Ђорђе Оцић, И УМИРАЊЕ СА СМИСЛОМ ЈЕСТЕ ЖИВОТ…

(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…

— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…

Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, НА КОСОВО…

— „Протерани из Западне Славоније“. „Избегли из Босне“. „Побегли из Книнске Крајине“. „Доселили се из Црне Горе“. Али: „Изгнани с Косова“. С Косова, не из Косова! Јеси ли се икад упитао зашто никад „из“ него увек и једино „са“?
— Нисам.
— Па, запитај се!
— Реци!
— Зато што се с Косова „силази“ а не „излази“, „спушта“ а не „потискује“, „руши“ и „скида“ а не „истерује“ и не „изгурује“. „Свргава се“ а не „избацује се“. Зато што је Косово: горе. Изнад! Високо! Оно друго је — друго: доле, испод.
На Косово не улазиш и не увлачиш се већ се дижеш, успињеш. Косово је успон или пад. Зато с Косова и на Косово, а не из или у! Знаш?!
— Знам. Као „с неба“ и „на небо“?
— Да.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 28-29),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, ВОЛИМ, ДАКЛЕ РАЗУМЕМ

— Како кажеш? — пита инжењер из Вуковара.
— Што волим, моје је — каже студенткиња књижевности.
— Кога волиш, твој је?
— Јесте.
— Ако он тебе не воли?
— Исто. Само, нисам његова.
— Можеш да волиш било кога?
— Не једнако. Што више волиш, више имаш.
Кад бих могла да волим цео свет, 
мој би једнако био.
— Ако ја тебе волим?
— Колико ме волиш, толико сам твоја.
— Иако ме нимало не волиш?
— Да.
— Не разумем те.
— Јер ме не волиш.
— По чему знаш?
— По томе што ме не разумеш.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 31),Службени гласник, Београд, 2012.

Марко Миљанов, ДОБРОЧИНСТВО НАМ ДУШУ БЛАЖИ…

Горштацима и сељацима није дато да велика дела чине, али свако се може сопственој савести одужити чинећи добра колико му је у моћи. Јер човек се увек и у малим стварима показује као и у великим. Онај ко и мала добра чини, учиниће и велика, кад му се за то укаже прилика. И за мала добра велика му хвала, пошто нам душу својим честитим деловањем слашћу напаја.

Доброчинство је Божје благо које нам срце и душу весели: кад у далеком свету чујемо тај Божји благослов – душу нам блажи, у помоћ нам прискаче, Богу приближује и учи наше мисли да на зло забораве и спасење у добру да траже. Доброчинство је наш бесплатни учитељ, онај који нас у сваком тренутку помаже и на добро подсећа. Ово није учитељ као они што уче у школи; овог учитеља у свом разуму носиш, и он ти, само ако га се сетиш, и у пустињи може помоћи. То човек на самом себи може проверити када га мука нађе док сам иде кроз пусту гору, планином, преморен глађу и жеђу, одрпан, често бос и промрзао, ако је време снегу или северном ветру, те ти њихово вејање онемогућује да видиш где ћеш ногом стати. Можеш то на себи проверити и ако је сунце припекло толико да те његова жега омамила и умор увећала или, ако те, тако измождена, поврх свег умора, хвата страх од непријатеља, од кога би, због тренутне слабости, могао нејуначки погинути (јер се може непријатељ користити твојом слабошћу).

Али је од свега најгоре када ти на ум падне нечије злочинство. Тада те још већи умор спопадне, и поврх свих мука јављају се неки притисак и бол. А мржња нељудска овлада тобом и пусту гору око себе почињеш да мрзиш. То је мржња која ти се у пакао претворила и у којој се душа твоја мучи, душа која је толико изгубила осећај да човек ни Бога поменути не уме, као што га је у другим невољама помињао и у њега се надао. А сада му се и Бог грешним чини и пита се како је могао допустити човеку да оваква зла чини.

