Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Advertisements

Јосиф Бродски, ЦРНИ КОЊ

„Црно небо — од тих ногу светлије,
са тамом није могло да слије.“

Те вечери, покрај нашег огња
Угледасмо смо једног црног коња.

Ја не памтим од њега ништа црње.
Ко угаљ су му биле ноге црне.
Црн је био ко ноћ, ко пустош слепа.
Црн је био од гриве до репа.
Но другачије су се црнела
леђа, што за седло нису знала.
Стајао је непомично. Ко да спава.
Копите црне, у нама страва.

Био је црн, трнуле су сени.
Толико црн, бити не може црњи.
Толико црн, ко поноћна магла.
Толико црн, ко у срцу игла.
Толико црн, ко дрвеће далеко,
Ко место под ребром дубоко неко.
Ко јама у земљи, где је зрно.
Ја мислим: у нама све је црно.

И још црњаше на наше очи!
Сат откуца време поноћи.
Не приђе нама он ни корак.
Сапима његовим завлада мрак.
Већ му се леђа нису видела.
Ни једна тачка није светлела.
Очи беле, ко две пукотине.
Још страшније му бехоше зене.

Ко да је нечији негатив био.
Због чега ли је  трк зауставио,
и остао са нама до јутра?
Зашто ли га је привукла ватра?
Зашто је ваздух црни дисао?
Зашто је гранама црним шкрипао?
Зашто му је из очију лила тама?

Јахача је тражио међу нама.

1962.

Јосиф Бродски
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Димитрије Богдановић, ИСТОРИЧНОСТ ЈЕ У ДУХОВНОЈ ЕГЗИСТЕНЦИЈИ ЛИЧНОСТИ…

Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (цитирано према: Ђуро Шушњић, Жетва значења, стр. 11, Чигоја штампа, Београд 2005.)

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ОЦИ — ПЕСНИЦИ

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (Свети Јефрем Сирин, стр. 25) Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.

Св. Климент Римски, КАД ДВОЈЕ БУДУ ЈЕДНО…

Глава 12.

Дакле, сваки час ћемо очекивати долазак Царства Божјег у љубави и праведности, зато што не знамо дан појављивања Божјег. Сам Господ на питање једног ученика, када ће доћи Његово Царство одговори: када двоје буду једно, и спољашње буде као унутрашње, и мушко заједно са женским буде — ни мушко, ни женско.¹ Али двоје бивају једно када ми једно другом говоримо истину, и када у два тела непритворно постоји једна душа. И — спољашње као унутрашње значи следеће: унутрашње означава душу, а спољашње тело. Зато, као што је твоје тело видљиво, тако и душа твоја треба да се да се види у добрим делима. И мушки пол с женским ни мушки ни женски — то….²

Св. Климент Римски, Друга посланица Коринћанима (одломак)

Превео са руског: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

1. Ове речи су нису позајмљене из канонских књига Еванђеља, већ из апокрифног Еванђеља египћанског, сведочи Климент Александријски (Strom. III, 13). Наведено питање Спаситељу приписује се Соломији.

2. Овде за завршава текст посланице који је до нас дошао у Александријском рукопису. Недостајуће објашњење последње тачке можемо допунити из Клмента Александријског (Strom. III, с. 9), где се по мушким подразумева гнев и јарост; под женским – жеља  који се морају прекинути.

(Изворник: Писания мужей апостольских. — Рига: Латвийской Библейское
Общество, 1994. — Стр. 151–164, 401–406. Перевод П. Преображенского.)

Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Руми, ТИ СИ!

Једног дана човек је пошао у посету својој Вољеној. Дошавши до њене палате, покуцао је на врата.
„Ко је тамо?“ — упитала је Вољена а он је одговорио:
„Ја сам, човек који те воли!“
„Одлази,  — рекла је Вољена  — ти мене не волиш.“
Прошле су године… Човек је поново дошао до врата своје Вољене и покуцао.
„Ко је тамо?“  — упитала је Вољена.
Но, овога пута, човек је одговорио:
„Ти си!“
„Сада када си ти – ја,  — одговорила је Вољена  — сада можеш ући!“

Руми

Превео са руског: Александар Мирковић

Извор: Руми – цитати

Иво Андрић, ИГРА

Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ, не могу без игре. Реч, боје, звук, линије и облици, то су састојци дела или, боље речено, елементи који се, складно повезани игром, стапају у уметничку творевину и њен коначан свет. Кад не би било игре, наш дух би био опседнут тескобом.

А и шта је наш живот до упорна игра са добром и злом, са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу као неизбежним деловима судбине и света.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977