Марко Миљанов, БОЛУЈЕ МУ МОЗАК…

Онај који свједочи сам о себи ријечима да је бољи од другога, био би као циркусант у очима народа. О таквоме се у народу говорило: ,,Болује му мозак, не вриједи му доводити лекара. “ У оваквом болеснику који себе уздиже људи траже забаву, да им лакше прође вријеме с његовим болесним будалаштинама. Око њега се окупи пола села, као у бијелу неђељу кад се иде у машкаре.

Марко Миљанов, Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Фјодор М. Достојевски, СТАРЦИ

Можда ће неко од читалаца помислити да је мој младић био болешљива, екстази наклоњена, оскудно развијена природа, бледо сањало, закржљао, изнурен човек. Напротив, Аљоша је у то време био стасит, румених образа, ведра погледа, деветнаестогодишњи младић, пун здравља. Он је био у то време и врло леп, витак, средњег раста, тамносмеђ, са правилним, премда мало дугуљастим овалним лицем, сјајним тамносивим, широко размакнутим очима, веома замишљен и, очигледно, веома спокојан. Можда ће неко рећи: црвени образи не сметају ни фанатизму ни мистицизму. Но мени се чини да је Аљоша био чак више него ико реалист. О, наравно, у манастиру је он потпуно веровао у чуда, али, по мом схватању, чуда никад не збуњују реалиста. Чуда не доводе реалиста вери. Прави реалист, ако не верује, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује ни у чудо; а ако чудо стане пред њега као неуклоњива чињеница, онда он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити чињеницу. А ако је и допусти, онда ће је допустити као природну чињеницу, која му само до сада није била позната. Код реалиста се не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а кад је видео, он рече: “Господ мој и бог мој!” Је ли га чудо нагнало да верује? Највероватније је да није, него је поверовао једино стога што је желео да верује, и што је можда већ веровао потпуно, у дубини своје душе, чак и онда кад је говорио: “Нећу веровати док не видим.”


Рећи ће можда неко да је Аљоша био туп, неразвијен, да није довршио школу и тако даље. Да није довршио школу, то је истина; но казати да је био туп или глуп – била би велика неправда. Ја ћу просто поновити оно што сам рекао раније:
он је на тај пут ступио само стога што га је у то време једино тај пут свега задобио и показао му одједном идеалан излаз за његову душу, која се из мрака на светлост отимала. Додајте још да је он био унеколико младић овог нашег времена, то јест поштен по својој природи, који је тежио за истином, тражио је и веровао у њу, а кад би поверовао, тражио да одмах у њој и учествује свом снагом своје душе, и који је тражио да одмах учини какав подвиг, са неизоставном жељом да све жртвује за тај подвиг, па и сам живот. Премда, на жалост, ти младићи не разумеју да је у већини таквих случајева жртвовати свој живот можда најлакша жртва, и да, на пример, жртвовати пет-шест година своје бујне младости за мучно и тешко учење, за науку, макар само за то да удесетостручи у себи снагу за службу оној истини и том подвигу који је заволео и који је наумио да изврши – таква жртва је увек, за већину њих, изнад њихове снаге. Аљоша је изабрао свима супротан пут, али са истом жудњом за што бржим подвигом. И тек што се он, замисливши се озбиљно, дубоко уверио да бесмртност и Бог постоје, одмах је, сасвим природно, рекао себи: “Хоћу да живим за бесмртност, а на половичан компромис не пристајем.” Исто тако, да је решио био да бесмртности и Бога нема, он би оног тренутка пошао у атеисте и социјалисте (јер социјализам није само радничко питање такозваног четвртог сталежа него углавном атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу). Аљоши се чинило чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је: “Раздај све па пођи за мном ако хоћеш да будеш савршен.” И Аљоша рече себи: “Не могу ја, место, ,свега’, дати две рубље, а место, ,иди за мном’, одлазити само у цркву на службу.” Из успомена његовог детињства можда се сачувало нешто о нашем оближњем манастиру, куда га је могла мати водити на црквену службу. Можда су што утицали и коси зрацисунчевог заласка пред иконом, према којој га је пружала кликуша мати. Дође нам он тада замишљен можда само зато да види је ли ту све или су ту само “две рубље”, и – у манастиру наиђе на овога старца…

