Иво Андрић, ИГРА

Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ, не могу без игре. Реч, боје, звук, линије и облици, то су састојци дела или, боље речено, елементи који се, складно повезани игром, стапају у уметничку творевину и њен коначан свет. Кад не би било игре, наш дух би био опседнут тескобом.

А и шта је наш живот до упорна игра са добром и злом, са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу као неизбежним деловима судбине и света.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Advertisements

Димитрије Богдановић, ПРАВИ АУТОР УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА…

Енергија стварања, креативна моћ, јесте божанска способност која се саопштава створеном бићу и којом то створено биће постоји и наставља да ствара. Стога је у крајњој линији прави аутор свакога уметничког дела, по томе схватању, сам Бог; човек је активни божји инструмент. Активни, зато што уноси и себе лично, свој израз, ограничења и успоне своје људске природе. Али ипак инструмент, зато што без Бога нико ту не може створити ништа, дакле ништа без учешћа у мистерији самога божанског стварања. Генеза уметности, књижевног израза или лепоте у ужем смислу, јесте, у склопу таквих погледа, нешто истоветно са генезом света и нешто што се корени у тајнама космогоније у најширем смислу речи.

Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности (Византијски књижевни канон у српски службама средњег века), СКЗ, Беогрд, 1997

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Ђуро Шушњић, КУЋА СЕ ГРАДИ ОД КРОВА

Кад неко гради кућу или храм, мора прво да има план или нацрт куће или храма у глави, да би онда позвао зидаре. Ми, сањари, градимо од крова. Људима од крви и меса препуштамо приземне радове.

Ђуро Шушњић, МЕТОДОЛОГИЈА, Чигоја штампа, Београд, 2007.

Жарко Видовић, ФИЛОЗОФИЈА И ФИЛОСОФИЈА

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 22), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ОТАЦ, МАЈКА И РОДИТЕЉИ

Кад кажемо „отац“ или „мати“ („мајка“), то није исто што и родитељ, родиља, родитељка, телесни родитељи! Отац и мајка су родитељи продуховљени божанском љубављу и бригом за децу. Едип није убио оца, него родитеља који није могао да му буде отац, јер се више плашио за своју власт, него за добро детета.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 32), Светигора, Цетиње, 2008

Меша Селимовић, СЛУШАЛАЦ ЈЕ БАБИЦА У ТЕШКОМ ПОРОЂАЈУ РИЈЕЧИ

„(…) Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а слушање је важније од разумијевања.

Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самом себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути дијелом слике који се наметне. Тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је потребна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.“

Меша Селимовић, ТВРЂАВА (друго поглавље Туга и смијех, пасус први и други), електронско издање

Јустин Поповић, ЧОВЕК ЖИВИ БОГОМ – ТО ЈЕ ВРХОВНИ ЗАКОН СВЕТОСАВСКЕ И ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

(…) Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог еванђеља, јер је основни закон Богочовековог еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временско вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика, ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небеском Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети косовски кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша Немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда божја у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона, а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Јустин Поповић: Видовданска етика о небеском царству у навечерје нашег 600-ог Видовдана“ (одломак из књиге Сетве и жетве“Београд 2007, манастир Ћелије)

 

 

Чуанг Це, О ЈЕДНОСТАВНОСТИ СТВАРИ

Велико разумевање је ширко и одмерено; мало је згрчено и ужурбано. Велике речи су јасне и гипка, мале речи су оштре и свађалачке. У сну људима дух лута, у будном стању тела су им ужурбана. Све што сусрећу, упетљава их. Дан за даном они користе свој дух за сукобе; некад велике, некад лукаве, некад ситничаве. Њихови мали страхови су зли и дрхтави; њихови велики страхови су слеђујући преплављујући. Они скачу као стреле из самострела, сигурни су да су они надлежни за суд о добром и рђавом. Приањају уз свој положај као да су се заклели пред богом, сигурни да их носи ка победи. Они избледе као јесен и зима и тако сахну, дан за даном. Даве су ономе што раде не можеш их навести да се врате. Они постају мрачни, као запечаћени – такви су исходи њихових позних година. А кад се приближе смрти, ништа их не може вратити светлости.

