Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Advertisements

Руми, ТИ СИ!

Једног дана човек је пошао у посету својој Вољеној. Дошавши до њене палате, покуцао је на врата.
„Ко је тамо?“ — упитала је Вољена а он је одговорио:
„Ја сам, човек који те воли!“
„Одлази,  — рекла је Вољена  — ти мене не волиш.“
Прошле су године… Човек је поново дошао до врата своје Вољене и покуцао.
„Ко је тамо?“  — упитала је Вољена.
Но, овога пута, човек је одговорио:
„Ти си!“
„Сада када си ти – ја,  — одговорила је Вољена  — сада можеш ући!“

Руми

Превео са руског: Александар Мирковић

Извор: Руми – цитати

Иво Андрић, ИГРА

Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ, не могу без игре. Реч, боје, звук, линије и облици, то су састојци дела или, боље речено, елементи који се, складно повезани игром, стапају у уметничку творевину и њен коначан свет. Кад не би било игре, наш дух би био опседнут тескобом.

А и шта је наш живот до упорна игра са добром и злом, са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу као неизбежним деловима судбине и света.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Димитрије Богдановић, ПРАВИ АУТОР УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА…

Енергија стварања, креативна моћ, јесте божанска способност која се саопштава створеном бићу и којом то створено биће постоји и наставља да ствара. Стога је у крајњој линији прави аутор свакога уметничког дела, по томе схватању, сам Бог; човек је активни божји инструмент. Активни, зато што уноси и себе лично, свој израз, ограничења и успоне своје људске природе. Али ипак инструмент, зато што без Бога нико ту не може створити ништа, дакле ништа без учешћа у мистерији самога божанског стварања. Генеза уметности, књижевног израза или лепоте у ужем смислу, јесте, у склопу таквих погледа, нешто истоветно са генезом света и нешто што се корени у тајнама космогоније у најширем смислу речи.

Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности (Византијски књижевни канон у српски службама средњег века), СКЗ, Беогрд, 1997

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Ђуро Шушњић, КУЋА СЕ ГРАДИ ОД КРОВА

Кад неко гради кућу или храм, мора прво да има план или нацрт куће или храма у глави, да би онда позвао зидаре. Ми, сањари, градимо од крова. Људима од крви и меса препуштамо приземне радове.

Ђуро Шушњић, МЕТОДОЛОГИЈА, Чигоја штампа, Београд, 2007.

Жарко Видовић, ФИЛОЗОФИЈА И ФИЛОСОФИЈА

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 22), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ОТАЦ, МАЈКА И РОДИТЕЉИ

Кад кажемо „отац“ или „мати“ („мајка“), то није исто што и родитељ, родиља, родитељка, телесни родитељи! Отац и мајка су родитељи продуховљени божанском љубављу и бригом за децу. Едип није убио оца, него родитеља који није могао да му буде отац, јер се више плашио за своју власт, него за добро детета.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 32), Светигора, Цетиње, 2008

Меша Селимовић, СЛУШАЛАЦ ЈЕ БАБИЦА У ТЕШКОМ ПОРОЂАЈУ РИЈЕЧИ

„(…) Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а слушање је важније од разумијевања.

Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самом себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути дијелом слике који се наметне. Тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је потребна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.“

Меша Селимовић, ТВРЂАВА (друго поглавље Туга и смијех, пасус први и други), електронско издање