Тај старац, као што сам већ саопштио раније, био је старац Зосима. Али би сад овде требало рећи неколико речи о томе шта су уопште “старци” у нашим манастирима. Мени је жао што се на том пољу не осећам доста стручан и сигуран. Али ћу ипак покушати да ствар изложим у неколико речи и површно. Пре свега, стручни људи тврде да су се старци и испоснички живот појавили код нас, по нашим руским манастирима, тек сасвим недавно, нема ни сто година, док на свем православном Истоку, нарочито на Синају и у Светој Гори, постоје већ више од хиљаду година. Тврде да је “стараштво” постојало и код нас у Русији у најстарија времена или је неизоставно морало постојати, али услед руских несрећа, услед татарске најезде, унутрашњих побуна и прекида пређашњих веза са Истоком после пада Цариграда, та се установа код нас заборави и стараца нестаде. А наново их је увео крајем прошлог века један од великих испосника (каошто га зову), Пајсиј Величковски, и његови ученици, но и до данас, чак после скоро сто година, постоје они тек у мало манастира; чак их и гоне, као неку нечувену у Русији новотарију: “Стараштво” је нарочито напредовало код нас у Русији у једној знаменитој монашкој “пустињи”, у козељској општини. Кад га је и ко установио и у нашем манастиру – не могу казати, али у њему је била већ трећа смена стараца, и старац Зосима био је последњи од њих, али и он је већ био скоро на прагу смрти због изнурености и болести, и нису знали ко да га замени. То питање је за наш манастир било важно, јер наш манастир ничим није био нарочито знаменит до тог доба: у њему није било ни моштију светих угодника, ни самојављених чудотворних икона; није било чак ни славних предања, скопчаних са нашом историјом, а није имао ни историјских подвига и заслуга за отаџбину. Он се подигао и прославио широм целе Русије нарочито због стараца; богомољци су долазили до нас гомилама, из целе Русије, из даљине на хиљаде километара, да виде и чују те наше старце. Па шта је то старац? Старац – то је онај који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај који се предаје прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери да може, напослетку, послушношћу у току целога живота, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест “стараштво”, није теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису што и обично искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се подразумева стална исповест свих испосника старцу и неразрушива веза између онога који је везао и везанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши неки задатак, који му је одредио његов старац, отишао од њега из манастира и дошао био у другу земљу – из Сирије у Египат. Тако се после дугих и великих подвига удостојио, напослетку, да претрпи мучења и мученичку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред при узвику ђаконовом: “Оглашени, изиђите!” – мртвачки сандук са телом мучениковим, који лежаше у њему, откиде с места, и би избачен из храма, и тако трипут. Напослетку дознадоше да тај мукотрпник некада није испунио заповест, него је отишао од свога старца и, према томе, без одобрења старчева нису му греси могли бити опроштени, ни крај свих његових великих подвига. А кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се могао свршити његов погреб. Наравно, ово је само древна прича; али ево шта се недавно догодило: један од наших савремених монаха спасавао се у Светој Гори; наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он из дубине душе своје заволео као светињу, као тихо пристаниште – па да иде најпре у Јерусалим, на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на север, у Сибир: “Тамо је теби место, а не овде.”