Радост, љутња, бол, усхићење, тескоба, жалост, несталност, крутост, умереност, вољност, искреност, дрскост, музика  из шупљина, печурке никле у влази, дан и ноћ – сви се они смењују пред нама, а да нико не зна одакле ничу. Нека буде, станимо! (Довољна су) јутра и вечери које имамо и од којих живимо. Без њих ми не бисмо постојали; без нас, не би имали чега да се дохвате. То је близу суштине. Али, не знам шта их чини таквим какви јесу. Изгледало би као да они имају неког истинског господара, али, ја му не налазим трага. Он може делати – то је сигурно. Али, ја му не видим обличје. Он има идентитет, али не и облик.

Стотина зглобова, девет отвора, шест чула; све то скупа живи овде (као моје тело). Али, који део би требало да осећам као најблискији? Треба да уживам у свим деловима, кажеш. Али, мора постојати један, кога бих више ценио. Ако не, да ли су сви они само пуке слуге? И, ако су сви слуге, како онда одржавају ред међу собом? Или се смењују у улози слуге и господара? Изгледа, да неко мора бити Истиниски господар међу њима. Али, било да успем, или не успем да откријем његов идентитет, то неће ни увећати, нити окрњити његову Истину.

Кад човек једном добије одређено телесно обличје, он га се држи, чекајући крај. Понекад у сукобу са стварима, понекад им се уклањајући, он истрчава своју стазу као коњ у галопу и ништа га не може зауставити. Зар није дирљив? Знојећи се и радећи до краја својих дана и никад не видећи своје постигнуће, потпуно се исцрпљујући и никад не знајући где да потрежи предах – како да га не жалиш? Ја још нисам мртав, каже он, али шта с тим? Тело му пропада, а са њим и дух – зар то није врло жалосно? Човеков живот је увек био овако збркан. Како бих ја могао бити једини збркан човек, а да други то не буду?

Ако човек прати свој дух и сматра га својим учитељем, ко, онда, може бити без учитеља? Зашто мораш схватити процесе промене и образовати свој дух на тој основи, пре него што можеш имати учитеља? Чак и будала има учитеља. Али, ако не успеш то да схватиш – а ипак остајеш при својим уверењима о добру и злу – то је као да си кренуо за Јиех данас, а стигао тамо јуче. То значи тврдити да постоји нешто што не постоји. Ако тврдиш да постоји нешто што не постоји, чак ни свети мудрац Ју те не разуме, а још мање неко као ја.

Речи нису само ветар. Оне нешто говоре. Али, ако то што треба да кажу није одређено, да ли онда оне стварно нешто говоре? Или, не говоре ништа? Људи претпостављају да се речи разликују од пијукања птића, али, заправо, има ли ту неке разлике, или нема? Од чега зависи поступање, па постоји истинито и лажно? На шта се ослањају речи, па имамо тачно и погрешно. Како тао може да ишчезне и нестане? Како речи могу да постоје, а не буду прихватљиве? Када се поступање заснива на малим постигнућима, а речи се заснивају на пози, тада имамо исправно и рђаво, о коме говоре конфуцијанци и моцисти. Оно што једни сматрају исправним, други сматрају рђавим и обрнуто. Али, ако желимо да исправимо њихово рђаво и покваримо њихово исправно, онда је најбоље употребити јасноћу.

Све има своје „оно“ и све има своје „ово“. С тачке гледишта „оног“, не можеш да га сагледаш, али, разумевањем га можеш спознати. Тако, кажем „оно“ излази из „овог“, а „ово“ зависи од „оног“ – што говори да „оно“ и „ово“ једно друго рађају. Али, где има рађања, има и умирања, где има умирања има и рађања. Где има прихватљивости, мора бити и неприхватљивости и обратно. Где се признаје добро, мора се признати и рђаво, где се препознаје рђаво, мора се препознати добро. Отуда, мудар човек не иде тим путем, него је просветљен светлошћу Неба. Он, такође, препознаје „ово“, али, „ово“ које је такође „оно“, као и „оно“, које је такође „ово“. Његово „оно“ има у себи и исправно и рђаво; његово „ово“ такође има рђавог и исправног у себи. Стога, заправо, има ли он још увек „ово“ и „оно“? Или уствари, више нема „ово“ и „оно“? Стање у коме „ово“ или „оно“ немају више своју супртоност зове се шарка Тао-а. Кад је шарка углављена у отвор, она може бескрајно узвраћати. Њено исправно је једна бесконачност, али је такође, њено погрешно једна бесконачност. Отуда, као што рекох, најбоља је просветљеност.

