Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић