Владан Десница, УМЈЕТНОСТ — ГОЛА ЉУДСКА ИСТИНА

/…/ Погодили сте. Романи никад не излазе на добро. Кад би имали да изађу на добро, не би било зашто да се пишу. Молим Вас, да неко усред ноћи назове ватрогасну станицу: „Хало! у мојој кући, улица и број тај и тај, није се десио пожар“ што би тамо помислили? Очевидно да је полудио. И, вјероватно, они би са своје стране одтелефонирали исту вијест станици за прву помоћ. Роман се пише само онда кад кућа гори. Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. Хвала лијепо, то препуштам другима. Ако је човјек спао на то да пише фантасничне романе, још не значи да се деградирао дотле да јури за успјехом у најширим редовима. Али то опет не смијете схватити тако као да кокетирам с ларпурлартизмом. Од тога се најодлучније ограђујем. Ларпурлартизам само понавља грубу погрешку социологизма, на који иначе управља своје стријеле: и један и други налазе сврху у умјетности у нечему различитом од њене праве сврхе: голе људске истине. Голе људске истине, велим, слободне од било какве усмјерености, слијепе за било какву сврховитост, суверено небрижне за посљетке који из ње слиједе. Јер чим није таква, она само фалсифицира и лаже. Идеологије и „осмишљене истине“ нису друго него нарихтавање лажних биланса у смршеном рачуноводству човјечанства. Ако се, дакле, у мом случају баш хоће да оперира са изразом ларпурлатизам, нека се то назове ларпурлартизам истине!

/…/ Фантазија је, драги мој, ако је само мало поближе упознамо, нешто управ забрињујуће плодно. Тек наоко она је у људима блиједа и анемична. Али, ако је превише драшкамо, копкамо, чепркамо, у њој се зна развити  нешто као ланчана реакција, и тад збогом, дико! У умјетности уколико то није пуко упражњавање даних умјетничких précedé-a и механичко испуњавање даних формалних оквира – човјек ни иначе никад право не зна гдје ће и на што ће свршити. Код фантастичног романа та је опасност двоструко већа. Та, што је у ствари умјетност? Јесте ли се икад озбиљно то запитали? „Естетика — наука о љепом“, „уљепшавање практичне свакидашњице“? Таман. Мој господине, умјетност није ништа друго него процес којим, упркос нашим званичним „мишљењима“ и „увјерењима“ уз нос нашим декларираним „истинама“ сами себе откривамо да заправо мислимо и вјерујемо нешто сасвим друго, из дна нас ископавамо неке дубље, у ткиво нашег психофизичког организма заривене и од нас самих неслућене истине. И то је, упамтите, једини пут и начин којим се те истине уопће могу открити. Можете да их назовете нашим истинама-паразитима, истинама-уљезима, ако хоћете. Али то неће бити тачно: у ствари, уљези су оне друге „истине“, оне које у нас улазе путем наше свијести и уз неминову царинску и полицијску контролу наших свјесних опредељења и наших вољних интервенција. Тако долазимо до парадоксалног закључка да је у нама доиста „чиста мисао“ само оно што је у нас ушло тим „нечистим“ лимфним путем, тим алогичним и непојмљивим каналом. Можда је то један основни закон људске психе: и иначе, прошверцоване истине у нашем тајанственом бићу имају увијек извјесну предност пред легално увезеним, пред оним које се могу набавити у свакој јавној и овлаштеној продаваоници истине. Као да баш њихова прошверцованост пружа веће јамство за њихову аутентичност. Разумљиво. Кад би државе стале да корумпирају легуру своје монете, не би било нимало чудно ако би кривотворена монете улијевала више повјерења него законита. Умјетност је, драги мој, један узбудљив потхват духа, једна пасионантна игра самооткривања, пуна скривачица и закочица, бусија и препада; и у тој игри, као у полицијском роману, до посљедње странице не зна се ко је заправо убица, и нисмо ли можда убице ми сами. Као праобразац нека вам послужи прича о Едипу, вјероватно први, а свакако најузбудљивији криминални роман, у коме истражитељ током читаве истраге с несмиљеном бескоомпромисношћу, с неком чудном упорном страшћу трага за злочинцем — да би на концу положио руку на своје властито раме… То је умјетност. А камоли „умјетност као земаљски рај у овоземаљском животу“. И каквих ли узбуђујућих открића у фамилијарности с њом? Колике ли квантуме незнане енергије ми употребљавамо половицом на то да се другима прикажемо оним што нисмо, половицом да себи сакријемо оно што уистину јесмо? Злоупотребљавамо нашу подсвијест као невину малољетницу. Гурамо је да, заштићена велом своје невиности, некажњено за нас обавља најгнуснија дјела. У своме мраку, она нам фалсифицира испричнице и припрема моралне алибије. Она за нас организира читав један систем штитова и паравана, заклона и грудобрана, добрих уточишта и хладовитих азила за наш прави ја. Под маском симпатичне вјетроглавости крије се етички шпекулант, под маском немијешања и сачувања неокаљаних руку крије се комотни омисивини злочинац, под маском принципијелности и бескомпромисности крије се голи окрутник. Штит „чисте идејности“ скрива опортунисту и кукавицу а изглед лијене комбинације и расецкане хуманитарности камуфлира подмуког паука, злочинца с добрим нервима који чека, стрпљивог убицу на драм. Ми не видимо да не бисмо морали видјети, ми не чујемо да не бисмо морали чути, ми не мислимо да не бисмо морали знати. И ми фактично не видимо и не чујемо, ми фактички ништа не знамо, ми смо одиста у доброј вјери, ми смо мирне душе безбједни. И не стидимо се своје безбједности и своје мирне душе. Јер смо стрпљивом вјежбом развили унутрашње заштитне опне у ушима и очима, и измуштрали их до те мјере да се сад уистину без нашег знање и учешћа, као по дјеловању фотоелемента, саме од себе затварају и отварају тачно у прави час. У том праведничком незнању у тој удобној некривици, у тој подлој невиности и лежи наша права кривица. А ко би други био позван, питам Вас, да стргне те маске, да пробурази те паравне, да подигне те завјесице, да раскуба те кртичњаке, да помути та спокојства?

