Фјодор М. Достојевски, РУСКИ НАРОД – НАРОД БОГОНОСАЦ

Шатов га прекиде махнувши руком.

– Ви се сећате својих речи да »Рус не може бити атеист«; »атеист одмах престаје бити Рус«, сећате ли се?
– Тако? – изусти Николај Всеволодович као да понавља питање.
– Питате? Заборавили сте? Међутим, то је једно од ваших најтачнијих указивања на једну од најглавнијих особина руског духа, коју сте ви погодили. Нисте то могли заборавити! Подсетићу вас још и више, казали сте тад још: »неправославан верник не може бити Рус«.
– Држим да је то словенофилско мишљење.
– Не, данашњи словенофили одрекли би га се. Народ је данас паметнији. Али ви, ви сте ишли тада још и даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целом свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило антихриста, и тако упропастило цео западни свет. Ви сте изричито говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер одрекла се исквареног римског бога, а новог није нашла. Ето, све то сте ви онда могли да тврдите! Ја памтим наше разговоре!
– Да имам веру, ја бих, несумњиво, и сад то поновио; нисам лагао кад сам говорио као онај који верује – рече Николај Всеволодович врло озбиљно.
–Али уверавам вас, то понављање мојих некадашњих мисли чини врло непријатан утисак на мене. Бисте ли могли престати?
– Да имате веру? – повика Шатов нимало се не обзирући на његову молбу.
– А зар нисте опет баш ви говорили: кад би вам се математички доказало да је истина ван Христа, онда бисте радије пристали да останете са Христом него са истином? Јесте ли?
– Али допустите, најзад, и мени да ја вас упитам – повиси глас Ставрогин – чему води тај несносан и… пакостан испит?
– Овај ће испит проћи и никад више вам се неће поменути.
– Ви једнако остајете при томе да смо ми ван простора и времена.
– Ћутите! – викну Шатов. – Ја сам глуп и невешт и нек моје име и пропадне у смешноме, није то важно. Него, допуштате ли ви мени да вам поновим целу тадашњу вашу главну мисао… О, свега је то десетина реченица, сам закључак.
– Поновите, ако је само закључак.

Ставрогин већ учини покрет као да ће погледати у часовник, али се уздржа и не погледа. Шатов се опет погну на столици и тренутно као да опет подиже и прст увис.

Ниједан народ – започе он као да чита редове, а у исти мах је још једнако претећи гледао у Ставрогина – још се ниједан народ није уздигао по начелима разума и науке, још ниједном није било за то примера, осим можда тренутно, и тада из глупости. Социјализам већ по суштини својој мора да буде атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да свој свет намерава уредити искључиво по начелима науке и разума. Разум и наука су у животу народа, свакад, сада и од почетка векова, вршили само дужност другог реда, и службену, па ће је тако вршити и до свршетка векова. Постоји друга сила која народе ствара и креће, која заповеда и која господари, али којој је порекло непознато и неразјашњиво. Та сила је сила неутољиве жеље да се дође до свршетка, до краја, а у исти мах она свршетак одриче. То је сила непрекидног и неуморног потврђивања свога живота, свог постојања и сила порицања смрти. То је дух живота, као што је писано, дух »реке живе воде«, чијим усахнућем Апокалипса онолико прети. То је начело естетичко, како веле филозофи, начело морално, како потврђују опет они. »Тражење Бога« је то, како ја велим, најпростије. Смер свакога народног кретања, у свакоме народу и у свако доба његовог живота, јест сам и искључиво тражење Бога, свог Бога, неминовно свог сопственог Бога, и онда вера у њега као у једног истинитог Бога. Бог је синтетичка личност целог народа, узета од почетка његовог и до свршетка, до краја. Још никада није било да сви, или многи народи имају једног заједничког Бога; него је одувек народ имао свог посебног Бога. Знак је пропасти народности кад богови постају општи. Кад богови постану општи, онда умиру и богови и вера у њих заједно с народима, што је народ моћнији, тим је његов бог посебнији. Још никада није било народа без религије, то јест без појмова о добру и злу. Сваки народ има свој сопствене појмове о добру и злу и своје сопствено добро и зло. Када у многих народа појмови о добру и злу постану општи, тада народи изумиру, тада се и разлика између добра и зла потире и ишчезава. Разум није никада био у стању да одреди добро и зло, чак ни да одвоји зло од добра, бар приближно; него их је увек, постидно и жалосно, још мешао; а наука је увек давала одговоре песницом. Тиме се нарочито одликовала полунаука, најстрашнији бич човечанства, горе од море, глади и рата, непознат до данашњег века. Полузнање је деспот каквог још никад до данас није било. Деспот који има жреце и робове, деспот пред којим све погиње главу с љубављу и с празноверицом, деспот до данас незамислив, пред којим дршће и сама наука и срамно му повлађује… Све су то ваше сопствене речи, Ставрогине, све, осим ово неколико речи о полузнању, које су моје, јер сам и ја сам полузнање, па га, дакле, нарочито мрзим. А у вашим мислима, чак ни у вашим рачима, нисам изменио ништа, ни једно словце.
– Не мислим да сте хтели изменити – рече Ставрогин опрезно. – Ви сте топримили с ватром и с ватром сте и преиначили, не опажајући шта чините. Већ само то што ви Бога спуштате до простог атрибута народности…