Пренеражени и тугом убијени монах јави се у Цариграду васељенском патријарху и замоли га да га разреши послушања, али му и васељенски владика одговори да га не само он, патријарх васељенски, не може разрешити, него на свој земљи нема, нити може бити такве власти која би га могла разрешити од послушања које му је старац наложио, осим власти оног старца који му је заповедио. На тај начин, “стараштво” је обдарено влашћу, у извесним приликама, безграничном и несхватљивом. Ето зашто је у многим манастирима код нас “стараштво” с почетка било дочекано скоро са гоњењем. Међутим, у народу су старце одмах почели високо поштовати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет и врло угледни људи, с тим да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савете и поуку. Видевши то, противници стараца су викали, поред других оптужби, да се ту самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести, премда, кад искушеник или световњак непрекидно исповеда своју душу старцу, то се не врши као тајна. Међутим, установа манастирских стараца одржала се и мало-помало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, додуше, и то да ово испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препород човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању, може да се претвори у оружје са две оштрице, тако да понеког може да одведе место у смиреност и потпуно господарење над самим собом, напротив, до најсатанскије гордости, то јест до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет пет година, био је спахијског порекла, негда је, у најранијој младости, био у војној служби и служио на Кавказу као нижи официр. Без сумње је морао задивити Аљошу неким нарочитим својством своје душе. Аљоша је живео у самој ћелији старца, који га је врло заволео и примио га к себи. Треба рећи да Аљоша, живећи тада у манастиру, ничим није још био везан; могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио мантију, носио ју је добровољно – да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Дабогме да се то њему и допадало. На младићку уобразиљу утицале су можда моћ и слава која је непрестано окруживала његовога старца. За старца Зосиму многи су говорили да је, пуштајући к себи толико година све који му долажаху да исповеде своје срце, и који су жељни били да од њега чују савета и утешну реч, толико много исповести, горког кајања и признања примио у своју душу да је, на крају, стекао већ тако префињену проницљивост, те је при првом погледу на лице непознатога, који би му дошао, могао погодити: због чега је дошао, шта му треба, и какве муке растрзају његову савест, и зачуђавао је, збуњивао и скоро плашио понекад дошавшег тим познавањем његове тајне пре него што је тај иједну реч проговорио. При том је Аљоша скоро увек запажао како су људи, скоро сви који су први пут улазили старцу да разговарају насамо са њим, улазили са страхом и немиром, и излазили од њега скоро увек светли и радосни – и најтуробни је лице претварало би се у срећно. На Аљошу је необично деловало и то што старац ни најмање не беше строг; напротив, бивао је скоро увек весео у опхођењу. Монаси су за њега говорили да он нарочито пријања душом ономе ко је грешнији, а ко је најгрешнији, тога ће највећма и заволети. … У чудесну моћ старчеву веровао је безусловно и Аљоша, као што је безусловно веровао и у причу о сандуку што је летео из цркве. Он је видео како су се многи од оних који су долазили са болесном децом или одраслим рођацима и молили да старац метне на њих руке и да очита над њима молитву,
брзо враћали – понеки чак већ и сутрадан – и падајући ничице у сузама пред старцем, захваљивали за исцељење својих болесника…  За Аљошу се није постављало питање зашто га они воле, зашто пред њим падају ничице и плачу од милине чим му само угледају лице. О, он је одлично разумео да за смирену душу руског простог човека, измучену радом и јадом, и, што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим тако и светским, нема јаче потребе и утехе него наћи светињу или светитеља, пасти пред њега и поклонити му се: “Ако код нас има греха, лажи и искушења, ипак постоји на земљи, тамо негде, светитељ и човек виши од нас; у њега је зато истина, он зато зна истину: значи, она не умире на земљи, па ће, дакле, кад-тад и к нама доћи, и завладаће на свој земљи, као што је обећано.” Знао је Аљоша да тако исто осећа, па чак и мисли народ, он је то разумео, али да је баш старац тај светац, тај чувар божје истине у очима народа – у то ни он није сумњао ни најмање, заједно са уплаканим сељацима и њиховим болесним женама, које су пружале старцу своју децу… Уопште, у последње време некакво дубоко пламено унутрашње усхићење све се јаче разгоревало у његовом срцу. Њега није збуњивало нимало што тај старац стоји пред њим ипак као усамљена појава: “Свеједно, он је светац, у његовом је срцу тајна препорода свију, она моћ која ће напослетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и волеће један другог, и неће бити више ни богатих, ни сиромашних, ни оних што се дижу, ни понижених, него ће бити сви као деца божја, и настаће право Царство Христово.” Ето о чему је сањало срце Аљошино.

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва књига, V глава, одломак), превео: Милосав Бабовић

Марко Миљанов, ШТО ЈЕ БОГА БЛИЖЕ, ТО ЈЕ И ЧОЕКА БЛИЖЕ

/…/ Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближа својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем што је Бога ближе, то је и чоека ближе. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 98) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, ПУСТА ЈЕ ГОРА И ПЛАНИНА!…

Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ‘ранитељка и спаситељка српскије’ мученика, које је у себе ‘ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко сила кратит’ и вратове превијат’, и злу пропаст, а добру спасење покаживат’ из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије, а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!… Нема оније’, који су изворе суза изворима крви замјењивали!… Нема с планина синова, који су из њенијâ горâ слободу бранили и свакијем мукама одолијевали!… Нема у гору оније’ мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!… Не!… Таква срца немају мира ни задовољства; само га у то могу нај даном и ноћем, у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опачилу но природној сили, зими и врућини, и свакојакој муки која се измислит може, презирући смрт и муке на живот, које су често теже од смртиНема оније’, који себе дају најтежим мукама за најсвети(ји) аманет, којега му чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да све видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се на заборави ова свијећа ужижат’ на олтар српског племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват’, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет’ и за то мријет’ кâ што умријеше Рако и Илија, и њи’ни другови, не само који су у њи’но вирјеме ш-њима били, но и пријед и пошлије њи’ ‘ајдуковањем војевали и свети аманет чували и жвоте своје и крвничке губили. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 166-167) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, МИ МОЖЕМО НАШУ ЛИЧНУ УВРЕДУ ПРАШТАТ’, АЛИ УВРЕДУ СРПСКОГА НАРОДА НЕЋУ ПРАШТАТ

Али ништа, можда, тако речито не осветљава карактер овог чудног човека и његов патриотизам, као случај са тајним агентом Аустрије. Непосредно после Маркова разилажења с кнезом Николом, дакле у доба када је „развојвода“, без икакве плате, повучено седео на Медуну, долази му тајни предлог од бечке дипломације и нуди му се престо Албаније. Извештен о овоме, Марко бечког агента не хте ни да прими на разговор. Место тога, он писмено поручује Тому Ораовцу и Нову Спасојеву да такав гест не само добију него и достојно казне. 

Ако дође они посланик из Беча — пише он Ораовцу и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића, и још кога ‘оћете, па га добро дочекате кâ и царског посланика и српског душманина: ударите му стотину тојага, или, ако ћете кâ великоме, сто и једну. Ако бидне писма од арбанашког народа, одговорите и’  љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па jош који страда. А посланику аустријскоме најбоље ово што реко’. Истина, жâ ми га кâ слугу и човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустријскоме, да и ми желимо (добро) нашој отаџбини и нашему Господару“. … „Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо. Али ћемо се и ми њима ругат зашто немају блага ни силе за коју те не купит“.

У другом писму, послатом Нову Спасојеву, војвода скреће пажњу на прво писмо, па каже: …“Може бит’: вама се учињело прећерано да га бијете … Ја и сам видим да је прећерано кад би се гледало с гледишта човјечанскога; али несита сила чојства не заслужује. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Што ћy говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човек заборави на себе. Ја не би тога Аустријанца био ни прогонио као слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘oћe тако и ми бисмо друкчиje … Mи можемо нашу личну увреду праштат’ и заборављат, али увреду Српскога народа нећу заборављат нити ју и за чим замјењиват’ …

Како су му, поводом првог писма, скренули пажњу на овакав поступак према странцу, Марко сада додаје: …“Но, пошто ви се допада да би лепше било друкчије, а ви ‘ајде провате ово:  …“Реците аустријскоме посланику да каже његовоме цару, кад би’ га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то Српска краљевина — а Срби ће знат, како ће бит благодарни својему избавитељу — бисмо му свакојако добра жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ja, Божа ти вјера, радији би му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз … Ако ви обећа и поштену ријеч дâ: да ће цару његову, као Српскога Народа пријатељ говорит, сретните га лијепо; а ако не кћедне ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тоjaгe. Цару и посланику то нека је одговор!“

Писма, из којих наведосмо горње цитате, датирана су 1883 год. То је, од прилике, и важни датум када је стари ратник мач заменио пером и почео бележити Примјере чојства и јунаштва који ће прослављеном јунаку и човеку донети и књижевни глас.

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ

Кад се изненада појави пред путником, укривен шумском склопу, мали манастир обрадује човјека топлом цигленом бојом својих кровова и ниских кубета опкољених раскошним орашјем. Све је ту у обичним људским сразмјерама, израсло из душе скромног мајстора неимара, доступно и сељаку аргату, чији орах, посађен за спас душе и на увеселеније поклоницима, већ одавна надраста позлаћене крстове светиње. Своји смо, дакле, и нећемо се замјерити, ако неко неког случајно покрије својом сјенком.

Тако је споља, а већ унутра, у тијесној манастирској цркви, одозго из куполе, гледа те, озбиљан и вјечно будан, византијски Исус Пантократор. Е, сад ми реци, зашто ли је он, дан и ноћ, запео да брине за наш спас, кад се и ми сами нисмо баш нарочито око тога претргли? Зато ли, ваљда, посјетиоци ријетко и дижу поглед пут његова лика, а кад крај крају дође, није баш ни пристојно у светом храму зијевати увис као кокош кад воду пије.

