Никос Казанцакис – ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ

Двојако бивствовање Христоса за мене је увек представљало дубоку, неистражену тајну; жудња, толико људска, толико надљудска, да стигне човек до Бога – или, тачније: да се човек врати Богу и да се с њим поистовети; та носталгија, толико тајнаствена а истовремено толико стварна, отварала је у мени ране и изворе силне.

Још од младости моја првобитна агонија, из које су извирале све моје радости и сва моја огорчења била је: непрестана, немилосрдна битка између духа и тела.

У мени су исконски људске и праљудске мрачне силе Нечастивог; у мени су исконске људске и праљудске светле силе Божије; а моја душа поприште је била на коме су ове две војске војевале и спајале се.

Велика агонија; волео сам своје тело и нисам хтео да пропадне; волео сам своју душу, и нисам хтео да посрне; упињао сам се да помирим ове две супротне космогонијске силе, да осете да нису непријатељи већ савезници, и да се усреће, да се усрећим и ја заједно са њима, хармонијом.

Сваки човек је богочовек, тело и дух; и зато чудо Христоса није чудо једне одређене религије; оно је свељудско; у сваком човеку замеће се бој иземђу Бога и човека, а истовремено и жудња за помирењем. Углавном је ова битка несвесна, траје кратко, не може једна слаба душа дуго да одолева телу; отежава, и сама постаје тело и битка се окончава. Али у одговорних људи, чије су очи даноноћно упрте у врховни Дуг, битка између тела и духа замеће се без милости и може да потраје све до смрти.

Што су душа и тело јачи, то је и битка плодотворнија, а коначна хармонија богатија. Не воли Бог слабе душе и млитава тела. Дух хоће да се ухвати у коштац са снажним телом, пуним отпора; он је птица месождерка, која је непрестано гладна, једе месо и потире га поистовећујући га са собом.

Битка иземђу тела и духа, побуне и отпора, помирења и потчињавања, и напокон, виши циљ битке, спајање са Богом – ето успона којим је кренуо Христос па нас зове да и ми пођемо следећи његове крваве стопе.
…….
Неопходно је, дакле, да бисмо могли да га следимо, да до сржи познајемо његову борбу, да проживимо његову агонију, како је победио расцветане замке земље, како је жртвовао велике и мале радости човека и попео се, од жртве до жртве, од подвига до подвига, на врх подвига, на Крст.
…….
Јер Христос је, да би се попео на врх жртве, на Крст, до врха подуховљења, до Бога, прошао све фазе човека који се бори….Све оно дубоко људско што је у себи имао Христос помаже нам да га разумемо, да га заволимо и да пропатимо његове Патње као да су наше. Да није у себи имао топлу људску струну, не би никада могао да са толико сигурности и нежности дотакне наша срца; и не би могао да постане узор нашим животима…..

Сваки тренутак Христосов јесте борба и победа. Победио је неодољиву привлачност обичне људске радости, победио је искушења, претакао је изједна тело у дух и успињао се; стигао је на врх Голготе, попео се на Крст.

Па ни тамо његова борба није била завршена; на Крсту, чекало га је искушење, Последње Искушење; у једном насилничком бљеску муње раширио је дух Нечаствог пред онесвешћеним очима Разапетог заводљиву визију једног идиличног, срећног живота: изабрао је, наиме, тако му се учинило, лаки зацртани пут човека, оженио се изродио је децу, волели су га и ценили људи; и сад је, већ као старац, седео на прагу своје куће, присећао се жудњи младости и смешио се задовољан; како је добро, како је мудро поступио те је изабрао пут човека, и каква је лудост оно била да хоће, каже, да спаси свет! Какав срећа што се избавио од злостављања, мучења и Крста!

Ето које је било то последње искушење које је дошло, у једном муњевитом бљеску, да узнемири последње тренутке Сотирове.

И наједном, протресао је Христос главу, отворио је очи видео је; не, не, није издао, хвала Богу, није дезертирао, испунио је мисију коју му је Бог поверио, није се оженио, није проживео срећан; стигао је до врхунске жртве, налази се прикован за Крст.

Затворио је очи, срећан; и тада се проломио победоносни крик: „Свршено је!“
Што значи, испунио сам свој дуг, разапет сам, нисам подлегао искушењу.
Да бих дао један врховни узор човеку који се бори, да би му показао да не треба да се боји бола, искушења и смрти, јер све то може да се победи, већ је побеђено, написана је ова књига.
….
Свака препрека на његовом путу постајала је повед и одредиште победе; имамо коначно један узор пред собом, који нам крчи пут и даје нам снагу.
Ова књига није биографија, већ исповест човека који се бори. Објављујући је испунио сам свој дуг; дуг једног човека који се у животу много борио, много загорчао и много надао. Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада Христоса.