Он је наједанпут, с појачаном и посебном пажњом почео да прати Шатова, и то не толико његове речи колико њега самог.

– Спуштам Бога до атрибута народности! – повика Шатов – напротив, узносим народ до Бога. А је ли икада и било друкчије? Народ је тело божје. Сваки народ само је дотле народ док има свога засебног Бога, а све остале богове на свету изузима без икакве помириљивости, и докле верује да ће својим Богом победити, а све остале богове прогнати са света. Тако су сви веровали, од почетка векова, сви велики народи, бар сви колико-толико одабрани, који су стајали на челу човечанства. Против чињеница ићи се не може. Јевреји су само зато живели да дочекају истинитог Бога и свету су оставили у наслеђе Бога истинога. Грци су обожавали природу и свету су завештали своју религију, то јест филозофију и уметност. Рим је народ обоготворио у држави и завештао је народима државу. Француска је током целе своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римског бога, и кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо засад назива социјализмом; а учинила је то једино стога што је атеизам здравији од римског католицизма. Ако велики народ не верује да је истина једино у њему (сасвим тако: у њему, и искључиво у њему), ако не верује да је он сам способан и да је позван да својом истином све ускрсне и спасе, онда се он брзо претвара у етнографско градиво, а не у велики народ. Истински велики народ никад се не може помирити с улогом другог реда у човечанству; чак ни с улогом првог реда; него неминовно и искључиво с првом, то јест бити међу народима први. Народ који ту веру губи, већ није народ. Истина је, међутим, само једна, па, дакле, и само један народ може имати Бога Истинога, ако би остали народи баш и имали својих посебних и великих богова. Једини народ »богоносац« – то је руски народ… и… и, је ли могућно да ме ви, Ставрогине, сматрате за лудака – одједанпут повика Шатов бесомучно – за лудака који не уме више ни да распознаје јесу ли ове његове речи сада старо немоћно наклапање премељано у свима московским словенофилским воденицама, или су то потпуно нове речи, последња реч, једина реч обнове и ускрса… и… и… шта ми је стало до вашег смеха, Ставрогине! Шта ме се тиче што ме ви нимало не разумете, нимало, ама нимало, ни речи, ни словца!… О, колико у овом часу презирем ваш охоли осмех и поглед!

Он скочи с места, на његовим уснама се чак и пена појави.

– Напротив, Шатове, напротив – проговори Ставрогин озбиљно и уздржано, не дижући се с места – својим ватреним речима ускрсли сте у мени много ванредно моћних успомена. У вашим речима видим своје лично расположење од пре две године; и сада вам више нећу рећи, као малочас, да сте моје тадашње мисли узели преувеличано. Сада ми се чини да су биле чак још искључивије, још самовласније, и уверавам вас, по трећи пут, јако бих желео да потврдим све што сте сад говорили, све, од речи до речи, али…
– Али, потребан вам је зец.
– Шта-а?
– Па то је ваш, ваш ниски израз – насмеја се Шатов јетко и опет седе. – »Да се направи умокац од зачевине, потребан је зец; да се верује у Бога, потребан је Бог«, то сте, кажу, ви у Петрограду говорили, на форму Гогољевог Ноздрева, који је хтео да ухвати зеца за задње ноге.
– Није тако: него се он похвалио да га је већ ухватио. Збиља, допустите, узгред, да и ја вас једним питањем узнемирим, утолико пре што, чини ми се, сад имам потпуно право на то. Реците ми, је ли тај ваш зец ухваћен, или још бежи?
– Како смете да ме тим речима питате? Питајте другим, другим речима! –одговори Шатов и одједанпут сав задрхта. – Како је по вољи; дакле, другима – погледа га грубо Николај Всеволодович. – Хтео сам да знам: верујете ли ви сами у бога или не?
Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији… Ја верујем… – муцао је Шатов у заносу.
– А у Бога? У Бога?
– Ја… ја ћу веровати у Бога.
На Ставрогинову лицу не покрете се ниједан мишић. Шатов га гледа ватрено изазивачки, као да хоће да га сагори својим погледом.
– Ја вам нисам рекао да никако не верујем! – викну Шатов најзад. – Ја само хоћу да се зна да сам ја једна несрећна и досадна књига и ништа више, засад… Али нека мене вода носи! Реч је о вама, а не о мени… Ја сам човек без дара и могу само дати крв своју, и ништа више, као сваки човек без дара. Али нек носи пропаст и крв моју! Ја о вама говорим; две године сам вас овде чекао… Вас ради ево већ пола часа играм наг пред вама. Ви, једино ви бисте
могли подићи ту заставу!…