….

Оно што је прихватљиво ми зовемо прихватљивим; што је неприхватљиво, зовемо неприхватљивим. Стазу стварају људи који њоме ходају; ствари су такве какве су, јер су тако именоване. Шта их чини таквим какве су? Чињење их чини таквим какве су. Шта их чини не-таквим? Чињење не-таквим чини их не-таквим. Све ствари морају имати оно што је такво; све ствари морају имати оно што је прихватљиво. Не постоји ништа што није такво, ништа што није прихватљиво.

У том смислу, било да указујеш на танку притку или на дебео стуб, на лепрозног, или на лепу Си-шах, на ствари откачене и мутне, или ствари смешне и чудне, тао их све изједначава. Њихова подељеност је њихова целовитост, њихова целовитост је њихова мањкавост. Ниједна ствар није цела нити мањкава, али све оне опет чине једно. Само далековиди човек зна како да их сједини. Тако, он не користи одређења, него све пребацује на постојано. Постојано је корисно, корисно је прихватљиво, прихватљиво је успешно; а са успехом, све се постиже. Он се узда само у то, и не знајући да то чини. То се зове Пут (тао). /Напомена: Термин Тао је превођен као „Пут“ или је задржаван у оригиналу, у зависности од контекста. На сличан начин је „те“ некад превођено као врлина, или изврсност, с намером да се покаже да није у питању стандардна морална категорија (врлина). Таоистичка врлина (у нашем преводу често: „Врлина“ – да би се подвукла разлика у односу на конфуцијанске врлине: праведност и добронамерност), или изврсност (те), овде значи и унутрашњу снагу, или виталну енергију, као и у Тао-те-Чингу-у Лао Це-а. Овде се такође први пут код Чуанг Це-а појављује термин сијинг, или „урођена природа“, који је важан у Конфуцијанском учењу./ Али, мучити свој мозак покушавајући да ствари преведеш у једно, не схватајући да су оне све исте – зове се „три ујутру“. Кад је кротитељ мајмуна пружао мајмунима жирове, рекао је: „Добићете три ујутру, а четири увече“. То је мајмуне разбеснело. „Добро онда, рече он, „добићете четри ујутру, а три увече“. Мајмуни су били задовољни. Није било стварне разлике, али мајмуни су реаговали задовољством и љутњом. Нека им буде, ако тако желе. Тако мудрац усклађује добро са рђавим и одмара се на Небу изједначитељу. То се зове ходање дуж два пута.

Разумевање људи у давна времена далеко је одмакло. Колико далеко? Дотле да су неки од њих веровали да ствари никад нису постојале – тако далеко, до краја, где ништа није могло да се дода. Они на следећм ступњу су сматрали да ствари постоје, али нису признавали границе међу њима. Они на следећм ступњу су сматрали да постоје границе, али нису признавали добро и рђаво. Кад су се добро и рђаво јавили, тао је био начет, а кад је тао оштећен, успостављена је љубав. Али, да ли такве ствари, као целовитост и начетост стварно постоје, или не?

Постоји тако што као целовитост или начетост – пример је господин Чао који свира леуту. Постоји и одсуство целовитости и начетости – пример је кад господин Чао не свира леуту. /Напомена: Кад не свира, онда нема разлике између његове музике и идеалне музике, као што је Пут целовит кад нема човекове наклоности и одбојности./ Чао Вен је свирао леуту; учитељ музике је махао диригентском палицом; Хуи Це се искосио на столици. Знање ове тројице било је близу савршенства. Сви су били мајстори и тако су њихова имена завештана потомству. Само су се у својим наклностима разликовали од њега (правог мудраца). Оно што су волели покушавали су да разјасне. Оно у чему он није јасан, они су покушавали да појасне. И тако су завршили у лудости „тешког белог“. /Напомена: алузија на логичаре који су силно време трошили у расправи о логичког природи атрибута „тврдо“ и „бело“/ Њихови синови такође су посветили животе теоријама својих очева, али до смрти нису доспели до разрешења. Могу ли ти људи рећи да су постигли целовитост? Ако могу, онда смо је и ми сви постигли. Или се не може рећи да су постигли целовитост? Ако је тако, онда нико од нас, нити ико други, није то постигао.