Зар држава, друштво? Али ти штитови и заклони и азили и паравани и јесу једино што пред њима важи и штити! зар њихове полиције, разних врста и имена? Али те полиције хају само за питање јавне угрожености или неугрожености, за моменат опасности или неопасности по поредак; за остало не питају. Кроз преширока ока на мрежи „колектива“, „друштва“, испада и спасава се ситни „појединац“, свакакв скот, кријумчарећи у души, као скривену драгоцјеност, квасац једног сутрашњег бајословног пакла. А од тих „појединаца“, од тог ситног појединачног скота, и опет се мијеси колектив и друштво. Нема „колективне свијести“, „друштвеног морала“, то је бесмислица. Постоји само лична свијест и индивидуални морал; а оно „колективно“ и „друштвено“ ту могу само да буду материја и објект те личне свијести и тог индивидуалног морала. Ето вам „естетике – науке о лијепом“! Ово је суштина умјетности. А њена јединствена, ненадмашива, незамјењива вриједност је у томе што је она једино подручје људског живота гдје је немогућа лаж и гдје је она просто аутоматски искључена: чим лаж само промли носић у умјетничком дјелу, смјеста се огласи неко упозорење, запишти као из Папиновог лонца – и истим махом престаје умјетност. Зато би чак и они који немају баш никакве везе с умјетношћу и баш нимало смисла за њу морали да буду захвални небу што постоји тај плутајући оточић истине у оцеанима мрака и лажи. Чак и онда кад сама себе најувјереније проглашава „савршено незаинтересираном“, „потпуно бескорисном“, „чистом од било какве моралне детерминације“, „лишеном било какве сврхе и циља“, она врши своју велику, ненадокнадиву мисију. Она се увијек и стално бори за истину, а, тиме, и за слободу. Слобода истине – зар може да буде и да се жели друга или већа слобода од те, мајке свих осталих слобода. Умјетност се бори за њу и не спомињући је, и не мислећи о њој, о ма чему причала и ма какве циљеве декларирала. Она то чини успут, бринући се само о својим властитим бригама, самим тим што је умјетност. Глуп или лицемјеран пјесник бранит ће се: „мене можете слободно  поштедити, ја пјевам само о травама, о кишама, о облацима…“ Интелигентнији од њега, тиранин или цензор одговорит ће му: „Мани ти то, бато! о ма чему ти пјевао и биглисао, ти пјеваш увијек и једино о слободи. Постоје само две врсте пјесника: дворски пјесници – и пјесници слободе. Сад бирај!“ Због тога, макар и мутно интуирајући тај факат, сви тирани свијета, сви гушитељи слободе и затирачи истине, гуше и затиру умјетност. Дакако, они тврде да прогоне умјетност уколико је безидејна, „декадентна“, шупља играрија која је сама себи сврхом. А у ствари, прогоне је баш зато што није безидејна, што није сама себи сврхом. Биједници! А имају под руком тако једноставно средство да је разоружају, да је учине савршено безопасном! Морали би јој напросто рећи: „Лај ти штогод хоћеш, ја те се не бојим!“ Јер збиља, уколико умјетност уопће може да буде донекле опасна, то бива само онда ако јој придамо више важности него што стварно заслужује. Ако је игнорирамо, ако јој својим страхом не распирујемо самоувјереност и не преувеличавамо њен појам о властитој важности, она постаје више-мање безначајна ствар, играрија-разбибрига, забавица фантазије, нешто као ово данашње наше ћаскање. Јест! Али за тај став игнорирања треба одважности. Та одважност, пак, потјече из унутрашњег осјећаја снаге; а тај осјећај снаге рађа се из нашег истинског вјеровања у нашу истину. Та, што би друго могло да пода истинитост истини, него наша вјера у њу? Гдје су те истине-пепељуге које, непризнате и неспознате, сједе у запећку, ни од кога извикиване, ни од кога ношене? „Невјероватне истине“ су бесмислица и апсурд. Тек ношене на нашим грбачама, издигнуте на нашим штитовима, надуване хелијем наших заноса и наше вјере, истине постају истине. Иначе су празне кошуљице, спласнути балони који чамају за гредом као овнујски мјехури. Кад није ношена нашом вјером, надувана нашим заносом, или кад тај напон о њој ишчили и спласне, кад је неподобна да се отме сили теже и залебди над нашим главама, па да, надувана нашим рођеним дахом, и нас саме за собом повуче увис — тад истина није истина, или није више истина. И тад наша одважност није више снага већ насиље, аутентично (законито) чедо неснаге и страха. А најсвирепије су истине на умору! У своме посмртном грчу, оне каткад знаду да ошину репом тако да се потресе свијет из темеља. Загорчалих уста, подбулих вјеђа, крвљу подливена погледа све незајазније (незајазиво) крвожедне, као Калигула у сутон… 