Пошто те ова несвестица измучи, држаће те у том стању онолико колико је себи определила. За то време, твоје су мисли непрекидно лутале те ни саме себи нису умеле помоћи, али се ипак, као нехотице, зауставише на доброчинитељу. Чим си почео о њему и његову раду размишљати, зло се потисну, а твоја душа окрепи се и добром опије. Изведри се душа, заигра срце, ослабљено тело добије нову снагу, нема жеђи и глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у свему видиш доброчинство, мио ти је Бог који је доброг човека створио добро да чини, злочинац се изгубио, нема га више ни у примисли. Сада весело идеш гором и планином, куд оштри ветрови звижде и пријатно ти расхлађују веселу и слашћу напојену душу. И идеш даље, благодарећи Богу који је тако природу украсио; идеш и често уздахнеш из дубине душе, са жељом да добро чиниш. И присећаш се муке која до малопре тобом беше овладала, као и мржње и зле жеље да злу зло чиниш.

Доброчинство ти у том тренутку у помоћ прискочи, ум ти просветли и усмери да добро желиш, а да зло презиреш. И пун си радости и наде да ћеш добра чинити, не само ти, него и да ћеш на доброчињење нагнати и злочинца кога си, нешто раније, у мислима видео и од њега се отровао. Сада се надаш, судећи по себи, да ће се и он поправити. Мислиш у себи да ћеш га опоменути и одвратити од злочињења и да сам себи не буде овакав крвник.

Тобом је блага мирноћа овладала, она која те доброчинству вуче. Ја не умем рећи која је цена доброчинства, али нека је оно у људска срца записано и Богом благословљено, не бисмо ли се и ми помогли њиме. Јер корисно је и говорити и мислити о добру. Уосталом, и сам си малочас видео из какве си паклене помрчине изишао чим ти на ум паде доброчинство.

Великодушно, дакле, делуј, не олени се и не заборави да нам и мала великодушност светом слашћу срце и душу заноси. Не занеси се за велике победе које с просутом крвљу руше земље и градове, но се занеси и за мале победе, које тек божански дишу и миришу!

На Медуну, године 1900.
Војвода Марко Миљанов

Марко Миљанов, ПРИМЈЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА,  (Предговор)

Фјодор М. Достојевски, БЕЗ ОБЗИРА НА СВЕ ГУБИТКЕ, ЈА ВОЛИМ ЖИВОТ ВАТРЕНО…

31. јануар 1873. запис у албуму Олге Козлове

Прегледао сам Ваш албум и позавидео Вам. Колико је Ваших пријатеља уписало у ту раскошну књигу сећања своја имена! На колико живих магновења проживљеног живота подсећају ти листови! Ја чувам неколико фотографија људи које сам највише волео у животу, — и шта? никада не гледам те слике: за мене су, због нечега, — успомене једнаке патњи, и чак, што је трен којег се присећам срећнији, муке које ми причињава су веће. У исто време, без обзира на све губитке, ја волим живот ватрено, волим живот због живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Мени је скоро педесет година, а још увек никако не могу да разаберем: завршава ли се мој живот или тек почиње. То је главна црта мог карактера; може бити и делатности.

Фјодор М. Достојевски

Превод: Александар Мирковић

 

Фјодор М. Достојевски, ПОСТОЈИ САМО ЈЕДАН ЛЕК: УМЕТНОСТ, СТВАРАЛАШТВО…И ПРЕДАЈТЕ СЕ ХРИСТУ!

К.Ф. Јунге, Петербург, 11. април 1880.

(…) Ваше мишљење о мени свакако ценим: они редови које ми је показала Ваша мајка из писма што сте га њој писали, веома су ме дирнули и чак потресли. Знам да као писац имама много недостатака, зато сам и сам увек незадовољан собом. Можете ли замислити да у неким тешким тренуцима унутрашњег обрачуна са самим собом често болно схватам да буквално нисам изразио ни двадесети део онога што сам желео, а можда и могао да изразим. Тада ме једино спасава свагдашња нада ће ми Бог једном послати толико надахнуће и снаге да се потпуније искажем, једном речју, да ћу исказати све што ми је на срцу и у машти. На недавној одбрани докторске дисертације младог философа Владимира Соловјова (историчаревог сина) чуо сам од њега једну дубоку мисао: „Човечанство, по мом дубоком убеђењу (рекао је он), зна много више него што је до сада успело да изрази кроз своју науку и своју уметност.“ Исти случај је и са мном: осећам да у себи носим много више него што сам до сада као писац могао да изразим. Али, ипак, ово кажем без лажне скромности, осећам да и у ономе што сам изразио постоји нешто што је речено од срца и истинито. …