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, (стр. 269-275), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић

Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић

Марко Миљанов, БОЛУЈЕ МУ МОЗАК…

Онај који свједочи сам о себи ријечима да је бољи од другога, био би као циркусант у очима народа. О таквоме се у народу говорило: ,,Болује му мозак, не вриједи му доводити лекара. “ У оваквом болеснику који себе уздиже људи траже забаву, да им лакше прође вријеме с његовим болесним будалаштинама. Око њега се окупи пола села, као у бијелу неђељу кад се иде у машкаре.

Марко Миљанов, Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Фјодор М. Достојевски, СТАРЦИ

Можда ће неко од читалаца помислити да је мој младић био болешљива, екстази наклоњена, оскудно развијена природа, бледо сањало, закржљао, изнурен човек. Напротив, Аљоша је у то време био стасит, румених образа, ведра погледа, деветнаестогодишњи младић, пун здравља. Он је био у то време и врло леп, витак, средњег раста, тамносмеђ, са правилним, премда мало дугуљастим овалним лицем, сјајним тамносивим, широко размакнутим очима, веома замишљен и, очигледно, веома спокојан. Можда ће неко рећи: црвени образи не сметају ни фанатизму ни мистицизму. Но мени се чини да је Аљоша био чак више него ико реалист. О, наравно, у манастиру је он потпуно веровао у чуда, али, по мом схватању, чуда никад не збуњују реалиста. Чуда не доводе реалиста вери. Прави реалист, ако не верује, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује ни у чудо; а ако чудо стане пред њега као неуклоњива чињеница, онда он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити чињеницу. А ако је и допусти, онда ће је допустити као природну чињеницу, која му само до сада није била позната. Код реалиста се не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а кад је видео, он рече: “Господ мој и бог мој!” Је ли га чудо нагнало да верује? Највероватније је да није, него је поверовао једино стога што је желео да верује, и што је можда већ веровао потпуно, у дубини своје душе, чак и онда кад је говорио: “Нећу веровати док не видим.”


Рећи ће можда неко да је Аљоша био туп, неразвијен, да није довршио школу и тако даље. Да није довршио школу, то је истина; но казати да је био туп или глуп – била би велика неправда. Ја ћу просто поновити оно што сам рекао раније:
он је на тај пут ступио само стога што га је у то време једино тај пут свега задобио и показао му одједном идеалан излаз за његову душу, која се из мрака на светлост отимала. Додајте још да је он био унеколико младић овог нашег времена, то јест поштен по својој природи, који је тежио за истином, тражио је и веровао у њу, а кад би поверовао, тражио да одмах у њој и учествује свом снагом своје душе, и који је тражио да одмах учини какав подвиг, са неизоставном жељом да све жртвује за тај подвиг, па и сам живот. Премда, на жалост, ти младићи не разумеју да је у већини таквих случајева жртвовати свој живот можда најлакша жртва, и да, на пример, жртвовати пет-шест година своје бујне младости за мучно и тешко учење, за науку, макар само за то да удесетостручи у себи снагу за службу оној истини и том подвигу који је заволео и који је наумио да изврши – таква жртва је увек, за већину њих, изнад њихове снаге. Аљоша је изабрао свима супротан пут, али са истом жудњом за што бржим подвигом. И тек што се он, замисливши се озбиљно, дубоко уверио да бесмртност и Бог постоје, одмах је, сасвим природно, рекао себи: “Хоћу да живим за бесмртност, а на половичан компромис не пристајем.” Исто тако, да је решио био да бесмртности и Бога нема, он би оног тренутка пошао у атеисте и социјалисте (јер социјализам није само радничко питање такозваног четвртог сталежа него углавном атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу). Аљоши се чинило чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је: “Раздај све па пођи за мном ако хоћеш да будеш савршен.” И Аљоша рече себи: “Не могу ја, место, ,свега’, дати две рубље, а место, ,иди за мном’, одлазити само у цркву на службу.” Из успомена његовог детињства можда се сачувало нешто о нашем оближњем манастиру, куда га је могла мати водити на црквену службу. Можда су што утицали и коси зрацисунчевог заласка пред иконом, према којој га је пружала кликуша мати. Дође нам он тада замишљен можда само зато да види је ли ту све или су ту само “две рубље”, и – у манастиру наиђе на овога старца…