Владан Десница, ПРОНАЛАЗАК АТХАНАТИКА, (стр. 17 и 23-28), Прометеј, Нови Сад, 2019.

Антоан де Сент Езрипери, НАМА БИ ТАКО БИО ПОТРЕБАН БОГ…

„ПОСТОЈИ САМО ЈЕДАН ПРОБЛЕМ, један једини у читавом свету: ВРАТИТИ ЉУДИМА ЊИХОВ ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ, ЊИХОВЕ  Д У Х О В Н Е   БРИГЕ… Не може се, схватате ли, не може се више живети хладњацима, политиком, рачунима и укрштеницама. НЕ МОЖЕ ВИШЕ! Пред нама сад стоји само један проблем: ИЗНОВА ОТКРИТИ ШТА ЈЕ ЖИВОТ ДУХА, ВИШИ НЕГО РАЗУМА, јединог кадрог ДА ЗАДОВОЉИ ЧОВЕКА… НАМА БИ ТАКО БИО ПОТРЕБАН БОГ!“

(цитат из књиге Сергеја Фудеља, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, Бернар, Нови Бановци, 2009)

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ

Кад се изненада појави пред путником, укривен шумском склопу, мали манастир обрадује човјека топлом цигленом бојом својих кровова и ниских кубета опкољених раскошним орашјем. Све је ту у обичним људским сразмјерама, израсло из душе скромног мајстора неимара, доступно и сељаку аргату, чији орах, посађен за спас душе и на увеселеније поклоницима, већ одавна надраста позлаћене крстове светиње. Своји смо, дакле, и нећемо се замјерити, ако неко неког случајно покрије својом сјенком.

Тако је споља, а већ унутра, у тијесној манастирској цркви, одозго из куполе, гледа те, озбиљан и вјечно будан, византијски Исус Пантократор. Е, сад ми реци, зашто ли је он, дан и ноћ, запео да брине за наш спас, кад се и ми сами нисмо баш нарочито око тога претргли? Зато ли, ваљда, посјетиоци ријетко и дижу поглед пут његова лика, а кад крај крају дође, није баш ни пристојно у светом храму зијевати увис као кокош кад воду пије.

