Фјодор М. Достојевски, КАО ШТО СЕ МАТИ РАДУЈЕ КАД ЈОЈ СЕ ДЕТЕ ПРВИ ПУТ ОСМЕХНЕ, ТАКО СЕ И БОГ РАДУЈЕ КАД МУ СЕ ГРЕШНИК ОД СВЕГ СРЦА МОЛИ

— Ујутру изађох да мало шетам по граду — продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао на уснама — видим, тетура се по дрвеном тротоару један трештен пијан војник. Прилази мени: »Да ти продам, господине, овај сребрн крст: за двадесет копјејака ћу ти га дати; сребрн је.« Гледам, у руци му крст, и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој од зноја умашћеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмокраки, правог византијског облика. Извадих двадесет копјејака па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух; а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, то је већ ван сваке сумње. А ја сам, брате, био под најјачим утиском свега онога што ме тако запљуснуло у Русији; ништа ја о њој пре нисам разумевао, растао сам као бесловесан, и Русије сам се некако сањалачки сећао за оних пет година у иностранству. Дакле, идем ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије. После једног часа, враћајући се у хотел, наиђох на жену са одојчетом у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, она се тако побожно, тако побожно прекрсти.

»А шта ти је, снашо?« рекох (јер ја сам се тада о свему распитивао).

»Па ето«, вели, »исто као што се мати радује кад први пут примети да јој се дете осмехне, исто тако мора да се и бог обрадује сваки пут кад угледа с неба да му се грешник од свег срца моли.«

То ми та снаша рече, скоро тим истим рецима, тако дубоку, тако фину и истински религиозну мисао, мисао у којој се сва суштина хришћанства одједанпут изразила, то јест сав појам о богу као о нашем рођеном оцу и како се бог радује за човека као што се отац радује за своје рођено дете, што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је… и ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника. Чуј, Партене, ти си ме малочас то питао, и ево ти сад мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом. Али главно је то што ћеш најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно од првих мојих убеђења која из наше Русије износим. И ту онда има шта да се ради, Партене! Има шта да се ради у нашем руском свету, веруј ми! Сети се како смо се ја и ти у Москви састајали и разговарали, једно време … И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако, никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно! … Збогом, до виђења! Бог нека те чува!

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 274-275 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Фјодор М. Достојевски, ДА, ЗА ОВАКАВ МОМЕНАТ ЧОВЕК МОЖЕ ДАТИ САВ СВОЈ ЖИВОТ

Размишљаше, између осталог, о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један ступањ већ скоро пред самим нападом (ако би напад добијао на јави), кад би, усред неке туге, душевног мрака, притиска, његов мозак у тренуцима наједном чисто плануо, па би се необично јако напрезале све његове животне снаге. Осећање живота, самосвести, скоро би се удесетостручило у тим тренуцима, који би трајали колико муња. Ум и срце би му се обасјавали необичном светлошћу: све сумње његове, сва беспокојства, чисто би се одједном смирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуно јасне, хармоничне радости и наде, испуњено разумом и схватањем најдубљих узрока.

Али ти тренуци, ти блесци, били су тек само предосећање оног коначног магновења (никад не дужег од једног секунда) којим би почињао сам напад. Тај секунд био је, наравно, неиздржљив. Размишљајући о томе магновењу доцније, већ у здравом стању, он би често говорио себи да сви ти блесци највишег самоосећања и самосвести, па, дакле, и »највишег бића«, нису ништа друго но болест, поремећај нормалног стања, а кад је то већ тако, онда никако и нису неко највише биће, него, напротив, треба да буду уврштени у најниже.