Тај старац, као што сам већ саопштио раније, био је старац Зосима. Али би сад овде требало рећи неколико речи о томе шта су уопште “старци” у нашим манастирима. Мени је жао што се на том пољу не осећам доста стручан и сигуран. Али ћу ипак покушати да ствар изложим у неколико речи и површно. Пре свега, стручни људи тврде да су се старци и испоснички живот појавили код нас, по нашим руским манастирима, тек сасвим недавно, нема ни сто година, док на свем православном Истоку, нарочито на Синају и у Светој Гори, постоје већ више од хиљаду година. Тврде да је “стараштво” постојало и код нас у Русији у најстарија времена или је неизоставно морало постојати, али услед руских несрећа, услед татарске најезде, унутрашњих побуна и прекида пређашњих веза са Истоком после пада Цариграда, та се установа код нас заборави и стараца нестаде. А наново их је увео крајем прошлог века један од великих испосника (каошто га зову), Пајсиј Величковски, и његови ученици, но и до данас, чак после скоро сто година, постоје они тек у мало манастира; чак их и гоне, као неку нечувену у Русији новотарију: “Стараштво” је нарочито напредовало код нас у Русији у једној знаменитој монашкој “пустињи”, у козељској општини. Кад га је и ко установио и у нашем манастиру – не могу казати, али у њему је била већ трећа смена стараца, и старац Зосима био је последњи од њих, али и он је већ био скоро на прагу смрти због изнурености и болести, и нису знали ко да га замени. То питање је за наш манастир било важно, јер наш манастир ничим није био нарочито знаменит до тог доба: у њему није било ни моштију светих угодника, ни самојављених чудотворних икона; није било чак ни славних предања, скопчаних са нашом историјом, а није имао ни историјских подвига и заслуга за отаџбину. Он се подигао и прославио широм целе Русије нарочито због стараца; богомољци су долазили до нас гомилама, из целе Русије, из даљине на хиљаде километара, да виде и чују те наше старце. Па шта је то старац? Старац – то је онај који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај који се предаје прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери да може, напослетку, послушношћу у току целога живота, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест “стараштво”, није теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису што и обично искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се подразумева стална исповест свих испосника старцу и неразрушива веза између онога који је везао и везанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши неки задатак, који му је одредио његов старац, отишао од њега из манастира и дошао био у другу земљу – из Сирије у Египат. Тако се после дугих и великих подвига удостојио, напослетку, да претрпи мучења и мученичку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред при узвику ђаконовом: “Оглашени, изиђите!” – мртвачки сандук са телом мучениковим, који лежаше у њему, откиде с места, и би избачен из храма, и тако трипут. Напослетку дознадоше да тај мукотрпник некада није испунио заповест, него је отишао од свога старца и, према томе, без одобрења старчева нису му греси могли бити опроштени, ни крај свих његових великих подвига. А кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се могао свршити његов погреб. Наравно, ово је само древна прича; али ево шта се недавно догодило: један од наших савремених монаха спасавао се у Светој Гори; наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он из дубине душе своје заволео као светињу, као тихо пристаниште – па да иде најпре у Јерусалим, на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на север, у Сибир: “Тамо је теби место, а не овде.”