С иконостаса и околних зидова потамњели свеци, тмурни и ћутљиви, ослушкују кораке ријетких посјетилаца. Огуглали кроз вјекове на сва чуда, они више нит се боје, нит се радују чему. Давно су помрли блажени ктитори, осиромашили и разбјегли се приложници свјатаго храма сего, а христољубиво је војинство изгинуло у биткама против невјерних агарјана. Ћути, дакле, рабе божји, и трпи искушења као праведни Јов. Ево, ипак смо дочекали да замре лаки топот татарске коњице и звецкање криве димискије. Шта ли нам се спрема у неизвјесној будућности?

Отац Симеон, просијед и отежао калуђер, већ десетинама година чува опустјелу и запуштену свету обитељ. Помаже му Зрикан, потркуша, звонар, а по невољи и кувар, мутав попут овце. Чим први сутон, Зриле већ пободе нос у свој кожух и захрче, а отац Симеон остане сам у конаку да своди замршене рачуне од овога и онога свијета.

Минулих година, дешавало се, долута у манастир онемоћао калуђер. Дође ту да умре, па за дугих вечери, слабашним гласом, прича домаћину своје злехудо посно житије, све докле га тако, загледана у прошлост, изненада не позове Господ. Онда се прича прекине, а отац Симеон, још многи сутон касније, дочека сједећи на ниској каменој огради тијесна манастирског гробља. Ћути он, ћути самохрани гост потукач под свјежом хумком, а кад једног дана ипак постане јасно да се недовршена прича неће наставити, отац Симеон креће спора корака натраг у манастир. Запути се својој постојаној утјешитељици, безименој светој царици, која га толике године мимо гледа са дрвене иконе испод ниска црквеног свода.

— Пресвета царице, заштитнице, опет остадосмо сами… Опет сами.

Не говори јој о смрти свога госта, она стоји, узвишена и вјечна, изнад свега тога. Он јој се, у ствари, помало и правда што је који дан била занемарена, а сад, ево, опет смо сами, своји и више нема никог да омета и квари наше,тмурно усамљеничко друговање.

Прошло је већ неколико десетина година од онога дана кад је отац Симеон први пут крочио преко прага овог манастира, и први пут се, лицем у лице, сусрео с посвећеном владарком с прастаре иконе.

Била је то једна од оних, по грчким узорима рађених, василиса, светих царица, ликом и стасом као дјевојчица, с краљевском круном у златотканој одежди. Видећи је први пут, млади монах сажаљиво је уздахнуо:

— А шта ћеш ти овдје, јадо моја, у овој нашој тами и дивљини?

Пожалио је тањушну крхку царицу и већ првом приликом набавио мало сребрно кандиоце и упалио га пред њеном иконом. Отада је тај скромни жижак у црвеној чашици редовно опслуживан, постојано свијетлио пред лицем посвећене василисе, толико различите од осталих строгих и мрких светитеља, чак и од забринуте Богомајке, нагнуте над голишавим младенцем.

Једне вечери, враћајући се касно с неког сеоског погреба, каљав, прозебао и мало припит, отац Симеон обрадова се вјерном жишку у тами, приђе икони и прозукло упита:

— Бдијеш ли, златолика, а? А ја, недостојни, видиш ли какав излазим пред твоје часно лице. Невоља, велика невоља, царице моја, владарко.

Отада, редовно, кад год би се враћао одакле из околних села, с каквог обреда или светковине, тамни монах покајнички је прилазио својој василиси и, малчице се поводећи, тмурно се жалио:

— Знам, пресвјетла, опет ћеш окренути своје лице од мене, многогрјешног раба твојего. На ракијештину баздим, на бијели лук и такав се, ево, усуђујем да изиђем преда те. Праштај, света царице, и помени ме у молитвама својим.

Одлазио је затим у своју мирну ћелију и тамо у заупокојеној тишини престарјела конака, полако заборављао све напоре, тегобе и погубну гунгулу мирјанског свјетовног живота. На концу, у раздвоју јаве и сна, остајао му је у замрлој свијести само онај малени жижак и над њим света царица, неизмјенљива вјечита у својој чистој неуништивој љепоти. Таква је улазила у његов сан, блага незлобива господарица, која не памти и нигдје не биљежи његова овоземаљска прегрешенија, вољнаја и невољнаја.

Једног дана мирни манастир испуни се несвакодненом лармом и трком. Дошли су историчари умјетности, конзерватори и заштитници старина. Све су знали, све видјели као на длану, чак и оно што се крило под наслагама почађала малтера. Око златолике царице заграја вашарски бучна гомила

— Ово апсолутно мора на централну националну изложбу. Видите ли ви овај рад, овај чисти и профињени ликовни израз.