Одломак из књиге Н. Казанцакиса ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ (Просвета, Београд)

Advertisements

Леонид Андрејев – ЉУДИ СЕНОВИТЕ СТРАНЕ

Да ли сте некада обратили пажњу на сјај априлског сунца? Његова светлост се не растапа у ваздуху, као светлост летњег сунца, када се плаво небо претвара у златоткани покров, у који је болно погледати заслепљеним очима. Није оно слично ни сетном сунцу јесени, нежном опроштајном осмеху који тако тужно сатреперава са бледоплавом и елегичном бојом умирућих листова; далеко је оно и од пригушеног љубичастог сунца децембарских залазака, које кроз смрзнуто стакло баца крваве мрље на бели зид, хладног, суморног, које се жури да што пре побегне од пребледелих равница севера.

У априлу сунце излази на блистави небески свод, као млади, лепи војник, у сјајном оклопу, и његови су зраци као огњене стреле. Није потребна машта да би их видели на спокојном небу које милује очи, и пратили њихов пад на земљу. На две половине дели сунце улицу: на једној, у сени, све је жуто, тамно и камено-тврдо од ноћног мраза, а на другој, где падају стреле, све је светло, свечано и меко. Сасвим различити људи ходају тим странама, и ја не волим оне, који у сунчаном априлском дану, ходају сеновитом страном.

Може бити да се овде помало уплела машта, али човек који се у том тренутку крије од сунца или је равнодушан према њему, буди у мени велико неповерење према скривеним лепотама своје природе. Уз сву жељу да волим све људе, а у односу према непријатељима будем чак учтив и пажљив, не могу да се отргнем од мисли, да је тај човек из сене, камено тврд као смрзнуто блато по којем корача, а његова крв исто тако хладна као и незагрејан сунчевим зрацима ваздух који удише. Посматрајући пажљивије, долазим до много занимљивих закључака о људима сеновите стране.

Један од њих равнодушно прелази са једне стране улице на другу не примећујући сунце и, за њега несавладиве, нежне стреле. То су људи који не воле природу и не воле живот, јер немогуће је волети живот а бити равнодушан према сунцу, сињем небу, свој Божанској лепоти васељене. Они не воле ни људе, равнодушни су; врло је могуће, и често се дешава да часно испуњавају своје обавезе, уредно плаћају дугове и подмећу образ када неко хоће по њему да удари – али та – та честитост, то је најпогубнија честитост, у чијој близини ни куку у зид не смете укуцати: јер неко ће се обесити. То је честитост од које слаби духом клону сасвим, а јаке хвата неиздржива жеља да праведника више пута ударе у главу мотком и кажу: – Не буди поштен! Не буди поштен! Буди жив!

Другу врсту људи сеновите стране видећете у каљачама, иако је улица сува, и ја сматрам својом обавезом да вас упозорим, госпођице: колико год вас родитељи убеђивали, ни за шта на свету се немојте удавати за господина у каљачама. То је егоист, најодвратнија од свих врста егоиста, јер је цела његова душа усредсређена на заштиту сопствене персоне. Ви мислите, он не воли сунце и топлоту? О, не, он их воли, и ако му гарантујете потпуну сигурност са задовољством ће се скинути и сунчати леђа, али сада је то ризично: на сунцу може изгорети, а у сенци се смрзнути и прехладити, а онда умрети. У мају, када сви траже хладовину, он излази на сунце, јер у право време – корисно је и презнојавање. Поред тог човека, такође, згодно је и обесити се, као и поред првог, чак још згодније: први ће двадесетак пута упорно пресецати конопац, а овај – спремно потегнути за ноге, да би се избавио од непријатног призора батргања тела.

Трећа врста људи сеновите стране припада соју ноћних птица, и млади војник – сунце, увек је њихов непомирљиви непријатељ. Они се њега боје и мрзе га. Они мрзе живот. Њихова душа је клупко заплетених змија, слепих и ненаситих, које једна другу уједају, као и онога у чијем срцу су нашле уточиште и који их је људском топлином угрејао. То су страшни и несрећни људи, као што су несрећни сви они који су осуђени да буду дом зла на земљи. Много их је, људи сеновите стране, и с напором се може сместити у одређене оквире њихова изузетна разноликост. Једино што их зближава и чини тако сивим, досадним и непријатељима живота – јесте мржња према сунцу или страх од њега. Током јесењих и зимских дана, када се над главом уместо неба распростре сиви војнички шињел, када све тоне у сиву маглу и жута, загонетна замућеност почне да гуши све живо, ти људи изгледају – као прави људи, и њихове тешке речи о одсуству и излишности сунца – звуче уверљиво. Ту су они господа. Њиховим душама сродна, сена царује земљом, и лица која жуде за сунцем, сива су као и лица оних који га мрзе.