Пренеражени и тугом убијени монах јави се у Цариграду васељенском патријарху и замоли га да га разреши послушања, али му и васељенски владика одговори да га не само он, патријарх васељенски, не може разрешити, него на свој земљи нема, нити може бити такве власти која би га могла разрешити од послушања које му је старац наложио, осим власти оног старца који му је заповедио. На тај начин, “стараштво” је обдарено влашћу, у извесним приликама, безграничном и несхватљивом. Ето зашто је у многим манастирима код нас “стараштво” с почетка било дочекано скоро са гоњењем. Међутим, у народу су старце одмах почели високо поштовати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет и врло угледни људи, с тим да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савете и поуку. Видевши то, противници стараца су викали, поред других оптужби, да се ту самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести, премда, кад искушеник или световњак непрекидно исповеда своју душу старцу, то се не врши као тајна. Међутим, установа манастирских стараца одржала се и мало-помало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, додуше, и то да ово испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препород човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању, може да се претвори у оружје са две оштрице, тако да понеког може да одведе место у смиреност и потпуно господарење над самим собом, напротив, до најсатанскије гордости, то јест до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет пет година, био је спахијског порекла, негда је, у најранијој младости, био у војној служби и служио на Кавказу као нижи официр. Без сумње је морао задивити Аљошу неким нарочитим својством своје душе. Аљоша је живео у самој ћелији старца, који га је врло заволео и примио га к себи. Треба рећи да Аљоша, живећи тада у манастиру, ничим није још био везан; могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио мантију, носио ју је добровољно – да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Дабогме да се то њему и допадало. На младићку уобразиљу утицале су можда моћ и слава која је непрестано окруживала његовога старца. За старца Зосиму многи су говорили да је, пуштајући к себи толико година све који му долажаху да исповеде своје срце, и који су жељни били да од њега чују савета и утешну реч, толико много исповести, горког кајања и признања примио у своју душу да је, на крају, стекао већ тако префињену проницљивост, те је при првом погледу на лице непознатога, који би му дошао, могао погодити: због чега је дошао, шта му треба, и какве муке растрзају његову савест, и зачуђавао је, збуњивао и скоро плашио понекад дошавшег тим познавањем његове тајне пре него што је тај иједну реч проговорио. При том је Аљоша скоро увек запажао како су људи, скоро сви који су први пут улазили старцу да разговарају насамо са њим, улазили са страхом и немиром, и излазили од њега скоро увек светли и радосни – и најтуробни је лице претварало би се у срећно. На Аљошу је необично деловало и то што старац ни најмање не беше строг; напротив, бивао је скоро увек весео у опхођењу. Монаси су за њега говорили да он нарочито пријања душом ономе ко је грешнији, а ко је најгрешнији, тога ће највећма и заволети. … У чудесну моћ старчеву веровао је безусловно и Аљоша, као што је безусловно веровао и у причу о сандуку што је летео из цркве. Он је видео како су се многи од оних који су долазили са болесном децом или одраслим рођацима и молили да старац метне на њих руке и да очита над њима молитву,
брзо враћали – понеки чак већ и сутрадан – и падајући ничице у сузама пред старцем, захваљивали за исцељење својих болесника…  За Аљошу се није постављало питање зашто га они воле, зашто пред њим падају ничице и плачу од милине чим му само угледају лице. О, он је одлично разумео да за смирену душу руског простог човека, измучену радом и јадом, и, што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим тако и светским, нема јаче потребе и утехе него наћи светињу или светитеља, пасти пред њега и поклонити му се: “Ако код нас има греха, лажи и искушења, ипак постоји на земљи, тамо негде, светитељ и човек виши од нас; у њега је зато истина, он зато зна истину: значи, она не умире на земљи, па ће, дакле, кад-тад и к нама доћи, и завладаће на свој земљи, као што је обећано.” Знао је Аљоша да тако исто осећа, па чак и мисли народ, он је то разумео, али да је баш старац тај светац, тај чувар божје истине у очима народа – у то ни он није сумњао ни најмање, заједно са уплаканим сељацима и њиховим болесним женама, које су пружале старцу своју децу… Уопште, у последње време некакво дубоко пламено унутрашње усхићење све се јаче разгоревало у његовом срцу. Њега није збуњивало нимало што тај старац стоји пред њим ипак као усамљена појава: “Свеједно, он је светац, у његовом је срцу тајна препорода свију, она моћ која ће напослетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и волеће један другог, и неће бити више ни богатих, ни сиромашних, ни оних што се дижу, ни понижених, него ће бити сви као деца божја, и настаће право Царство Христово.” Ето о чему је сањало срце Аљошино.