(…) Али ја стално причам о себи, иако је тешко да не говорим о себи кад разговарам са својим критичаром, тако дубоким и мени симпатичним, кога у Вама видим. Пишете ми о себи, о свом тренутном душевном стању. Познато ми је да сте уметник, да се бавите сликарством. Дозволите ми да Вам дам један искрени савет: не остављајте уметност, чак јој се посветите више него досад. Ја знам, чуо сам (опростите ми због овога) да нисте баш много срећни. Живећи тако усамљено и позлеђујући своју душу успоменама, можете учинити да Вам живот постане сувише мрачан. Постоји само једно уточиште, само један лек: уметност, стваралаштво. Своју исповест, бар за сада, немојте писати. То ће Вам, можда, бити врло тешко. Опростите ми због ових савета, али ја бих веома желео да Вас видим и да Вам кажем макар две речи. После оваквог писма које сте ми написали Ви сте за мене, наравно, драг човек, биће блиско мојој души, рођена сестра по срцу, ја не могу да са Вама не саосећам.

Шта то пишете о својој подвојености? (У писму Достојевском Јунге признаје: “ …у мени постоји подвојеност у карактеру која је доведена до крајњих граница. Та подвојеност ме приморава да чиним оно што, потпуно сам свесна, не бих требала да чиним, и то на некакав судбински начин, јер  све околности се склопе тако да ја то учиним. Посебно се у ситницам то испољава.“ Прим. и превод Александар Мирковић) Па то је најобичнија црта људи… који нису сасвим обични, црта која је својствена људској природи уопште, али која се ни издалека не среће код сваког човека у таквој мери као код Вас. Ето и зато сте ми блиски, зато што је ова подвојеност код Вас иста као и код мене, и тако је код мене увек било. То је велика мука, али је истовремено и велико уживање: то је изражена свест, потреба да човек буде свестан самог себе, то је доказ да у Вашој природи постоји потреба моралног дуга према самом себи и према човечанству. Ето шта значи та подвојеност. Да нисте интелектуално развијени, да сте ограниченији, били бисте и мање савесни и не би било те подвојености. Напротив, постали бисте веома сујетни. Али ипак је ова подвојеност велика мука.

Мила, веома цењена Катарина Фјодоровна, верујете ли у Христа и његове завете? Ако верујете (или страсно желите да верујете), предајте му се сасвим и муке због подвојености ће бити ублажене, наћи ћете душевни излаз, а то је најважније. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том III, 1874-1881, стр. 369-370) Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превела: Вера Вулетић

Фјодор М. Достојевски, БИТИ ЧОВЕК МЕЂУ ЉУДИМА…

М.М. Достојевском

Петербург, Петропавловска тврђава, 22. децембар 1849.

(…) Сада су нам рекли, љубазни брате, да морамо данас или сутра кренути на издржавање казне. Ја сам молио да ми се дозволи да се видим са тобом. Али су ми рекли да је то немогуће; могу само да ти напишем ово писмо, а ти пожури да ми на њега што пре одговориш. Бојим се да си ти некако могао сазнати за нашу казну (на смрт). Кад су нас возили на Семјоновски трг, ја сам кроз прозор на колима видео масу народа; можда је вест већ била дошла до тебе, па си патио због мене. Сада ће ти бити лакше што се мене тиче. Брате! Ја се нисам ни снуждио, ни клонуо духом. Живот је свуда живот, живот је у нама самима, а не изван нас. Око мене ће бити људи а бити човек међу људима и остати то довека, ма шта те снашло, не тужити и не клонути — у томе ти је живот, у томе је његов циљ. Ја сам постао свестан тога. Та идеја ми је ушла у крв и месо. Да! Истина је! Она глава која је стварала и живела узвишеним животом уметности, која је спознала највише потребе духа и саживела се с њима, та глава је већ одрубљена с мојих рамена. Остала је успомена и ликови које сам створио и они које још нисам успео да утеловим. Они ће ме израњавити, и то је истина! Али у мени су остали и срце, и месо, и крв, која такође уме да воли, и да пати, и да жали, и да памти, а то је ипак живот. On voit le soleil! (Видиш сунце! /француски/ прим. прев.) Па збогом брате. За мном не тужи! …

(…) Пољуби жену своју и децу; подсећај их на мене; учини тако да ме они не забораве. Можда ћемо се једном и видети!? Брате, чувај себе и породицу, живи мирно и окрени се будућности. Мислим на будућност деце твоје… Живи практично. Никад као сада није у мени киптело такво обиље здравих резерви духовног живота. Али да ли ће то тело издражати не знам. Ја крећем начетог здравља… Али шта је ту је! Брате, ја сам у свом животу већ толико искусио да ме сада мало шта може уплашити. Нека буде шта буде!…

(…) Зар никад више нећу узети перо у руке? Ја мислим да ћу кроз четири године добити неку могућност. Слаћу ти све што напишем, ако било шта напишем. Боже мој! Колико ће ликова које сам ја доживео и створио, пропасти, згаснути у мојој глави или се као отров разлити мојим крвотоком. Та ако не буде могуће писати, ја ћу пропасти. Боље би било и петнаест година затвора, али са пером у руци…

(…) Не тугуј, тако ти Бога, не тугуј за мном: знај да ја нисам клонуо духом, памти да ме нада није оставила. Кроз четири године ће доћи олакшање моје судбине. Бићу редов — то више није затвореник, и имај на уму да ћу те једном загрлити. Јер ја сам данас посетио смрт, три четвртине сата сам проживео са том мишљу, дошао сам до последњег трена и сад по други пут живим.

Ако ме когод по злу памти, и ако са се с ким посвађао, ако сам на некога оставио непријатан утисак — реци им да то заобраве, ако ти се деси да на такве наиђеш. Нема жучи и злобе у мојој души, тако бих желео у овом тренутку да волим и грлим кога било од старх знанаца. То је утеха, ја сам је нашао данас опраштајући се са својим милима пред смрт. Мислио сам у том тренутку да ће те убити вест о извршењу смртне казне нада мном. Али сада буди спокојан, ја сам још жив и живећу у будућности са помишљу да ћу те једном загрлити. Само то ми је сада на уму. …

(…) Срце ми се раскрвари кад се загледам у прошлост и помислим колико је времена узалуд утрошено, колико га је пропало у заблудама, у грешкама, у докличарењу, и то све због тога што се није умело живети; колико год да сам ја дрхтао над животом, ипак сам много пута био грешан према своме срцу и духу. Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак би могао бити век среће. Si jeunesse savait! (Кад би младост знала! /француски/ прим. прев.) Сада, мењајући начин живота, ја се препорађам у новој форми. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и да ћу сачувати дух свој и срце у чистоти. Ја ћу се препородити набоље. У томе је са моја нада, сва утеха моја!

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том I 1832-1864, стр. 169-171), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превод: Мила Стојнић

Ф. М. Достојевски, КУПИТЕ ТЕЛЕСКОП ИВАНЕ СЕРГЕЈЕВИЧУ…

(…) Гончаров ми је стално причао о Тургењеву тако да сам, иако сам одлагао посету Тургењеву, најзад одлучио да одем до њега. Пошао сам раније, у 12 сати, и затекао сам га за доручком. Рећи ћу Вам отворено: ја ни раније нисам волео овог човека. Најружније је то што сам му још од 1867. године, од Визбадена, дужан 50 талира (и све до сада му их нисам вратио!) Такође не волим његов аристократско-лакрдијашки загрљај и љубљење, али он подмеће свој образ. Страшно се прави важан, а што је главно — његов роман Дим ме је разбеснео. Он ми је стално говорио да се главна мисао, полазна тачка његове књиге садржи у реченици: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило.“ Рекао ми је да је то његово мишљење о Русији. Затекао сам га страшно љутог због неуспеха Дима. А ја, признајем, нисам ни знао све појединости овог неуспеха. Ви сте ми писали о Страховљевом чланку у Отаџбинским записима, али нисам знао да су га свуда ишибали и да су у Москви, чини ми се у клубу, скупљали потписе у знак протеста против његово Дима. Он ми је ово сам причао. Право да Вам кажем, никако нисам могао замислити да се тако наивно и нескривено може показати сва рањивост свог самољубља као што је то показао Тургењев.  И ови људи се, између осталог, хвалишу тиме што су атеисти! Рекао ми је да је он дефинитивно атеиста. Али, Боже мој: деизам нам је дао Христа, тј. тако високу представу о човеку да се он не може појмити без дубоког поштовања нити посумњати у то да је овај идеал човечанства вечан! Уместо највише лепоте Божије, на коју они пљују, сви су они тако одвратно самољубиви, тако бестидно, осетљиви, лакомислено охоли да је просто несхватљиво чему се надају и ко  ће за њима поћи? Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Белинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и отворено желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Белинског, додају да они воле Русију... Међутим, не само да им је мрско све што је у Русији иоле изворно, па га негирају и одмах са задовољством претварају у карикатуру, већ, кад би им се стварно изнела чињеница коју не би могли да оповргну или карикирају па би се морали сложити са њом, чини ми се да би било бескрајно, до бола, до очајања несрећни. Друго, приметио сам да Тургењев, као и сви они који дуго нису били у Русији, апсолутно не познају чињенице (иако читају новине) и тако су потпуно изгубили свако осећање Русије, не схватају тако обичне чињенице које више ни наш руски нихилист не пориче, већ их само карикира на свој начин. Тургењев ми је, између осталог, говорио да ми треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут — то је цивилизација, и да су сви покушаји руског пута и самосталности свињарија и глупост. Рекао ми је да пише велики чланак о свим русофилима и словенофилима. Посаветовао сам му да из Париза поручи телескоп. Због чега? — упитао ме је. — Одавде је далеко — одговорих му — усмерите телескоп према Русији и разгледајте нас; иначе нас је заиста тешко видети. Страшно се разљутио. Видећи га тако љутог, ја сам му са добро намештеном наивношћу рекао: „Нисам очекивао да ће вас све ове критике и неуспех Дима тако разљутити; богами, не вреди, брига вас за све.“ „Та ја уопште нисам љут!“ рече и поцрвене. Ја прекинух разговор, пређосмо на домаће и личне ствари, узех капу и некако, без икакве намере, уз реч, рекох о Немцима све што ми се за ова три месеца било накупило у души: 

Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“

Он побледе (буквално, ја ништа, ама баш ништа, не преувеличавам!) и рече ми: „Говорећи тако, ви мене лично вређате. Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“ Ја му одвратих: „Иако сам читао Дим и разговарао са Вама сада читав сат, ипак нисам могао очекивати да ћете ово рећи, те зато извините што сам вас увредио.“ — Затим се веома учтиво опростисмо и ја дадох себи реч да моја нога више никад неће крочити код Тургењева. Сутрадан је Тургењев тачно у 10 сати пре подне свраћао код мене и оставио визит-карту да ми је уруче. А пошто сам му сам претходног дана рекао да га пре дванаест не могу примити и да спаваом до једанаест, његов долазак у 10 сати схватио сам као отворену алузију да не жели да се види са мном; посетио ме је у 10 сати управо зато да бих ја ово схватио. За свих седам недеља срео сам се с њим само једном у касини. Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо.

