Кад се изненада појави пред путником, укривен шумском склопу, мали манастир обрадује човјека топлом цигленом бојом својих кровова и ниских кубета опкољених раскошним орашјем. Све је ту у обичним људским сразмјерама, израсло из душе скромног мајстора неимара, доступно и сељаку аргату, чији орах, посађен за спас душе и на увеселеније поклоницима, већ одавна надраста позлаћене крстове светиње. Своји смо, дакле, и нећемо се замјерити, ако неко неког случајно покрије својом сјенком.
Тако је споља, а већ унутра, у тијесној манастирској цркви, одозго из куполе, гледа те, озбиљан и вјечно будан, византијски Исус Пантократор. Е, сад ми реци, зашто ли је он, дан и ноћ, запео да брине за наш спас, кад се и ми сами нисмо баш нарочито око тога претргли? Зато ли, ваљда, посјетиоци ријетко и дижу поглед пут његова лика, а кад крај крају дође, није баш ни пристојно у светом храму зијевати увис као кокош кад воду пије.
С иконостаса и околних зидова потамњели свеци, тмурни и ћутљиви, ослушкују кораке ријетких посјетилаца. Огуглали кроз вјекове на сва чуда, они више нит се боје, нит се радују чему. Давно су помрли блажени ктитори, осиромашили и разбјегли се приложници свјатаго храма сего, а христољубиво је војинство изгинуло у биткама против невјерних агарјана. Ћути, дакле, рабе божји, и трпи искушења као праведни Јов. Ево, ипак смо дочекали да замре лаки топот татарске коњице и звецкање криве димискије. Шта ли нам се спрема у неизвјесној будућности?
Отац Симеон, просијед и отежао калуђер, већ десетинама година чува опустјелу и запуштену свету обитељ. Помаже му Зрикан, потркуша, звонар, а по невољи и кувар, мутав попут овце. Чим први сутон, Зриле већ пободе нос у свој кожух и захрче, а отац Симеон остане сам у конаку да своди замршене рачуне од овога и онога свијета.
Минулих година, дешавало се, долута у манастир онемоћао калуђер. Дође ту да умре, па за дугих вечери, слабашним гласом, прича домаћину своје злехудо посно житије, све докле га тако, загледана у прошлост, изненада не позове Господ. Онда се прича прекине, а отац Симеон, још многи сутон касније, дочека сједећи на ниској каменој огради тијесна манастирског гробља. Ћути он, ћути самохрани гост потукач под свјежом хумком, а кад једног дана ипак постане јасно да се недовршена прича неће наставити, отац Симеон креће спора корака натраг у манастир. Запути се својој постојаној утјешитељици, безименој светој царици, која га толике године мимо гледа са дрвене иконе испод ниска црквеног свода.
— Пресвета царице, заштитнице, опет остадосмо сами… Опет сами.
Не говори јој о смрти свога госта, она стоји, узвишена и вјечна, изнад свега тога. Он јој се, у ствари, помало и правда што је који дан била занемарена, а сад, ево, опет смо сами, своји и више нема никог да омета и квари наше,тмурно усамљеничко друговање.
Прошло је већ неколико десетина година од онога дана кад је отац Симеон први пут крочио преко прага овог манастира, и први пут се, лицем у лице, сусрео с посвећеном владарком с прастаре иконе.
Била је то једна од оних, по грчким узорима рађених, василиса, светих царица, ликом и стасом као дјевојчица, с краљевском круном у златотканој одежди. Видећи је први пут, млади монах сажаљиво је уздахнуо:
— А шта ћеш ти овдје, јадо моја, у овој нашој тами и дивљини?
Пожалио је тањушну крхку царицу и већ првом приликом набавио мало сребрно кандиоце и упалио га пред њеном иконом. Отада је тај скромни жижак у црвеној чашици редовно опслуживан, постојано свијетлио пред лицем посвећене василисе, толико различите од осталих строгих и мрких светитеља, чак и од забринуте Богомајке, нагнуте над голишавим младенцем.