Бакља хаоса и сумње – то је оно чиме мудрац управља. /Напомена: Он прихвата ствари какве јесу, јер ако их вреднује (као обичан човек) оне изгледају хаотичне и изазивају недоумице.) Зато оне не употребљава ствари, него упућује  све на постојано (оно увек-тако). То значи просветљеност.

Сада ћу да изнесем тврдњу. Не знам да ли она одоговара категорији тврдњи других људи, или не. Али, и ако припада и ако не припада њиховој категорији, она свакако припада некој категорији. Тако посматрано, нема разлике између мојих и њихових тврдњи. Међутим, допустите ми да изнесем своју тврдњу.

Постоји почетак. Али, још није почетак за почетак. Још није почетак за почетак почетка. Постоји биће. Нема небића. Још није почетак небића. Још није почетак почетка небића. Одједном, ето небића. Кад је реч о небићу, не знам шта је стварно биће, а шта небиће. Сад сам баш нешто рекао. Али, не знам да ли ово што сам сада рекао стварно нешто казује, или не казује.

(…) Тао никад није знао за границе; казивање нема трајност. Али, због увођења „овог“, настају границе. Да вам кажем шта су границе. Постоји лево, постоји десно, постоји теорије, расправе, поделе, разлике, а постоје и задовољства. Ово се зову осам врлина. Што се тиче оног што је с оне стране шест подручја, мудрац допушта да то постоји, али о томе не расправља. О ономе што је унутар тих шест подручја он развија теорију, али не расправља.

Када је реч о Аналима пролећа и Јесени, о белешкама у вези са пређашњим краљевима мудрац расправља, али не повлачи разлике. Тако, они који деле, промаше дељење, они који установљују разлике, не разликују. Шта то значи, питате? Мудрац обухвата све. Обичан човек установљује разлике и с тим разликама парадира пред другима. Тако, кажем, они који разликују, не успевају да виде.

Велики Пут је безимен. Велике Разлике су неизрециве. Велика Добронамерност није нападно добронамерна. Велика Скромност није понизна. Велика Смелост није нападачка. Ако је Пут разјашњен, то није пут. Ако разликовања претворимо у речи, оне су незадовољавајуће. Ако добронамерност има сталан циљ, она не може бити универзална. Ако је скромност незадовољна, не може јој се веровати. Ако смелост напада она није довршена. Ових пет су заокружене, али теже ћошкастости.

Стога, најфиније разумевање јесте оно које може да мирује у оном што не разуме. Ко може разумети разлике које су неизречне, Пут који није пут? Ако неко може то да разуме можемо га звати Посудом Неба. Сипај у њу и никад се неће напунити, захватај из ње и никад се неће засушити, а ипак не знаш одакле долази залиха. То се зове Засенчена Светлост.

Чу Ч’уех-Це рече Чанг Ву-це-у: „Чуо сам да Конфуције каже да мудрац не ради ништа, да не јури за зарадом, не узмиче пред злом, не ужива у угледу, не прати тао, ништа не каже, а нешто саопшти; нешто саопшти, а не говори, креће се мимо обичног и свакодневног. Конфуције на то гледа као на дивље и дрске речи, иако ја верујем да оне описују делање тајанственог таоа. Шта ти мислиш о томе?

Чуанг Ву-Це рече: „Чак би и Жути цар могао бити збуњен кад би чуо ове речи, како онда очекујеш да их Конфуције разуме? Шта више, ти си веома нагао у својим хвалама. Видиш јаје и одмах очекујеш петла, а ако видиш стрелицу самострела, одмах очекујеш печену голубицу. Покушаћу да ти саопштим неке смеле речи и желим да их ти одважно саслушаш. Како ће то бити? Мудрац се наслања на сунце и месец, утутка свет испод руке, стопи се са стварима, оставља збрке и нејасноће какве јесу и гледа на слуге као узвишене. Обични људи се напрежу и боре; мудрац је глуп и бенав. Он узима учешћа у свету десет хиљада година и постиже једноставност у јединству. За њега свих десет хиљада ствари су оно што јесу, обухватајући једна другу.