С иконостаса и околних зидова потамњели свеци, тмурни и ћутљиви, ослушкују кораке ријетких посјетилаца. Огуглали кроз вјекове на сва чуда, они више нит се боје, нит се радују чему. Давно су помрли блажени ктитори, осиромашили и разбјегли се приложници свјатаго храма сего, а христољубиво је војинство изгинуло у биткама против невјерних агарјана. Ћути, дакле, рабе божји, и трпи искушења као праведни Јов. Ево, ипак смо дочекали да замре лаки топот татарске коњице и звецкање криве димискије. Шта ли нам се спрема у неизвјесној будућности?

Отац Симеон, просијед и отежао калуђер, већ десетинама година чува опустјелу и запуштену свету обитељ. Помаже му Зрикан, потркуша, звонар, а по невољи и кувар, мутав попут овце. Чим први сутон, Зриле већ пободе нос у свој кожух и захрче, а отац Симеон остане сам у конаку да своди замршене рачуне од овога и онога свијета.

Минулих година, дешавало се, долута у манастир онемоћао калуђер. Дође ту да умре, па за дугих вечери, слабашним гласом, прича домаћину своје злехудо посно житије, све докле га тако, загледана у прошлост, изненада не позове Господ. Онда се прича прекине, а отац Симеон, још многи сутон касније, дочека сједећи на ниској каменој огради тијесна манастирског гробља. Ћути он, ћути самохрани гост потукач под свјежом хумком, а кад једног дана ипак постане јасно да се недовршена прича неће наставити, отац Симеон креће спора корака натраг у манастир. Запути се својој постојаној утјешитељици, безименој светој царици, која га толике године мимо гледа са дрвене иконе испод ниска црквеног свода.

— Пресвета царице, заштитнице, опет остадосмо сами… Опет сами.

Не говори јој о смрти свога госта, она стоји, узвишена и вјечна, изнад свега тога. Он јој се, у ствари, помало и правда што је који дан била занемарена, а сад, ево, опет смо сами, своји и више нема никог да омета и квари наше,тмурно усамљеничко друговање.

Прошло је већ неколико десетина година од онога дана кад је отац Симеон први пут крочио преко прага овог манастира, и први пут се, лицем у лице, сусрео с посвећеном владарком с прастаре иконе.

Била је то једна од оних, по грчким узорима рађених, василиса, светих царица, ликом и стасом као дјевојчица, с краљевском круном у златотканој одежди. Видећи је први пут, млади монах сажаљиво је уздахнуо:

— А шта ћеш ти овдје, јадо моја, у овој нашој тами и дивљини?

Пожалио је тањушну крхку царицу и већ првом приликом набавио мало сребрно кандиоце и упалио га пред њеном иконом. Отада је тај скромни жижак у црвеној чашици редовно опслуживан, постојано свијетлио пред лицем посвећене василисе, толико различите од осталих строгих и мрких светитеља, чак и од забринуте Богомајке, нагнуте над голишавим младенцем.

Једне вечери, враћајући се касно с неког сеоског погреба, каљав, прозебао и мало припит, отац Симеон обрадова се вјерном жишку у тами, приђе икони и прозукло упита:

— Бдијеш ли, златолика, а? А ја, недостојни, видиш ли какав излазим пред твоје часно лице. Невоља, велика невоља, царице моја, владарко.

Отада, редовно, кад год би се враћао одакле из околних села, с каквог обреда или светковине, тамни монах покајнички је прилазио својој василиси и, малчице се поводећи, тмурно се жалио:

— Знам, пресвјетла, опет ћеш окренути своје лице од мене, многогрјешног раба твојего. На ракијештину баздим, на бијели лук и такав се, ево, усуђујем да изиђем преда те. Праштај, света царице, и помени ме у молитвама својим.

Одлазио је затим у своју мирну ћелију и тамо у заупокојеној тишини престарјела конака, полако заборављао све напоре, тегобе и погубну гунгулу мирјанског свјетовног живота. На концу, у раздвоју јаве и сна, остајао му је у замрлој свијести само онај малени жижак и над њим света царица, неизмјенљива вјечита у својој чистој неуништивој љепоти. Таква је улазила у његов сан, блага незлобива господарица, која не памти и нигдје не биљежи његова овоземаљска прегрешенија, вољнаја и невољнаја.

