бол се враћао, још снажнији. У кратким предасима Бен-Товит се тешио мислећи о магарцу, маштајући о њему, а када би се стање погоршало, стењао је, љутио се на жену, претио да ће разлупати себи главу каменом ако бол не престане. И све време ходао је са једног на други крај равног крова своје куће, стидећи се да ближе приђе ивици, јер је целу главу умотао у мараму, као што то чине жене. Неколико пута су му притрчавала деца и ужурбаним гласићима причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит се заустављао, кратко слушао намрштеног лица, а онда би их, љутио лупивши ногом о под, отерао: био је добар човек и волео је децу, али сада га је љутило што га узнемиравају свакојаким ситницама. Такође, непријатност му је причињавало и то што се на улици и суседним крововима сакупило много народа, који није ништа радио већ само радознало посматрао Бен-Товита умотаног у мараму, као жена. Већ се спремао да сиђе, када му жена рече: – Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то забавити. – Остави ме, молим те. Зар не видиш колико ме боли? – срдито је одговорио Бен-Товит.

Али у жениним речима зазвучало је мутно обећање да зубобоља може проћи, па је преко воље пришао до ограде. Накрививши главу у страну, зашкиљио је једним оком, наслонио образ на руку и правећи гадљиво-плачеван израз лица погледао надоле.

Кроз уску улицу, пењући се ка брду, у нереду се кретала огромна маса људи, обомтана прашином и непрекидним повицима. По средини улице, повијајући се под тежином крстова, ходали су преступници, а над њима, као црни замјеви, летели корбачи римских војника. Један од њих – онај са дугом светлом косом у поцепапаној и окрвављеној кошуљи – спотакао се на бачени камен и пао. Узвици посташе гласнији, и маса га, слична таласу прошараном свим бојама мора, прекри. Бен-Товит изненада задрхта од бола – као да му је неко забио у зуб усијану иглу и окренуо је – и зајеча: „У-у-у-у“, удаљивши се од ограде, гадљиво-равнодушан и љут.

– Како се деру! – рече он са завишћу, замишљајући широко отворена уста са снажним, здравим зубима, и како би и сам викнуо да је здрав. Од те помисли као да се бол разјари, и Бен-Товит поче брзо да врти замотаном главом мумлајући:„М-у-у”. – -Причају да је Он исцељивао слепе – рече жена не одмичући се од ограде и баци каменчић на оно место ка коме је, подигнут бичевима, споро ходао Исус. – Како да не! Нека Он сада исцели ову моју зубобољу – иронично је одговорио Бен-Товит и раздражено, с горчином додаде – Колику прашину дижу! Као да су стадо! Све их треба растерати батином! Одведи ме доле, Саро!

Показало се да је жена била у праву: призор је унеколико забавио Бен-Товита, а може бити да је на крају, и измет пацова помогао, па је успео да заспи. А када се пробудио, бол је готово ишчезао, и само се на десној вилици појавио малени оток, толико мален, да се једва могао видети. Жена је рекла да се уопште не примећује, а Бен-Товит се лукаво смешио: знао је колико је добра његова жена и како воли да говори лепе и пријатне ствари. Дошао је и сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га одведе да му покаже свог магарца с поносом слушајући велике похвале упућене себи и животињи.

Затим су, на молбу знатижељне Саре, све троје кренули на Голготу да погледају распете. Уз пут је Бен-Товит испричао Самуилу све, од самог почетка, како га је јуче заболела вилица са десне стране и како га је у сред ноћи пробудио страшан бол. Да би боље дочарао своју муку болно је грчио лице, затварао очи, вртео главом и стењао, а седобради Самул је саосећајно климао главом и говорио: -Ај-ај-ај! Како боли!

Бен-Товиту је годило пријатељско саосећање па је поновио причу, а онда се вратио у далеку прошлост, када му се први пут покварио зуб, доњи, на левој страни. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Сунце, осуђено да обајсава свет тог страшног дана, већ је зашло иза далеких брда, и на западу је горела, налик крвавом трагу, пурпурно-црвена трака. Испред ње су се тамнећи растапали крстови, а у подножију средњег крста, нејасно су се белеле неке клечеће фигуре . Народ се одавно разишао; постајало је хладно, и, бацивши кратак поглед на распете, Бен-Товит узе Самуила под руку и пажљиво га поведе кући. Осећао је налет красноречивости, па је хтео заврши причу о зубобољи. Ишли су они тако, и Бен-Товит је уз Самуилово саосећајно климање главом и повремене узвике, правио болне гримасе, вртео главом и искусно јечао – а из дубоких кланаца, са далеких спаљених равница спуштала се црна ноћ. Као да је хтела да сакрије од погледа неба велико злодело земље.

Леонид Андрејев

Превео: Александар Мирковић

Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 1 1898-1903)

НАПОМЕНЕ: бен -“…значи ’’син …..”. Пример: Јаков бен Јицк значи: Јаков син Јицаков.”

Товит – “Бог је добар”

тов – добар