Како да знам да волети живот није опсена? Како да знам да мрзећи смрт, нисам попут човека који је у младости напустио дом и заборавио пут назад?

(…) Онај ко сања да пије вино може заплакати кад дође јутро, онај ко сања плакање, може ујутро да оде у лов. Док сања он не зна да је то сан, а у сну он може чак да покуша да преприча сан. Само кад се пробуди, он зна да је то био сан. Једнога дана ће доћи велико буђење када ћемо знати да је све ово био само велики сан. Ипак, глупи верују да су будни и заузети су претпостављајући да разумеју ствари; називају оног човека владаром, а оног пастиром – како је то ограничено. Конфуције и ти, обоје сањате! И ја сањам, такође. Речи попут ових биће назване Врхунском Подвалом. А ипак, после десет хиљада генерација може се појавити велики мудрац који ће знати њихово значење а изгледаће да се појавио запањујуће брзо.

Претпоставимо да се ти и ја споримо. Ако ти победиш мене, уместо ја тебе, да ли си ти онда нужно у праву, а ја, самим тим у криву? Ако ја победим тебе уместо ти мене, да ли сам ја онда свакако у праву, а ти свако у криву? Да ли смо обојица у праву, или обојица грешимо? Ако ти и ја не знамо одговор, онда су остали осуђени да остану у још већем мраку. Ко ће да одлучи шта је исправно? Хоћемо ли то препустити неком ко је сагласан са тобом да одлучи? Али, ако се он већ слаже са мном, како ће да одлучи? Хоћемо ли наћи неког ко се не слаже ни са једним од нас? Али ако се он не слаже ни са једним од нас, како ће да одлучи? Или, хоћемо ли дати да одлучи некоме ко је сагласан са обојицом? Али, ако је сагласан са обојицом, како ће да одлучи? Очигледно, нити ти, нити ја, нити било ко дурги може одлучити за другог. Хоћемо ли чекати на неку другу особу?

Али, чекати на неки измештени глас (да пресуди) другом, исто је што и не чекати ни на кога од њих. Усклади све то са Небеском Једнакошћу, препусти ствари њиховим бескрајним променама и тако проживи своје године. Шта подразумевам под усклађивањем свега са небеском једнакошћу? Исправно није исправно; тако, није тако. Да је исправно стварно исправно, оно би се јасно разликовало од не-исправног, тако да за то не би био неопходан доказ. Да је тако стварно тако, оно би се јасно разликовало од оног што није тако, тако да то не би било потрено доказивати. Заборави године, заборави разликовања. Скочи у безгранично и учини га својим домом!“

Полусенка рече Сенки: „Пре извесног времена ти си шетала, а сад мирно стојиш; пре извесног времена си седела, а сад си устала. Откуд тај недостатак самосталности?“

Сенка рече: „Морам ли да чекам на нешто да бих била оваква каква сам? Да ли ово што ја чекам такође треба да чека на нешто, да би било такво какво је? Чекам ли ја на змијин свлак, или цврчкова крила? Како да знам зашто је то тако? Како да знам зашто није тако?“

Једном је Чуанг Чоу (тј. Чуанг-Це) сањао да је лептир који лепрша около, срећан због оног што јесте и радећи оно у чему ужива. Није знао да је био Чуанг Чоу. Изненада се пробудио и био је ту, очигледно и недвосмислено Чуанг Чоу. Али, није знао: да ли је сада он Чуанг Чоу, који је сањао да је био лептир – или је он лептир који сања да је Чуанг Чоу. Између Чуанг Чоу-а и лептира, мора бити неке разлике! То се зове преображавање ствари.

Чуанг Це, ЛЕПТИРОВ САН (стр. 39-47 одломак), самостално издање Душана Пајина, Београд, 2001

Превела: Оља Пајин