Можда ће Вам изгледати непријатна, драги Аполоне Николајевичу, ова злурадост са којом Вам описујем Тургењева и то како смо се међусогно вређали. Али, богами, не могу дургачије; он ме је сувише увредио својим уверењима. Мени је лично свеједно, иако ми он није много симпатичан због своје надмености, али не могу слушати такве грдње упућене Русији од руског издајника који би могао бити користан. Његово пужење пред Немцима и мржњу према Русима приметио сам одавно, још пре четири године. Али овај његов бес и запенушаност против Русије долазе искључиво због неуспеха Дима и зато што се Русија усудила да га не призна за генија.

Ту је само самољубље у питању, и утолико је све одвратније. Али нека их ђаво све носи! ….

(Одломак из писма упућеног А.Н. Мајкову, Женева, 16/28 августа 1867.)

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 2, 1865-1873, стр. 103-105), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Вера Вулетић

 

Фјодор М. Достојевски, ПЕСНИК У НАПОНУ НАДАХНУЋА ОДГОНЕТА БОГА

М. М. Достојевском

Петербург, 31. октобар 1838.

(…) Пријатељу, ти философираш као песник. И као што душа не може да се не узбурка на сваки степен надахнућа, тако је узбуркана и нетачна твоја философија. Да би се више знало, ваља мање осећати и обрнуто — то ти је правило врло лако оборити, то је бунцање срца. Шта подразумеваш под појмом знати?  Спознати природу, душу, Бога, љубав… То се спознаје срцем, а не умом. Кад бисмо ми били духови, живели бисмо лебдећи у сфери оне мисли над коју се надноси душа наша кад хоће да је одгонетне. Али ми смо прах, људи, треба да се одгонетне, али се испоставља да ни сама мисао не може да се обујми. Ум је онај који кроз наш смртни омотач спроводи мисли у састав душе… При томе (други став), кад се човеков ум занесе у области знања, он дејствује независно од осећања, дакле, независно од срца. А ако је циљ сазнања љубав и природа, онда изравно пуца отворен простор за срце… Нећу с тобом да се препирем, али хоћу да ти кажем да се не слажем с тобом у мишљењу о поезији и философији… Философија се не сме замишљати као једноставан математички задатак у коме је непознаница природа… Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога, дакле, обавља философску мисију. То значи да песничко узбуђење има философски карактер. Или, другим речима, философија је исто тако поезија само подигнута на виши степен!... Чудно је да и ти размишљаш у духу савремене философије. Колико се неразумних систем њених родило у главама умним и пламеним. Да би се из те разнородне гомиле добио прави резултат, треба изнаћи математичку формулу, — то су правила савремене философије. Но, куд ја одох за тобом?… Супротстављајући се твјој отрцаној философији, ја ипак признајем да постоји њен отрцани израз, којим ја нећу да те замарам.

Брате, тужно је живети без наде… Гледам испред себе и будућност ме ужасава… Лебдим у некој хладној поларној атмосфери у коју никад није продро сунчев зрак… Одавно нисам осетио ерупцију надахнућа… зато често бивам у оном стању у коме је, сећаш се, заробљеник из Шиноја после смрти браће у тамници… Неће к мени долетети рајска птица поезије и неће огрејати моју охладнелу душу… Кажеш да сам интровертан, али ево ме напуштају и негдашње маштарије моје и са чудних арабесака које сам негде стварао спада позлата. Оне мисли које су зрацима својим разгарале душу и срце сада су изгубиле пламен и топлину; или се моје срце скаменило, или… Страх ме је да и даље говорим… Страшно ми је и да изговорим помисао да је сва прошлост моја била један златни сан, кудраво прамење привиђења….

************************************************************************************

М.М. Достојевском

Петербург, 16. августа 1839.

