(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…
— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…
Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 