Али са првим лучама априлског сунца разоткрива се обмана, и, као на суду, једни одлазе удесно, а они, који су толико дуго изгледали као прави људи, са истином на уснама, заузимају место са леве стране. Сунце је већ високо и његове пламене стреле, а они тврде да сунца нема и да је ваздух хладан, а када им покажу на небо, доказују да то није право сунце.

Истинско сунце, говоре, неће скоро изаћи, тачније, никада неће изаћи, а то, што сада шаље некакве стреле, варљиво је пролећно сунце, коме се не може веровати. И топлина његова је варљива и опасна: јер никада није толико прехлађених као у пролеће. Они, ти људи сеновите стране, увек знају колико је степени у хладу, и никада не знају колико је степени на сунцу, а када се врате кући из шетње и укућани се на њих обруше нестрпљивим питањима о времену они снуждено одговарају: – Хладно. Сиво. Ако размишљате да изађете, назујте каљаче и узмите кишобран. Како не поверовати човеку коме је чак и нос поплавео од хладноће – и са неповерењем посматрају укућани кроз стакло сјај сунца и мисле: „Како је све варљиво – изгледа топло, а у ствари је хладно.“ Ако хоћете добро да упознате човека, питајте га у пролеће о времену, и ако одговори: „осам степени у хладу“ – одмах прекините са њим односе, јер ништа ваљано из тих односа неће произаћи.

У литератури се људе сеновите стране називају песимистима, скептицима, мизантропима, загонетним природама, усамљеним душама и другим лепим именима, а у животу их ословљавају именима билижим истини – страшила и гадови. Узрок је у томе, што се у књигама о њима само чита, и када постану досадни, довољно је склонити књигу, а у стварности са тим људима треба живети без икакве наде, и у том случају немогуће их је склонити – закон не дозвољава.

Сада је песмица песимизма испевана до краја, и ако се неки нови мотиви за њу не пронађу, чак и у извођењу највећег уметника зазвучаће фалш. Имам у виду, наравно, не научни песимизам, далек од живота, већ малограђански песимизам, од кога муве цркавају.

Романописцу или драматургу, који лови савременост у своју мрежу, саветовао бих да обрати пажњу на један прилично распрострањен лик. Од искона био је човек сеновите стране, и имао, у своје време, успеха: њега су слушали и, када би долазио у госте, послуживали слаткишима; сада, отпуштен из службе, непотребан, мефистофелује: подсмева се, иронише и као гавран предсказује несрећу: – Неће бити сунца! Долази грозно време! Да. Данас је много таквих људи у Русији.
Л.Н. Андрејев
Превео: Александар Мирковић
Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 6 1916-1919)

Леонид Андрејев – БЕН-ТОВИТ*

Оног страшног дана, када се десила светска неправда и на Голготи, међу разбојницима био разапет Исус Христос – тога дана, од самог јутра, јерусалимског трговца Бен-Товита несносно је заболео зуб. Све је почело још претходне вечери: прво је осетио тиштање и благо пробадање у вилици са десне стране, а један зуб, последњи пре умњака, као да се мало померио и, приликом додиривања језиком, осећао би слаб бол. После јела, ипак, бол би потпуно утихнуо, па је Бен-Товит сасвим заборавио на њега и умирио се – тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је врло весео и није придавао значај злокобним знацима.

И спавао је добро и чврсто, али пред саму зору нешто је почело да га мучи, као да га је неко звао ради некаквог важног посла, и, када се Бен-Товит љутито пренуо из сна – болели су га зуби, болели су отворено и злобно, свом снагом оштрог бола који је сврдлао у вилици. И више није могао да разазна, да ли га боли јучерашњи зуб, или су му се придружили и други: цела уста и глава били су испуњени ужасним осећајем бола, као да су Бен-Товита приморали да жваће хиљаду ужарених, оштрих ексера. Он отпи из глиненог ћупа гутљај воде – и на трен силина бола умину.

Бен-Товит је био добар и поштен човек, који није волео неправду, али, када се његова жена пробудила, он ју је, једва отварајући уста, обасуо погрдама, жалећи се да га је оставила самог, као шакала, да завија и грчи се у мукама. Жена је покорно прихватила незаслужене прекоре, јер је знала да не долазе из злог срца, и донела му пуно добрих лекова: очишћени измет пацова који треба држати на образу, јаку тинктуру од шкорпионовог отрова и оригинално парченце плоче са Божијим заповестима, коју је Мојсије разбио. Од пацовског измета било му је мало боље, али не задуго, стање се побољшало и од тинктуре и комадића плоче, али сваки пут, после краткотрајног побољшања бол се враћао, још снажнији. У кратким предасима Бен-Товит се тешио мислећи о магарцу, маштајући о њему, а када би се стање погоршало, стењао је, љутио се на жену, претио да ће разлупати себи главу каменом ако бол не престане. И све време ходао је са једног на други крај равног крова своје куће, стидећи се да ближе приђе ивици, јер је целу главу умотао у мараму, као што то чине жене. Неколико пута су му притрчавала деца и ужурбаним гласићима причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит се заустављао, кратко слушао намрштеног лица, а онда би их, љутио лупивши ногом о под, отерао: био је добар човек и волео је децу, али сада га је љутило што га узнемиравају свакојаким ситницама. Такође, непријатност му је причињавало и то што се на улици и суседним крововима сакупило много народа, који није ништа радио већ само радознало посматрао Бен-Товита умотаног у мараму, као жена. Већ се спремао да сиђе, када му жена рече: – Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то забавити. – Остави ме, молим те. Зар не видиш колико ме боли? – срдито је одговорио Бен-Товит.

