Марко Миљанов, БОЛУЈЕ МУ МОЗАК…

Онај који свједочи сам о себи ријечима да је бољи од другога, био би као циркусант у очима народа. О таквоме се у народу говорило: ,,Болује му мозак, не вриједи му доводити лекара. “ У оваквом болеснику који себе уздиже људи траже забаву, да им лакше прође вријеме с његовим болесним будалаштинама. Око њега се окупи пола села, као у бијелу неђељу кад се иде у машкаре.

Марко Миљанов, Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Марко Миљанов, ШТО ЈЕ БОГА БЛИЖЕ, ТО ЈЕ И ЧОЕКА БЛИЖЕ

/…/ Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближа својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем што је Бога ближе, то је и чоека ближе. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 98) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, ПУСТА ЈЕ ГОРА И ПЛАНИНА!…

Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ‘ранитељка и спаситељка српскије’ мученика, које је у себе ‘ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко сила кратит’ и вратове превијат’, и злу пропаст, а добру спасење покаживат’ из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије, а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!… Нема оније’, који су изворе суза изворима крви замјењивали!… Нема с планина синова, који су из њенијâ горâ слободу бранили и свакијем мукама одолијевали!… Нема у гору оније’ мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!… Не!… Таква срца немају мира ни задовољства; само га у то могу нај даном и ноћем, у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опачилу но природној сили, зими и врућини, и свакојакој муки која се измислит може, презирући смрт и муке на живот, које су често теже од смртиНема оније’, који себе дају најтежим мукама за најсвети(ји) аманет, којега му чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да све видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се на заборави ова свијећа ужижат’ на олтар српског племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват’, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет’ и за то мријет’ кâ што умријеше Рако и Илија, и њи’ни другови, не само који су у њи’но вирјеме ш-њима били, но и пријед и пошлије њи’ ‘ајдуковањем војевали и свети аманет чували и жвоте своје и крвничке губили. 

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 166-167) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, МИ МОЖЕМО НАШУ ЛИЧНУ УВРЕДУ ПРАШТАТ’, АЛИ УВРЕДУ СРПСКОГА НАРОДА НЕЋУ ПРАШТАТ

Али ништа, можда, тако речито не осветљава карактер овог чудног човека и његов патриотизам, као случај са тајним агентом Аустрије. Непосредно после Маркова разилажења с кнезом Николом, дакле у доба када је „развојвода“, без икакве плате, повучено седео на Медуну, долази му тајни предлог од бечке дипломације и нуди му се престо Албаније. Извештен о овоме, Марко бечког агента не хте ни да прими на разговор. Место тога, он писмено поручује Тому Ораовцу и Нову Спасојеву да такав гест не само добију него и достојно казне. 

Ако дође они посланик из Беча — пише он Ораовцу и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића, и још кога ‘оћете, па га добро дочекате кâ и царског посланика и српског душманина: ударите му стотину тојага, или, ако ћете кâ великоме, сто и једну. Ако бидне писма од арбанашког народа, одговорите и’  љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па jош који страда. А посланику аустријскоме најбоље ово што реко’. Истина, жâ ми га кâ слугу и човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустријскоме, да и ми желимо (добро) нашој отаџбини и нашему Господару“. … „Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо. Али ћемо се и ми њима ругат зашто немају блага ни силе за коју те не купит“.

У другом писму, послатом Нову Спасојеву, војвода скреће пажњу на прво писмо, па каже: …“Може бит’: вама се учињело прећерано да га бијете … Ја и сам видим да је прећерано кад би се гледало с гледишта човјечанскога; али несита сила чојства не заслужује. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Што ћy говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човек заборави на себе. Ја не би тога Аустријанца био ни прогонио као слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘oћe тако и ми бисмо друкчиje … Mи можемо нашу личну увреду праштат’ и заборављат, али увреду Српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват’ …

Како су му, поводом првог писма, скренули пажњу на овакав поступак према странцу, Марко сада додаје: …“Но, пошто ви се допада да би лепше било друкчије, а ви ‘ајде провате ово:  …“Реците аустријскоме посланику да каже његовоме цару, кад би’ га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то Српска краљевина — а Срби ће знат, како ће бит благодарни својему избавитељу — бисмо му свакојако добра жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ja, Божа ти вјера, радији би му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз … Ако ви обећа и поштену ријеч дâ: да ће цару његову, као Српскога Народа пријатељ говорит, сретните га лијепо; а ако не кћедне ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тоjaгe. Цару и посланику то нека је одговор!“

Писма, из којих наведосмо горње цитате, датирана су 1883 год. То је, од прилике, и важни датум када је стари ратник мач заменио пером и почео бележити Примјере чојства и јунаштва који ће прослављеном јунаку и човеку донети и књижевни глас.