Отац Симеон се побуни са жестином и њему самом неочекиваном:

— Не, ово неће из ове свете обитељи!

— Али, драги оче, па ово је право откровење.

Откровење?! Шта о неком откровењу знају ови бучни свјетовњаци који ни једну једину облачну јесењу ноћ нису провели под овим тешким сводовима? Шта за њих значи смирена василиса, која зрачи неземаљском ведрином изнад овога нејаког жишка који се упорно бори с тамом?

Једно мршаво прозрачно момче, свијетлих очију, прихвати оца Симеона за руку.

— Пустите, драги оче, чуваћемо је као свој живот. Ево, ја вам ријеч дајем, из истог смо краја, земљаци.

Послије неколико дана отац Симеон испратио је кола са својом царицом. Потиштен као да прати покојника на његов посљедњи пут: со свјатими упокој! А кад се увече запутио у своју ћелију, пролазећи крај утуљена кандила, он тек тада коначно схвати зашто то понекад у пустој зимској ноћи тако очајно завијају вуци. Није то само од глади. Самоћа је страшнија од свега на свијету, али шта би Господ казао да крштена душа почне да завија?

Неочекивано, петнаестак дана касније, стиже оно тршаво момче с василисом, упакованом у безброј завоја и хартије кно да је рањеник.

— Оче, враћамо ти твоју царицу, она не може без манастира.

— Царицу?

— Јесте, драги оче. Стољећима навикла на овај манастир, изложена дрвена икона изненада је почела да ,,ради“, да се надима и потклобучује. Да би је спасили, морали смо, хитно да је вратимо на њезино старо мјесто. Касније ћемо видјети шта ћемо даље, мораће на лијечење.

Те исте вечери, свечан и узбуђен, отац Симеон поново је ужегао кандило пред иконом своје утјешитељице и пријекорно уздахнуо:

— Ето ти, пресвета, како је то у овоме гуравом свијету. Ни петнаест дана ниси провела тамо, а већ си почела губити свој свети лик. Шта ли ћеш тек онда рећи за мене, многогрешног, који никад и не вадим ноге из овога тешког земаљског блата!

Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ, (стр. 133-136), БИГЗ, Београд, 1977

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ЈАКОВ ПОСНИК

Колико је грех близу светости, колико и светац мора да буде опрезан у своме духовном напредовању, најбоље показује Живот светог Јакова Посника. Историјски оквир овог житија, време и место збивања, нису довољно јасни, али то и није битно. Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховним духовним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могућност, или опасност која се може избећи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника. 

Тако је било и с Јаковом, палестинским пустињаком који је вероватно у шестом веку настањивао једну пећину близу варошице Порифирон, испод планине Карамела у Палестини. Ту је он провео петнаест година у посту и молитви, и стекао дар чудотворства. Истеривао је демоне, исцељивао од неизлечивих болести, прозирао духовне тајне. Због свих тих дарова почео је да смета непријатељима Христове вере, и они се завере да пустињака Јакова отерају из свог краја. Позивајући на светост, на чистоту и чедност, уносио је немир и кварио разуздано весеље грешника. Зато га је требало оцрнити, одузети му управо онај ореол светиње који је привлачио људе са разних страна да од пустињака траже помоћ, савет, молитву, дар. Завереници су нашли блудницу која је пристала да за четрдесет златника заведе Јакова и да то после објави целоме свету. Само да падне: Јакова ће потом бити лако линчовати. Блудиница долази у пећину, успева да се увуче у њу претварајући се да бежи од двиљих пустињских звери, рачунајући на жалоствост и доброту старца. Јаков је заиста племенит. Он се не двоуми много: ако треба спасити један људски живот пристаће да буде кушан. Одрекао се жене да би био са Богом, али ће и жену пустити себи ако треба да јој помогне. А пламен искушења потисунуће пламеном ватре. Руку је ставио у огањ и болом се лечио од пожуде. Блудинца је згранута, погођена, побеђена, демон блуда је прогнан, и двоје очастају чисти: светац није пао, грешница остаје света.