Али у жениним речима зазвучало је мутно обећање да зубобоља може проћи, па је преко воље пришао до ограде. Накрививши главу у страну, зашкиљио је једним оком, наслонио образ на руку и правећи гадљиво-плачеван израз лица погледао надоле.

Кроз уску улицу, пењући се ка брду, у нереду се кретала огромна маса људи, обомтана прашином и непрекидним повицима. По средини улице, повијајући се под тежином крстова, ходали су преступници, а над њима, као црни замјеви, летели корбачи римских војника. Један од њих – онај са дугом светлом косом у поцепапаној и окрвављеној кошуљи – спотакао се на бачени камен и пао. Узвици посташе гласнији, и маса га, слична таласу прошараном свим бојама мора, прекри. Бен-Товит изненада задрхта од бола – као да му је неко забио у зуб усијану иглу и окренуо је – и зајеча: „У-у-у-у“, удаљивши се од ограде, гадљиво-равнодушан и љут.

– Како се деру! – рече он са завишћу, замишљајући широко отворена уста са снажним, здравим зубима, и како би и сам викнуо да је здрав. Од те помисли као да се бол разјари, и Бен-Товит поче брзо да врти замотаном главом мумлајући:„М-у-у”. – -Причају да је Он исцељивао слепе – рече жена не одмичући се од ограде и баци каменчић на оно место ка коме је, подигнут бичевима, споро ходао Исус. – Како да не! Нека Он сада исцели ову моју зубобољу – иронично је одговорио Бен-Товит и раздражено, с горчином додаде – Колику прашину дижу! Као да су стадо! Све их треба растерати батином! Одведи ме доле, Саро!

Показало се да је жена била у праву: призор је унеколико забавио Бен-Товита, а може бити да је на крају, и измет пацова помогао, па је успео да заспи. А када се пробудио, бол је готово ишчезао, и само се на десној вилици појавио малени оток, толико мален, да се једва могао видети. Жена је рекла да се уопште не примећује, а Бен-Товит се лукаво смешио: знао је колико је добра његова жена и како воли да говори лепе и пријатне ствари. Дошао је и сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га одведе да му покаже свог магарца с поносом слушајући велике похвале упућене себи и животињи.

Затим су, на молбу знатижељне Саре, све троје кренули на Голготу да погледају распете. Уз пут је Бен-Товит испричао Самуилу све, од самог почетка, како га је јуче заболела вилица са десне стране и како га је у сред ноћи пробудио страшан бол. Да би боље дочарао своју муку болно је грчио лице, затварао очи, вртео главом и стењао, а седобради Самул је саосећајно климао главом и говорио: -Ај-ај-ај! Како боли!

Бен-Товиту је годило пријатељско саосећање па је поновио причу, а онда се вратио у далеку прошлост, када му се први пут покварио зуб, доњи, на левој страни. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Сунце, осуђено да обајсава свет тог страшног дана, већ је зашло иза далеких брда, и на западу је горела, налик крвавом трагу, пурпурно-црвена трака. Испред ње су се тамнећи растапали крстови, а у подножију средњег крста, нејасно су се белеле неке клечеће фигуре . Народ се одавно разишао; постајало је хладно, и, бацивши кратак поглед на распете, Бен-Товит узе Самуила под руку и пажљиво га поведе кући. Осећао је налет красноречивости, па је хтео заврши причу о зубобољи. Ишли су они тако, и Бен-Товит је уз Самуилово саосећајно климање главом и повремене узвике, правио болне гримасе, вртео главом и искусно јечао – а из дубоких кланаца, са далеких спаљених равница спуштала се црна ноћ. Као да је хтела да сакрије од погледа неба велико злодело земље.

Леонид Андрејев

Превео: Александар Мирковић

Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 1 1898-1903)

НАПОМЕНЕ: бен -“…значи ’’син …..”. Пример: Јаков бен Јицк значи: Јаков син Јицаков.”

Товит – “Бог је добар”

тов – добар