Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека вазда интересантан.
Корисно je удубити се често у душевни живот и обичних људи, утолико пак више необичних. Оно у самој ствари и не постоје обични људи; сви су људи необични, својеобразни, чудни и тајанствени. Природа не копира но ствара. Израз „Многи-Премноги“ (,,Vielzu – Viele“, Ниче) као назив обичних људи створила je немоћ наша, да се на свакоме од тих „Многих-Премногих“ зауставимо, у његову душу загледамо и његову необичност уочимо. Кад нам наша немоћ не би сметала, ми би се могли уверити, да су људи, које ми називамо обичним, довољно необични, довољно оригинални и довољно за нас поучни.
Још je поучније удубити се у живот оних људи, које ми називамо необичним. – По једној погрешној изреци један човек онолико људи вреди „колико језика говори“. Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека.
Николај Велимировић, Религија Његошева (у Критичка мисао философа и научника, Матица српска, Нови Сад, 1995)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 