(…) Шта да ти кажем о себи… Одавно с тобом нисам отворено разговарао. Не знам јесам ли сад у стању о томе да разговарам. Не знам, али сада много чешће посматрам свет око себе са потпуном безосећајношћу. Зато се јаче и отрежњујем. Мој једини циљ је да будем на слободи. Том циљу ћу све принети на жртву. Али често, често мислим о томе шта ће ми пружити слобода…. Шта ће бити са мном кад останем сам у непознатој гомили? Ја ћу смоћи снаге да раскрстим са свим овим; али признајем да је потребна јака вера у будућност, чврста самосвест како би се могло живети од садашњих ми надања; али шта? Свеједно хоће ли се она икада остварити или не; ја ћу своје учинити. Благосиљам тренутке у којима се мирим са садашњошћу (а ти тренуци су почели сада све чешће да ме посећују). У тим тренуцима постајем јасније свестан свога положаја и уверен сам да ће се моје свете наде остварити… сада нисам спокојан; али у оваквој борби духа обично сазревају јаки карактер; замагљени поглед постаје све бистрији и вера у живот добија чистији и узвишенији извор. Мојој души нису доступни више негдашњи бурни узлети. Све је у њој тихо, као у срцу човека који је дубоко у себи сакрио тајну; учити (шта значи човек и живот) — у том учењу ја имам прилично успеха; карактерима се могу учити од писаца са којима слободно и радосно протиче најбољи део мога живота; више ништа нећу рећи о себи. Ја сам уверен у себе. Човек је тајна. Њу треба одгонетати и ако је будеш одгонетао целог живота немој рећи да си изгубио време. Ја се бавим том тајном јер хоћу да будем човек. Збогом. Твој пријатељ и брат.

Ф. Достојевски

…омиљеним идејама сваког тренутка.. маштањима и размишљањима живот је неприметнији. Још нешто… ја сам у стању да волим и да будем пријатељ. Ја сам недавно… Како је много светог и великог, чистог… на овом свету. Мојсије и Шекспир све… само напола.

Љубав! Љубав. Ти кажеш да береш њено цвеће. Мени се чини да на свету нема светлијег самоодрицања од песничког. Како је могуће свој занос делити са хартијом.  Душа ће увек затајити више него што ће моћи да изрази речима, бојама или звуцима. Зато је тешко остварити идеју стваралаштва.

Кад љубав повезује два срца. Од (тога)… и тим пре не показује своје сузе… само у грудима. Плакати се може кад је човек самтреба имати поноса и вере хришћанске…

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 1, 1832-1864, стр. 59-60, 69), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Мила Стојнић

Фјодор М. Достојевски, ЗА СВЕ ЈЕ ПОТРЕБНО НАДАХНУЋЕ И ОГРОМАН ТРУД

М. М. Достојевском, Семипалатинск, 31. мај 1858.

(…) Не треба мили пријатељу журити, већ ваља настојати да се направи нешто добро. Пишеш ми, драги мој, да сам ја вероватно самољубив и да сада желим да се појавим са нечим веома добрим и зато сам засео да из јаја излежем то нешто веома добро. Претпоставимо да је то тачно; али пошто сам већ одложио бригу да се појавим са романом, ја пишем две приповетке које ће бити само сношљиве (па и то, ако да Бог), тако да ја сада немам стрпљења да нешто велико излежем. Али каква ли је то, пријатељу мој, теорија да слика треба да буде створена одједном итд. итд. итд? Кад си дошао до тог уверења? Веруј ми да је за све потребан огроман труд. Веруј ми да лака, дивна Пушкинова песма од неколико стихова изгледа као да је написана у једном даху само зато што ју је Пушкин дуго лепио и прерађивао. То су чињенице. Гогољ је седам година писао Мртве душе. Све што је написано одједном није било зрело. У Шекспировим рукописима, кажу, није било брисања и дописивања. Отуд код њега тако много монструозних и некукусних ствари, а да је на томе још порадио — било би боље. Ти очевдидно бркаш надахнуће, тј. прво тренутачно обликовање слике или покрета у души (што се увек и догађа), са радом. Ја, на пример, одмах записујем сцену онако како је први пут угледам и радујем јој се; али потом је обрађујем читаве месеце и године, надахњујем се по неколико пута а не једном (зато што волим ту сцену) и по неколико пута јој додајем или одузимам понешто, како ми се већ догађало, и веруј ми да је испадало много боље. Само нек има надахнућа. Без надахнућа, наравно, ничега неће бити. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881,(стр. 318), ЛОГОС, ГРАФИЧАР, Београд-Ужице, 2015.