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Марко Миљанов, ДОБРОЧИНСТВО НАМ ДУШУ БЛАЖИ…

Горштацима и сељацима није дато да велика дела чине, али свако се може сопственој савести одужити чинећи добра колико му је у моћи. Јер човек се увек и у малим стварима показује као и у великим. Онај ко и мала добра чини, учиниће и велика, кад му се за то укаже прилика. И за мала добра велика му хвала, пошто нам душу својим честитим деловањем слашћу напаја.

Доброчинство је Божје благо које нам срце и душу весели: кад у далеком свету чујемо тај Божји благослов – душу нам блажи, у помоћ нам прискаче, Богу приближује и учи наше мисли да на зло забораве и спасење у добру да траже. Доброчинство је наш бесплатни учитељ, онај који нас у сваком тренутку помаже и на добро подсећа. Ово није учитељ као они што уче у школи; овог учитеља у свом разуму носиш, и он ти, само ако га се сетиш, и у пустињи може помоћи. То човек на самом себи може проверити када га мука нађе док сам иде кроз пусту гору, планином, преморен глађу и жеђу, одрпан, често бос и промрзао, ако је време снегу или северном ветру, те ти њихово вејање онемогућује да видиш где ћеш ногом стати. Можеш то на себи проверити и ако је сунце припекло толико да те његова жега омамила и умор увећала или, ако те, тако измождена, поврх свег умора, хвата страх од непријатеља, од кога би, због тренутне слабости, могао нејуначки погинути (јер се може непријатељ користити твојом слабошћу).

Али је од свега најгоре када ти на ум падне нечије злочинство. Тада те још већи умор спопадне, и поврх свих мука јављају се неки притисак и бол. А мржња нељудска овлада тобом и пусту гору око себе почињеш да мрзиш. То је мржња која ти се у пакао претворила и у којој се душа твоја мучи, душа која је толико изгубила осећај да човек ни Бога поменути не уме, као што га је у другим невољама помињао и у њега се надао. А сада му се и Бог грешним чини и пита се како је могао допустити човеку да оваква зла чини.

Пошто те ова несвестица измучи, држаће те у том стању онолико колико је себи определила. За то време, твоје су мисли непрекидно лутале те ни саме себи нису умеле помоћи, али се ипак, као нехотице, зауставише на доброчинитељу. Чим си почео о њему и његову раду размишљати, зло се потисну, а твоја душа окрепи се и добром опије. Изведри се душа, заигра срце, ослабљено тело добије нову снагу, нема жеђи и глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у свему видиш доброчинство, мио ти је Бог који је доброг човека створио добро да чини, злочинац се изгубио, нема га више ни у примисли. Сада весело идеш гором и планином, куд оштри ветрови звижде и пријатно ти расхлађују веселу и слашћу напојену душу. И идеш даље, благодарећи Богу који је тако природу украсио; идеш и често уздахнеш из дубине душе, са жељом да добро чиниш. И присећаш се муке која до малопре тобом беше овладала, као и мржње и зле жеље да злу зло чиниш.

Доброчинство ти у том тренутку у помоћ прискочи, ум ти просветли и усмери да добро желиш, а да зло презиреш. И пун си радости и наде да ћеш добра чинити, не само ти, него и да ћеш на доброчињење нагнати и злочинца кога си, нешто раније, у мислима видео и од њега се отровао. Сада се надаш, судећи по себи, да ће се и он поправити. Мислиш у себи да ћеш га опоменути и одвратити од злочињења и да сам себи не буде овакав крвник.

Тобом је блага мирноћа овладала, она која те доброчинству вуче. Ја не умем рећи која је цена доброчинства, али нека је оно у људска срца записано и Богом благословљено, не бисмо ли се и ми помогли њиме. Јер корисно је и говорити и мислити о добру. Уосталом, и сам си малочас видео из какве си паклене помрчине изишао чим ти на ум паде доброчинство.

Великодушно, дакле, делуј, не олени се и не заборави да нам и мала великодушност светом слашћу срце и душу заноси. Не занеси се за велике победе које с просутом крвљу руше земље и градове, но се занеси и за мале победе, које тек божански дишу и миришу!

На Медуну, године 1900.
Војвода Марко Миљанов

Марко Миљанов, ПРИМЈЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА,  (Предговор)