Међутим, нема победе иза које не може доћи пораз. Јаковљева чудотворства постају за њега самога ново искушење, теже и опасније него што је била завера самарјанске блуднице. Чуда су му послужила као повод за високу мисао о себи, из њих се изчаурила охолост, мајка сваког зла. И када му неки неутешни и уплашени родитељи доведу своју младу кћер, „у коју беше ушао ђаво“, не би ли јој велики Јаков помогао, почиње духовна трагедија свечеве целомудрености, ђаво је истеран из девојчице, али је ушао у Јакова. И од самога тога часа иако је девојчица остала код њега, препуштена његовој бризи и старању за три дана — да би исцељење било поузданије, Јакова не напушта нечиста помисао. Час непопрезности је Јакову одузео душу. Изгубио је памет, избезумио се, заборавио на Бога, на завет, на своје одмакле године, занео се привидом среће једног телесног тренутка коме није претходила љубав, једини доживљај који освећује нашу природу, све је заборавио и предао се пламену који је некад успео да сузбије пламеном ватре. Напаствовао је девојку, а затим учинио нешто страшније: убио ју је. Вучен страховитом инерцијом није се зауставио на једном греху, упао је у страшнији. И то убиство прети сад да се претвори у једну нову смрт. Јаков је изгубио светост, и себе, и присебност духа. Постао је очајан; његово милосрђе завршило се убијањем. Петнаест година је учио како треба волети, а сад је упоропастио два живота. Убио је девојку, а себе сада убија очајањем. Да сакрије злочн (као да се злочин уопште може сакрити), убијену девојку баца у реку, а сам бежи. Лута по пустињи, обилази села, у манастирима се исповеда, виче о свом греху, Богу, људима, себи. И тека кад дође до једне отворене гробнице с костима претвореним у прах, налази место за себе. Ту се настанио. Овде му коначно долази на ум поука светих људи с којма се дотада сретао: кајање треба принети Богу, кајање — не очајање. 

Десет година ће Јаков провести у тој рупи, у друштву једне прегршти костију, са успоменама на некадашњу своју висину и живим осећањем беде у коју је запао, непажљив, уображен. Превише је веровао у себе. Претерао је у замерању демонима, он који од себе није прогнао најважнијег  демона, самог сатана међу пороцима: гордост. Сад плаче, живи још само зато да плаче, да још један и још један тренутак посвети суровој мисли о себи пропалом и одвратном бившем светитељу. Био је светитељ. Сад је грешник. Постао је то да би нам показао истину о људској природи, варљивој управо онда када верује у своју постојаност. Али и да нам покаже моћ Божјег милосрђа. Јаков се покајао, а кајање Бог прима; себе је казнио, а Бог га на крају награђује. И убице се прашта. И накадашњи светац може опет постати свет, као Јаков. 

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА, Романов, Бања Лука, 2008.

Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Јосиф Бродски, ЦРНИ КОЊ

„Црно небо — од тих ногу светлије,
са тамом није могло да слије.“

Те вечери, покрај нашег огња
Угледасмо смо једног црног коња.

Ја не памтим од њега ништа црње.
Ко угаљ су му биле ноге црне.
Црн је био ко ноћ, ко пустош слепа.
Црн је био од гриве до репа.
Но другачије су се црнела
леђа, што за седло нису знала.
Стајао је непомично. Ко да спава.
Копите црне, у нама страва.

Био је црн, трнуле су сени.
Толико црн, бити не може црњи.
Толико црн, ко поноћна магла.
Толико црн, ко у срцу игла.
Толико црн, ко дрвеће далеко,
Ко место под ребром дубоко неко.
Ко јама у земљи, где је зрно.
Ја мислим: у нама све је црно.

И још црњаше на наше очи!
Сат откуца време поноћи.
Не приђе нама он ни корак.
Сапима његовим завлада мрак.
Већ му се леђа нису видела.
Ни једна тачка није светлела.
Очи беле, ко две пукотине.
Још страшније му бехоше зене.

Ко да је нечији негатив био.
Због чега ли је  трк зауставио,
и остао са нама до јутра?
Зашто ли га је привукла ватра?
Зашто је ваздух црни дисао?
Зашто је гранама црним шкрипао?
Зашто му је из очију лила тама?

Јахача је тражио међу нама.

1962.

Јосиф Бродски
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Димитрије Богдановић, ИСТОРИЧНОСТ ЈЕ У ДУХОВНОЈ ЕГЗИСТЕНЦИЈИ ЛИЧНОСТИ…

Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (цитирано према: Ђуро Шушњић, Жетва значења, стр. 11, Чигоја штампа, Београд 2005.)

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ОЦИ — ПЕСНИЦИ

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (Свети Јефрем Сирин, стр. 25) Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.