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва књига, V глава, одломак), превео: Милосав Бабовић

Марко Миљанов, ШТО ЈЕ БОГА БЛИЖЕ, ТО ЈЕ И ЧОЕКА БЛИЖЕ

/…/ Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближа својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем што је Бога ближе, то је и чоека ближе. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 98) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, ПУСТА ЈЕ ГОРА И ПЛАНИНА!…

Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ‘ранитељка и спаситељка српскије’ мученика, које је у себе ‘ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко сила кратит’ и вратове превијат’, и злу пропаст, а добру спасење покаживат’ из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије, а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!… Нема оније’, који су изворе суза изворима крви замјењивали!… Нема с планина синова, који су из њенијâ горâ слободу бранили и свакијем мукама одолијевали!… Нема у гору оније’ мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!… Не!… Таква срца немају мира ни задовољства; само га у то могу нај даном и ноћем, у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опачилу но природној сили, зими и врућини, и свакојакој муки која се измислит може, презирући смрт и муке на живот, које су често теже од смртиНема оније’, који себе дају најтежим мукама за најсвети(ји) аманет, којега му чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да све видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се на заборави ова свијећа ужижат’ на олтар српског племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват’, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет’ и за то мријет’ кâ што умријеше Рако и Илија, и њи’ни другови, не само који су у њи’но вирјеме ш-њима били, но и пријед и пошлије њи’ ‘ајдуковањем војевали и свети аманет чували и жвоте своје и крвничке губили. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 166-167) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, МИ МОЖЕМО НАШУ ЛИЧНУ УВРЕДУ ПРАШТАТ’, АЛИ УВРЕДУ СРПСКОГА НАРОДА НЕЋУ ПРАШТАТ

Али ништа, можда, тако речито не осветљава карактер овог чудног човека и његов патриотизам, као случај са тајним агентом Аустрије. Непосредно после Маркова разилажења с кнезом Николом, дакле у доба када је „развојвода“, без икакве плате, повучено седео на Медуну, долази му тајни предлог од бечке дипломације и нуди му се престо Албаније. Извештен о овоме, Марко бечког агента не хте ни да прими на разговор. Место тога, он писмено поручује Тому Ораовцу и Нову Спасојеву да такав гест не само добију него и достојно казне. 

Ако дође они посланик из Беча — пише он Ораовцу и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића, и још кога ‘оћете, па га добро дочекате кâ и царског посланика и српског душманина: ударите му стотину тојага, или, ако ћете кâ великоме, сто и једну. Ако бидне писма од арбанашког народа, одговорите и’  љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па jош који страда. А посланику аустријскоме најбоље ово што реко’. Истина, жâ ми га кâ слугу и човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустријскоме, да и ми желимо (добро) нашој отаџбини и нашему Господару“. … „Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо. Али ћемо се и ми њима ругат зашто немају блага ни силе за коју те не купит“.

У другом писму, послатом Нову Спасојеву, војвода скреће пажњу на прво писмо, па каже: …“Може бит’: вама се учињело прећерано да га бијете … Ја и сам видим да је прећерано кад би се гледало с гледишта човјечанскога; али несита сила чојства не заслужује. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Што ћy говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човек заборави на себе. Ја не би тога Аустријанца био ни прогонио као слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘oћe тако и ми бисмо друкчиje … Mи можемо нашу личну увреду праштат’ и заборављат, али увреду Српскога народа нећу заборављат нити ју и за чим замјењиват’ …

Како су му, поводом првог писма, скренули пажњу на овакав поступак према странцу, Марко сада додаје: …“Но, пошто ви се допада да би лепше било друкчије, а ви ‘ајде провате ово:  …“Реците аустријскоме посланику да каже његовоме цару, кад би’ га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то Српска краљевина — а Срби ће знат, како ће бит благодарни својему избавитељу — бисмо му свакојако добра жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ja, Божа ти вјера, радији би му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз … Ако ви обећа и поштену ријеч дâ: да ће цару његову, као Српскога Народа пријатељ говорит, сретните га лијепо; а ако не кћедне ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тоjaгe. Цару и посланику то нека је одговор!“

Писма, из којих наведосмо горње цитате, датирана су 1883 год. То је, од прилике, и важни датум када је стари ратник мач заменио пером и почео бележити Примјере чојства и јунаштва који ће прослављеном јунаку и човеку донети и књижевни глас.