Једног дана мирни манастир испуни се несвакодненом лармом и трком. Дошли су историчари умјетности, конзерватори и заштитници старина. Све су знали, све видјели као на длану, чак и оно што се крило под наслагама почађала малтера. Око златолике царице заграја вашарски бучна гомила

— Ово апсолутно мора на централну националну изложбу. Видите ли ви овај рад, овај чисти и профињени ликовни израз.

Отац Симеон се побуни са жестином и њему самом неочекиваном:

— Не, ово неће из ове свете обитељи!

— Али, драги оче, па ово је право откровење.

Откровење?! Шта о неком откровењу знају ови бучни свјетовњаци који ни једну једину облачну јесењу ноћ нису провели под овим тешким сводовима? Шта за њих значи смирена василиса, која зрачи неземаљском ведрином изнад овога нејаког жишка који се упорно бори с тамом?

Једно мршаво прозрачно момче, свијетлих очију, прихвати оца Симеона за руку.

— Пустите, драги оче, чуваћемо је као свој живот. Ево, ја вам ријеч дајем, из истог смо краја, земљаци.

Послије неколико дана отац Симеон испратио је кола са својом царицом. Потиштен као да прати покојника на његов посљедњи пут: со свјатими упокој! А кад се увече запутио у своју ћелију, пролазећи крај утуљена кандила, он тек тада коначно схвати зашто то понекад у пустој зимској ноћи тако очајно завијају вуци. Није то само од глади. Самоћа је страшнија од свега на свијету, али шта би Господ казао да крштена душа почне да завија?

Неочекивано, петнаестак дана касније, стиже оно тршаво момче с василисом, упакованом у безброј завоја и хартије кно да је рањеник.

Оче, враћамо ти твоју царицу, она не може без манастира.

— Царицу?

— Јесте, драги оче. Стољећима навикла на овај манастир, изложена дрвена икона изненада је почела да ,,ради“, да се надима и потклобучује. Да би је спасили, морали смо, хитно да је вратимо на њезино старо мјесто. Касније ћемо видјети шта ћемо даље, мораће на лијечење.

Те исте вечери, свечан и узбуђен, отац Симеон поново је ужегао кандило пред иконом своје утјешитељице и пријекорно уздахнуо:

— Ето ти, пресвета, како је то у овоме гуравом свијету. Ни петнаест дана ниси провела тамо, а већ си почела губити свој свети лик. Шта ли ћеш тек онда рећи за мене, многогрешног, који никад и не вадим ноге из овога тешког земаљског блата!

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ, (стр. 133-136), БИГЗ, Београд, 1977

Ђорђе Оцић, И УМИРАЊЕ СА СМИСЛОМ ЈЕСТЕ ЖИВОТ…

(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…

— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…

Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, НА КОСОВО…

— „Протерани из Западне Славоније“. „Избегли из Босне“. „Побегли из Книнске Крајине“. „Доселили се из Црне Горе“. Али: „Изгнани с Косова“. С Косова, не из Косова! Јеси ли се икад упитао зашто никад „из“ него увек и једино „са“?
— Нисам.
— Па, запитај се!
— Реци!
— Зато што се с Косова „силази“ а не „излази“, „спушта“ а не „потискује“, „руши“ и „скида“ а не „истерује“ и не „изгурује“. „Свргава се“ а не „избацује се“. Зато што је Косово: горе. Изнад! Високо! Оно друго је — друго: доле, испод.
На Косово не улазиш и не увлачиш се већ се дижеш, успињеш. Косово је успон или пад. Зато с Косова и на Косово, а не из или у! Знаш?!
— Знам. Као „с неба“ и „на небо“?
— Да.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 28-29),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, ВОЛИМ, ДАКЛЕ РАЗУМЕМ

— Како кажеш? — пита инжењер из Вуковара.
— Што волим, моје је — каже студенткиња књижевности.
— Кога волиш, твој је?
— Јесте.
— Ако он тебе не воли?
— Исто. Само, нисам његова.
— Можеш да волиш било кога?
— Не једнако. Што више волиш, више имаш.
Кад бих могла да волим цео свет, 
мој би једнако био.
— Ако ја тебе волим?
— Колико ме волиш, толико сам твоја.
— Иако ме нимало не волиш?
— Да.
— Не разумем те.
— Јер ме не волиш.
— По чему знаш?
— По томе што ме не разумеш.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 31),Службени гласник, Београд, 2012.