Међутим, он дође, најзад, до ванредно парадоксалног закључка: »Па шта онда ако је то болест?« закључи он најзад, »шта мари ако је тај напор ненормалан, кад је ето његов резултат онај тренутак осећања којега се човек сећа и разматра га већ у здравом стању, једна највиша хармонија и лепота, кад он човеку даје нечувено, дотле неслућено осећање употпуњености, мере измирења и узбуђеног молитвеног сливања са највишом синтезом живота?«

Ти магловити изрази изгледаху њему самом врло појмљиви, премда још одвећ слаби. А у то да је то збиља »лепота и молитва«, да је то збиља »највиша синтеза живота«, у то он није могао сумњати, нити би какве сумње могао допустити. Јер он у томе тренутку није сневао никаква привиђења, као што су она од опијума, хашиша, или од вина, која понижавају разум и унаказују душу — привиђења ненормална и нестварна.

О томе је он по завршетку болесног стања могао здраво да расуђује. Ти тренуци били су само једно необично појачавање самосвести — кад бисмо морали да то изразимо само једном речју — самосвести и у исти мах самоосећања у највећој мери непосредног. Ако је њему у том тренутку, то јест у оном последњем свесном моменту пред нападом, полазило за руком да јасно и свесно каже себи: »Да, за овакав моменат човек може дати сав свој живот!« онда је, наравно, тај моменат сам по себи и вредео колико цео живот.

Уосталом, дијалектичку страну свог закључка он није бранио: отупелост, душевни мрак, идиотство стајаху пред њим као јасна последица тих »највиших тренутака«. Он то, дабогме, не би ни хтео озбиљно оспоравати. У закључку, то јест у његовој оцени тога тренутка, без сумње се крила погрешка, али стварност осећања ипак га је унеколико збуњивала.

Шта, збиља, да се ради са стварношћу? Јер је то стварно било, јер је, ето, он сам стизао да каже себи у том тренутку да би тај тренутак, по безграничној срећи коју он у тај мах потпуно осећа, могао и да вреди колико сав живот. »У том тренутку«, као што је једном рекао Рогожину у Москви за време њихових тамошњих састанака, »у томе моменту мени некако постаје јасна она необична реч: да времена више неће бити.« — »Вероватно«, додаде он смешећи се, »то је онај исти тренутак за време којега није стигао да се пролије оборени крчаг с водом епилептичара Мухамеда, док је њему пошло за руком да у том истом трену ока сагледа сва Ал-ахова обитавалишта.«

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 280-282 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Фјодор М. Достојевски, МУТНО ВРЕМЕ

У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи. Ја не говорим о такозваним „првацима“, који хитају испред свих; (главна брига је то: испред свих) ка неком циљу, макар и глупом али одређеном. Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом изражавају само немир и нестрпљење. Међутим, тај талог, и не несвесно, готово увек потпадне под команду оне мале гомиле „првака“ која ради с одређеним циљем, и та гомилица онда цео тај олош тера онамо куд јој је воља, само ако се, то јест и она сама не састоји из оличених идиота, што се, уосталом, такође дешава… У чему се састојало то наше мутно време и зашто је код нас настало прелазно време, и у чему је оно било – ја не знам, а мислим да не зна нико, осим, ваљда, оно неколико дошљака. Међутим, тада је најгоре ђубре од тих малих људи имало над нама преимућство и они су почели да критикују све што је свето иако пре тога ни уста нису смели отворити; а људи први међу првима, који су дотле срећно држали првенство, одједанпут су почели њих да слушају, а сами да ћуте а други неки да се најсрамније церекају. Некакви Љамшини, Тељатникови; Јевреји са невеселим али охолим осмејкивањем; путници-смешљивци, па некакви песници из престонице са некаквим „правцем“; и поети који су у замену за правац и дар ишли у подђовкама (врста горње одеће, дуже или краће, прим.прев.) и мазаним чизмама; мајори и пуковници који исмевају бесмисленост свог позива и готови су да за коју рубљу више сместа скину сабљу да да се увуку за писара на железничкој прузи; па генерали пребегли у адвокате; неки трговци који се просвећују и преображују; небројени семинаристи, жене представнице женског питања – све је то нагло узело маха, и то над ким? Над клубом, над угледним чиновницима, над генералима са дрвеном ногом, над нашим најозбиљнијим и најнеосвојивијим женским друштвом.

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, књига II (стр. 164-165), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић

Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић