Никос Казанцакис – ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ

Двојако бивствовање Христоса за мене је увек представљало дубоку, неистражену тајну; жудња, толико људска, толико надљудска, да стигне човек до Бога – или, тачније: да се човек врати Богу и да се с њим поистовети; та носталгија, толико тајнаствена а истовремено толико стварна, отварала је у мени ране и изворе силне.

Још од младости моја првобитна агонија, из које су извирале све моје радости и сва моја огорчења била је: непрестана, немилосрдна битка између духа и тела.

У мени су исконски људске и праљудске мрачне силе Нечастивог; у мени су исконске људске и праљудске светле силе Божије; а моја душа поприште је била на коме су ове две војске војевале и спајале се.

Велика агонија; волео сам своје тело и нисам хтео да пропадне; волео сам своју душу, и нисам хтео да посрне; упињао сам се да помирим ове две супротне космогонијске силе, да осете да нису непријатељи већ савезници, и да се усреће, да се усрећим и ја заједно са њима, хармонијом.

Сваки човек је богочовек, тело и дух; и зато чудо Христоса није чудо једне одређене религије; оно је свељудско; у сваком човеку замеће се бој иземђу Бога и човека, а истовремено и жудња за помирењем. Углавном је ова битка несвесна, траје кратко, не може једна слаба душа дуго да одолева телу; отежава, и сама постаје тело и битка се окончава. Али у одговорних људи, чије су очи даноноћно упрте у врховни Дуг, битка између тела и духа замеће се без милости и може да потраје све до смрти.

Што су душа и тело јачи, то је и битка плодотворнија, а коначна хармонија богатија. Не воли Бог слабе душе и млитава тела. Дух хоће да се ухвати у коштац са снажним телом, пуним отпора; он је птица месождерка, која је непрестано гладна, једе месо и потире га поистовећујући га са собом.

Битка иземђу тела и духа, побуне и отпора, помирења и потчињавања, и напокон, виши циљ битке, спајање са Богом – ето успона којим је кренуо Христос па нас зове да и ми пођемо следећи његове крваве стопе.
…….
Неопходно је, дакле, да бисмо могли да га следимо, да до сржи познајемо његову борбу, да проживимо његову агонију, како је победио расцветане замке земље, како је жртвовао велике и мале радости човека и попео се, од жртве до жртве, од подвига до подвига, на врх подвига, на Крст.
…….
Јер Христос је, да би се попео на врх жртве, на Крст, до врха подуховљења, до Бога, прошао све фазе човека који се бори….Све оно дубоко људско што је у себи имао Христос помаже нам да га разумемо, да га заволимо и да пропатимо његове Патње као да су наше. Да није у себи имао топлу људску струну, не би никада могао да са толико сигурности и нежности дотакне наша срца; и не би могао да постане узор нашим животима…..

Сваки тренутак Христосов јесте борба и победа. Победио је неодољиву привлачност обичне људске радости, победио је искушења, претакао је изједна тело у дух и успињао се; стигао је на врх Голготе, попео се на Крст.

Па ни тамо његова борба није била завршена; на Крсту, чекало га је искушење, Последње Искушење; у једном насилничком бљеску муње раширио је дух Нечаствог пред онесвешћеним очима Разапетог заводљиву визију једног идиличног, срећног живота: изабрао је, наиме, тако му се учинило, лаки зацртани пут човека, оженио се изродио је децу, волели су га и ценили људи; и сад је, већ као старац, седео на прагу своје куће, присећао се жудњи младости и смешио се задовољан; како је добро, како је мудро поступио те је изабрао пут човека, и каква је лудост оно била да хоће, каже, да спаси свет! Какав срећа што се избавио од злостављања, мучења и Крста!

Ето које је било то последње искушење које је дошло, у једном муњевитом бљеску, да узнемири последње тренутке Сотирове.

И наједном, протресао је Христос главу, отворио је очи видео је; не, не, није издао, хвала Богу, није дезертирао, испунио је мисију коју му је Бог поверио, није се оженио, није проживео срећан; стигао је до врхунске жртве, налази се прикован за Крст.

Затворио је очи, срећан; и тада се проломио победоносни крик: „Свршено је!“
Што значи, испунио сам свој дуг, разапет сам, нисам подлегао искушењу.
Да бих дао један врховни узор човеку који се бори, да би му показао да не треба да се боји бола, искушења и смрти, јер све то може да се победи, већ је побеђено, написана је ова књига.
….
Свака препрека на његовом путу постајала је повед и одредиште победе; имамо коначно један узор пред собом, који нам крчи пут и даје нам снагу.
Ова књига није биографија, већ исповест човека који се бори. Објављујући је испунио сам свој дуг; дуг једног човека који се у животу много борио, много загорчао и много надао. Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада Христоса.

Одломак из књиге Н. Казанцакиса ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ (Просвета, Београд)

Advertisements