Марко Миљанов, ДОБРОЧИНСТВО НАМ ДУШУ БЛАЖИ…

Горштацима и сељацима није дато да велика дела чине, али свако се може сопственој савести одужити чинећи добра колико му је у моћи. Јер човек се увек и у малим стварима показује као и у великим. Онај ко и мала добра чини, учиниће и велика, кад му се за то укаже прилика. И за мала добра велика му хвала, пошто нам душу својим честитим деловањем слашћу напаја.

Доброчинство је Божје благо које нам срце и душу весели: кад у далеком свету чујемо тај Божји благослов – душу нам блажи, у помоћ нам прискаче, Богу приближује и учи наше мисли да на зло забораве и спасење у добру да траже. Доброчинство је наш бесплатни учитељ, онај који нас у сваком тренутку помаже и на добро подсећа. Ово није учитељ као они што уче у школи; овог учитеља у свом разуму носиш, и он ти, само ако га се сетиш, и у пустињи може помоћи. То човек на самом себи може проверити када га мука нађе док сам иде кроз пусту гору, планином, преморен глађу и жеђу, одрпан, често бос и промрзао, ако је време снегу или северном ветру, те ти њихово вејање онемогућује да видиш где ћеш ногом стати. Можеш то на себи проверити и ако је сунце припекло толико да те његова жега омамила и умор увећала или, ако те, тако измождена, поврх свег умора, хвата страх од непријатеља, од кога би, због тренутне слабости, могао нејуначки погинути (јер се може непријатељ користити твојом слабошћу).

Али је од свега најгоре када ти на ум падне нечије злочинство. Тада те још већи умор спопадне, и поврх свих мука јављају се неки притисак и бол. А мржња нељудска овлада тобом и пусту гору око себе почињеш да мрзиш. То је мржња која ти се у пакао претворила и у којој се душа твоја мучи, душа која је толико изгубила осећај да човек ни Бога поменути не уме, као што га је у другим невољама помињао и у њега се надао. А сада му се и Бог грешним чини и пита се како је могао допустити човеку да оваква зла чини.

Пошто те ова несвестица измучи, држаће те у том стању онолико колико је себи определила. За то време, твоје су мисли непрекидно лутале те ни саме себи нису умеле помоћи, али се ипак, као нехотице, зауставише на доброчинитељу. Чим си почео о њему и његову раду размишљати, зло се потисну, а твоја душа окрепи се и добром опије. Изведри се душа, заигра срце, ослабљено тело добије нову снагу, нема жеђи и глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у свему видиш доброчинство, мио ти је Бог који је доброг човека створио добро да чини, злочинац се изгубио, нема га више ни у примисли. Сада весело идеш гором и планином, куд оштри ветрови звижде и пријатно ти расхлађују веселу и слашћу напојену душу. И идеш даље, благодарећи Богу који је тако природу украсио; идеш и често уздахнеш из дубине душе, са жељом да добро чиниш. И присећаш се муке која до малопре тобом беше овладала, као и мржње и зле жеље да злу зло чиниш.

Доброчинство ти у том тренутку у помоћ прискочи, ум ти просветли и усмери да добро желиш, а да зло презиреш. И пун си радости и наде да ћеш добра чинити, не само ти, него и да ћеш на доброчињење нагнати и злочинца кога си, нешто раније, у мислима видео и од њега се отровао. Сада се надаш, судећи по себи, да ће се и он поправити. Мислиш у себи да ћеш га опоменути и одвратити од злочињења и да сам себи не буде овакав крвник.

Тобом је блага мирноћа овладала, она која те доброчинству вуче. Ја не умем рећи која је цена доброчинства, али нека је оно у људска срца записано и Богом благословљено, не бисмо ли се и ми помогли њиме. Јер корисно је и говорити и мислити о добру. Уосталом, и сам си малочас видео из какве си паклене помрчине изишао чим ти на ум паде доброчинство.

Великодушно, дакле, делуј, не олени се и не заборави да нам и мала великодушност светом слашћу срце и душу заноси. Не занеси се за велике победе које с просутом крвљу руше земље и градове, но се занеси и за мале победе, које тек божански дишу и миришу!

На Медуну, године 1900.
Војвода Марко Миљанов

Марко Миљанов, ПРИМЈЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА,  (Предговор)