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ

Кад се изненада појави пред путником, укривен шумском склопу, мали манастир обрадује човјека топлом цигленом бојом својих кровова и ниских кубета опкољених раскошним орашјем. Све је ту у обичним људским сразмјерама, израсло из душе скромног мајстора неимара, доступно и сељаку аргату, чији орах, посађен за спас душе и на увеселеније поклоницима, већ одавна надраста позлаћене крстове светиње. Своји смо, дакле, и нећемо се замјерити, ако неко неког случајно покрије својом сјенком.

Тако је споља, а већ унутра, у тијесној манастирској цркви, одозго из куполе, гледа те, озбиљан и вјечно будан, византијски Исус Пантократор. Е, сад ми реци, зашто ли је он, дан и ноћ, запео да брине за наш спас, кад се и ми сами нисмо баш нарочито око тога претргли? Зато ли, ваљда, посјетиоци ријетко и дижу поглед пут његова лика, а кад крај крају дође, није баш ни пристојно у светом храму зијевати увис као кокош кад воду пије.

С иконостаса и околних зидова потамњели свеци, тмурни и ћутљиви, ослушкују кораке ријетких посјетилаца. Огуглали кроз вјекове на сва чуда, они више нит се боје, нит се радују чему. Давно су помрли блажени ктитори, осиромашили и разбјегли се приложници свјатаго храма сего, а христољубиво је војинство изгинуло у биткама против невјерних агарјана. Ћути, дакле, рабе божји, и трпи искушења као праведни Јов. Ево, ипак смо дочекали да замре лаки топот татарске коњице и звецкање криве димискије. Шта ли нам се спрема у неизвјесној будућности?

Отац Симеон, просијед и отежао калуђер, већ десетинама година чува опустјелу и запуштену свету обитељ. Помаже му Зрикан, потркуша, звонар, а по невољи и кувар, мутав попут овце. Чим први сутон, Зриле већ пободе нос у свој кожух и захрче, а отац Симеон остане сам у конаку да своди замршене рачуне од овога и онога свијета.

Минулих година, дешавало се, долута у манастир онемоћао калуђер. Дође ту да умре, па за дугих вечери, слабашним гласом, прича домаћину своје злехудо посно житије, све докле га тако, загледана у прошлост, изненада не позове Господ. Онда се прича прекине, а отац Симеон, још многи сутон касније, дочека сједећи на ниској каменој огради тијесна манастирског гробља. Ћути он, ћути самохрани гост потукач под свјежом хумком, а кад једног дана ипак постане јасно да се недовршена прича неће наставити, отац Симеон креће спора корака натраг у манастир. Запути се својој постојаној утјешитељици, безименој светој царици, која га толике године мимо гледа са дрвене иконе испод ниска црквеног свода.

— Пресвета царице, заштитнице, опет остадосмо сами… Опет сами.

Не говори јој о смрти свога госта, она стоји, узвишена и вјечна, изнад свега тога. Он јој се, у ствари, помало и правда што је који дан била занемарена, а сад, ево, опет смо сами, своји и више нема никог да омета и квари наше,тмурно усамљеничко друговање.

Прошло је већ неколико десетина година од онога дана кад је отац Симеон први пут крочио преко прага овог манастира, и први пут се, лицем у лице, сусрео с посвећеном владарком с прастаре иконе.

Била је то једна од оних, по грчким узорима рађених, василиса, светих царица, ликом и стасом као дјевојчица, с краљевском круном у златотканој одежди. Видећи је први пут, млади монах сажаљиво је уздахнуо:

— А шта ћеш ти овдје, јадо моја, у овој нашој тами и дивљини?

Пожалио је тањушну крхку царицу и већ првом приликом набавио мало сребрно кандиоце и упалио га пред њеном иконом. Отада је тај скромни жижак у црвеној чашици редовно опслуживан, постојано свијетлио пред лицем посвећене василисе, толико различите од осталих строгих и мрких светитеља, чак и од забринуте Богомајке, нагнуте над голишавим младенцем.

Једне вечери, враћајући се касно с неког сеоског погреба, каљав, прозебао и мало припит, отац Симеон обрадова се вјерном жишку у тами, приђе икони и прозукло упита:

— Бдијеш ли, златолика, а? А ја, недостојни, видиш ли какав излазим пред твоје часно лице. Невоља, велика невоља, царице моја, владарко.

Отада, редовно, кад год би се враћао одакле из околних села, с каквог обреда или светковине, тамни монах покајнички је прилазио својој василиси и, малчице се поводећи, тмурно се жалио:

— Знам, пресвјетла, опет ћеш окренути своје лице од мене, многогрјешног раба твојего. На ракијештину баздим, на бијели лук и такав се, ево, усуђујем да изиђем преда те. Праштај, света царице, и помени ме у молитвама својим.

