Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.

Advertisements

Св. Климент Римски, КАД ДВОЈЕ БУДУ ЈЕДНО…

Глава 12.

Дакле, сваки час ћемо очекивати долазак Царства Божјег у љубави и праведности, зато што не знамо дан појављивања Божјег. Сам Господ на питање једног ученика, када ће доћи Његово Царство одговори: када двоје буду једно, и спољашње буде као унутрашње, и мушко заједно са женским буде — ни мушко, ни женско.¹ Али двоје бивају једно када ми једно другом говоримо истину, и када у два тела непритворно постоји једна душа. И — спољашње као унутрашње значи следеће: унутрашње означава душу, а спољашње тело. Зато, као што је твоје тело видљиво, тако и душа твоја треба да се да се види у добрим делима. И мушки пол с женским ни мушки ни женски — то….²

Св. Климент Римски, Друга посланица Коринћанима (одломак)

Превео са руског: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

1. Ове речи су нису позајмљене из канонских књига Еванђеља, већ из апокрифног Еванђеља египћанског, сведочи Климент Александријски (Strom. III, 13). Наведено питање Спаситељу приписује се Соломији.

2. Овде за завршава текст посланице који је до нас дошао у Александријском рукопису. Недостајуће објашњење последње тачке можемо допунити из Клмента Александријског (Strom. III, с. 9), где се по мушким подразумева гнев и јарост; под женским – жеља  који се морају прекинути.

(Изворник: Писания мужей апостольских. — Рига: Латвийской Библейское
Общество, 1994. — Стр. 151–164, 401–406. Перевод П. Преображенского.)

Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Руми, ТИ СИ!

Једног дана човек је пошао у посету својој Вољеној. Дошавши до њене палате, покуцао је на врата.
„Ко је тамо?“ — упитала је Вољена а он је одговорио:
„Ја сам, човек који те воли!“
„Одлази,  — рекла је Вољена  — ти мене не волиш.“
Прошле су године… Човек је поново дошао до врата своје Вољене и покуцао.
„Ко је тамо?“  — упитала је Вољена.
Но, овога пута, човек је одговорио:
„Ти си!“
„Сада када си ти – ја,  — одговорила је Вољена  — сада можеш ући!“

Руми

Превео са руског: Александар Мирковић

Извор: Руми – цитати

Иво Андрић, ИГРА

Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ, не могу без игре. Реч, боје, звук, линије и облици, то су састојци дела или, боље речено, елементи који се, складно повезани игром, стапају у уметничку творевину и њен коначан свет. Кад не би било игре, наш дух би био опседнут тескобом.

А и шта је наш живот до упорна игра са добром и злом, са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу као неизбежним деловима судбине и света.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Димитрије Богдановић, ПРАВИ АУТОР УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА…

Енергија стварања, креативна моћ, јесте божанска способност која се саопштава створеном бићу и којом то створено биће постоји и наставља да ствара. Стога је у крајњој линији прави аутор свакога уметничког дела, по томе схватању, сам Бог; човек је активни божји инструмент. Активни, зато што уноси и себе лично, свој израз, ограничења и успоне своје људске природе. Али ипак инструмент, зато што без Бога нико ту не може створити ништа, дакле ништа без учешћа у мистерији самога божанског стварања. Генеза уметности, књижевног израза или лепоте у ужем смислу, јесте, у склопу таквих погледа, нешто истоветно са генезом света и нешто што се корени у тајнама космогоније у најширем смислу речи.

Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности (Византијски књижевни канон у српски службама средњег века), СКЗ, Беогрд, 1997

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Ђуро Шушњић, КУЋА СЕ ГРАДИ ОД КРОВА

Кад неко гради кућу или храм, мора прво да има план или нацрт куће или храма у глави, да би онда позвао зидаре. Ми, сањари, градимо од крова. Људима од крви и меса препуштамо приземне радове.

Ђуро Шушњић, МЕТОДОЛОГИЈА, Чигоја штампа, Београд, 2007.

Жарко Видовић, ФИЛОЗОФИЈА И ФИЛОСОФИЈА

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 22), Светигора, Цетиње, 2008