Једне вечери, враћајући се касно с неког сеоског погреба, каљав, прозебао и мало припит, отац Симеон обрадова се вјерном жишку у тами, приђе икони и прозукло упита:
— Бдијеш ли, златолика, а? А ја, недостојни, видиш ли какав излазим пред твоје часно лице. Невоља, велика невоља, царице моја, владарко.
Отада, редовно, кад год би се враћао одакле из околних села, с каквог обреда или светковине, тамни монах покајнички је прилазио својој василиси и, малчице се поводећи, тмурно се жалио:
— Знам, пресвјетла, опет ћеш окренути своје лице од мене, многогрјешног раба твојего. На ракијештину баздим, на бијели лук и такав се, ево, усуђујем да изиђем преда те. Праштај, света царице, и помени ме у молитвама својим.
Одлазио је затим у своју мирну ћелију и тамо у заупокојеној тишини престарјела конака, полако заборављао све напоре, тегобе и погубну гунгулу мирјанског свјетовног живота. На концу, у раздвоју јаве и сна, остајао му је у замрлој свијести само онај малени жижак и над њим света царица, неизмјенљива вјечита у својој чистој неуништивој љепоти. Таква је улазила у његов сан, блага незлобива господарица, која не памти и нигдје не биљежи његова овоземаљска прегрешенија, вољнаја и невољнаја.
Једног дана мирни манастир испуни се несвакодненом лармом и трком. Дошли су историчари умјетности, конзерватори и заштитници старина. Све су знали, све видјели као на длану, чак и оно што се крило под наслагама почађала малтера. Око златолике царице заграја вашарски бучна гомила
— Ово апсолутно мора на централну националну изложбу. Видите ли ви овај рад, овај чисти и профињени ликовни израз.
Отац Симеон се побуни са жестином и њему самом неочекиваном:
— Не, ово неће из ове свете обитељи!
— Али, драги оче, па ово је право откровење.
Откровење?! Шта о неком откровењу знају ови бучни свјетовњаци који ни једну једину облачну јесењу ноћ нису провели под овим тешким сводовима? Шта за њих значи смирена василиса, која зрачи неземаљском ведрином изнад овога нејаког жишка који се упорно бори с тамом?
Једно мршаво прозрачно момче, свијетлих очију, прихвати оца Симеона за руку.
— Пустите, драги оче, чуваћемо је као свој живот. Ево, ја вам ријеч дајем, из истог смо краја, земљаци.
Послије неколико дана отац Симеон испратио је кола са својом царицом. Потиштен као да прати покојника на његов посљедњи пут: со свјатими упокој! А кад се увече запутио у своју ћелију, пролазећи крај утуљена кандила, он тек тада коначно схвати зашто то понекад у пустој зимској ноћи тако очајно завијају вуци. Није то само од глади. Самоћа је страшнија од свега на свијету, али шта би Господ казао да крштена душа почне да завија?
Неочекивано, петнаестак дана касније, стиже оно тршаво момче с василисом, упакованом у безброј завоја и хартије кно да је рањеник.
— Оче, враћамо ти твоју царицу, она не може без манастира.
— Царицу?
— Јесте, драги оче. Стољећима навикла на овај манастир, изложена дрвена икона изненада је почела да ,,ради“, да се надима и потклобучује. Да би је спасили, морали смо, хитно да је вратимо на њезино старо мјесто. Касније ћемо видјети шта ћемо даље, мораће на лијечење.
Те исте вечери, свечан и узбуђен, отац Симеон поново је ужегао кандило пред иконом своје утјешитељице и пријекорно уздахнуо:
— Ето ти, пресвета, како је то у овоме гуравом свијету. Ни петнаест дана ниси провела тамо, а већ си почела губити свој свети лик. Шта ли ћеш тек онда рећи за мене, многогрешног, који никад и не вадим ноге из овога тешког земаљског блата!
Бранко Ћопић, ВАСИЛИСА И МОНАХ, (стр. 133-136), БИГЗ, Београд, 1977
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 