Одлазио је затим у своју мирну ћелију и тамо у заупокојеној тишини престарјела конака, полако заборављао све напоре, тегобе и погубну гунгулу мирјанског свјетовног живота. На концу, у раздвоју јаве и сна, остајао му је у замрлој свијести само онај малени жижак и над њим света царица, неизмјенљива вјечита у својој чистој неуништивој љепоти. Таква је улазила у његов сан, блага незлобива господарица, која не памти и нигдје не биљежи његова овоземаљска прегрешенија, вољнаја и невољнаја.

Једног дана мирни манастир испуни се несвакодненом лармом и трком. Дошли су историчари умјетности, конзерватори и заштитници старина. Све су знали, све видјели као на длану, чак и оно што се крило под наслагама почађала малтера. Око златолике царице заграја вашарски бучна гомила

— Ово апсолутно мора на централну националну изложбу. Видите ли ви овај рад, овај чисти и профињени ликовни израз.

Отац Симеон се побуни са жестином и њему самом неочекиваном:

— Не, ово неће из ове свете обитељи!

— Али, драги оче, па ово је право откровење.

Откровење?! Шта о неком откровењу знају ови бучни свјетовњаци који ни једну једину облачну јесењу ноћ нису провели под овим тешким сводовима? Шта за њих значи смирена василиса, која зрачи неземаљском ведрином изнад овога нејаког жишка који се упорно бори с тамом?

Једно мршаво прозрачно момче, свијетлих очију, прихвати оца Симеона за руку.

— Пустите, драги оче, чуваћемо је као свој живот. Ево, ја вам ријеч дајем, из истог смо краја, земљаци.

Послије неколико дана отац Симеон испратио је кола са својом царицом. Потиштен као да прати покојника на његов посљедњи пут: со свјатими упокој! А кад се увече запутио у своју ћелију, пролазећи крај утуљена кандила, он тек тада коначно схвати зашто то понекад у пустој зимској ноћи тако очајно завијају вуци. Није то само од глади. Самоћа је страшнија од свега на свијету, али шта би Господ казао да крштена душа почне да завија?

Неочекивано, петнаестак дана касније, стиже оно тршаво момче с василисом, упакованом у безброј завоја и хартије кно да је рањеник.

Оче, враћамо ти твоју царицу, она не може без манастира.

— Царицу?

— Јесте, драги оче. Стољећима навикла на овај манастир, изложена дрвена икона изненада је почела да ,,ради“, да се надима и потклобучује. Да би је спасили, морали смо, хитно да је вратимо на њезино старо мјесто. Касније ћемо видјети шта ћемо даље, мораће на лијечење.

Те исте вечери, свечан и узбуђен, отац Симеон поново је ужегао кандило пред иконом своје утјешитељице и пријекорно уздахнуо:

— Ето ти, пресвета, како је то у овоме гуравом свијету. Ни петнаест дана ниси провела тамо, а већ си почела губити свој свети лик. Шта ли ћеш тек онда рећи за мене, многогрешног, који никад и не вадим ноге из овога тешког земаљског блата!

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ, (стр. 133-136), БИГЗ, Београд, 1977

Ђорђе Оцић, И УМИРАЊЕ СА СМИСЛОМ ЈЕСТЕ ЖИВОТ…

(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…

— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…

Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, НА КОСОВО…

— „Протерани из Западне Славоније“. „Избегли из Босне“. „Побегли из Книнске Крајине“. „Доселили се из Црне Горе“. Али: „Изгнани с Косова“. С Косова, не из Косова! Јеси ли се икад упитао зашто никад „из“ него увек и једино „са“?
— Нисам.
— Па, запитај се!
— Реци!
— Зато што се с Косова „силази“ а не „излази“, „спушта“ а не „потискује“, „руши“ и „скида“ а не „истерује“ и не „изгурује“. „Свргава се“ а не „избацује се“. Зато што је Косово: горе. Изнад! Високо! Оно друго је — друго: доле, испод.
На Косово не улазиш и не увлачиш се већ се дижеш, успињеш. Косово је успон или пад. Зато с Косова и на Косово, а не из или у! Знаш?!
— Знам. Као „с неба“ и „на небо“?
— Да.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 28-29),Службени гласник, Београд, 2012.