/…/ Погодили сте. Романи никад не излазе на добро. Кад би имали да изађу на добро, не би било зашто да се пишу. Молим Вас, да неко усред ноћи назове ватрогасну станицу: „Хало! у мојој кући, улица и број тај и тај, није се десио пожар“ што би тамо помислили? Очевидно да је полудио. И, вјероватно, они би са своје стране одтелефонирали исту вијест станици за прву помоћ. Роман се пише само онда кад кућа гори. Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. Хвала лијепо, то препуштам другима. Ако је човјек спао на то да пише фантасничне романе, још не значи да се деградирао дотле да јури за успјехом у најширим редовима. Али то опет не смијете схватити тако као да кокетирам с ларпурлартизмом. Од тога се најодлучније ограђујем. Ларпурлартизам само понавља грубу погрешку социологизма, на који иначе управља своје стријеле: и један и други налазе сврху у умјетности у нечему различитом од њене праве сврхе: голе људске истине. Голе људске истине, велим, слободне од било какве усмјерености, слијепе за било какву сврховитост, суверено небрижне за посљетке који из ње слиједе. Јер чим није таква, она само фалсифицира и лаже. Идеологије и „осмишљене истине“ нису друго него нарихтавање лажних биланса у смршеном рачуноводству човјечанства. Ако се, дакле, у мом случају баш хоће да оперира са изразом ларпурлатизам, нека се то назове ларпурлартизам истине!
/…/ Фантазија је, драги мој, ако је само мало поближе упознамо, нешто управ забрињујуће плодно. Тек наоко она је у људима блиједа и анемична. Али, ако је превише драшкамо, копкамо, чепркамо, у њој се зна развити нешто као ланчана реакција, и тад збогом, дико! У умјетности уколико то није пуко упражњавање даних умјетничких précedé-a и механичко испуњавање даних формалних оквира – човјек ни иначе никад право не зна гдје ће и на што ће свршити. Код фантастичног романа та је опасност двоструко већа. Та, што је у ствари умјетност? Јесте ли се икад озбиљно то запитали? „Естетика — наука о љепом“, „уљепшавање практичне свакидашњице“? Таман. Мој господине, умјетност није ништа друго него процес којим, упркос нашим званичним „мишљењима“ и „увјерењима“ уз нос нашим декларираним „истинама“ сами себе откривамо да заправо мислимо и вјерујемо нешто сасвим друго, из дна нас ископавамо неке дубље, у ткиво нашег психофизичког организма заривене и од нас самих неслућене истине. И то је, упамтите, једини пут и начин којим се те истине уопће могу открити. Можете да их назовете нашим истинама-паразитима, истинама-уљезима, ако хоћете. Али то неће бити тачно: у ствари, уљези су оне друге „истине“, оне које у нас улазе путем наше свијести и уз неминову царинску и полицијску контролу наших свјесних опредељења и наших вољних интервенција. Тако долазимо до парадоксалног закључка да је у нама доиста „чиста мисао“ само оно што је у нас ушло тим „нечистим“ лимфним путем, тим алогичним и непојмљивим каналом. Можда је то један основни закон људске психе: и иначе, прошверцоване истине у нашем тајанственом бићу имају увијек извјесну предност пред легално увезеним, пред оним које се могу набавити у свакој јавној и овлаштеној продаваоници истине. Као да баш њихова прошверцованост пружа веће јамство за њихову аутентичност. Разумљиво. Кад би државе стале да корумпирају легуру своје монете, не би било нимало чудно ако би кривотворена монете улијевала више повјерења него законита. Умјетност је, драги мој, један узбудљив потхват духа, једна пасионантна игра самооткривања, пуна скривачица и закочица, бусија и препада; и у тој игри, као у полицијском роману, до посљедње странице не зна се ко је заправо убица, и нисмо ли можда убице ми сами. Као праобразац нека вам послужи прича о Едипу, вјероватно први, а свакако најузбудљивији криминални роман, у коме истражитељ током читаве истраге с несмиљеном бескоомпромисношћу, с неком чудном упорном страшћу трага за злочинцем — да би на концу положио руку на своје властито раме… То је умјетност. А камоли „умјетност као земаљски рај у овоземаљском животу“. И каквих ли узбуђујућих открића у фамилијарности с њом? Колике ли квантуме незнане енергије ми употребљавамо половицом на то да се другима прикажемо оним што нисмо, половицом да себи сакријемо оно што уистину јесмо? Злоупотребљавамо нашу подсвијест као невину малољетницу. Гурамо је да, заштићена велом своје невиности, некажњено за нас обавља најгнуснија дјела. У своме мраку, она нам фалсифицира испричнице и припрема моралне алибије. Она за нас организира читав један систем штитова и паравана, заклона и грудобрана, добрих уточишта и хладовитих азила за наш прави ја. Под маском симпатичне вјетроглавости крије се етички шпекулант, под маском немијешања и сачувања неокаљаних руку крије се комотни омисивини злочинац, под маском принципијелности и бескомпромисности крије се голи окрутник. Штит „чисте идејности“ скрива опортунисту и кукавицу а изглед лијене комбинације и расецкане хуманитарности камуфлира подмуког паука, злочинца с добрим нервима који чека, стрпљивог убицу на драм. Ми не видимо да не бисмо морали видјети, ми не чујемо да не бисмо морали чути, ми не мислимо да не бисмо морали знати. И ми фактично не видимо и не чујемо, ми фактички ништа не знамо, ми смо одиста у доброј вјери, ми смо мирне душе безбједни. И не стидимо се своје безбједности и своје мирне душе. Јер смо стрпљивом вјежбом развили унутрашње заштитне опне у ушима и очима, и измуштрали их до те мјере да се сад уистину без нашег знање и учешћа, као по дјеловању фотоелемента, саме од себе затварају и отварају тачно у прави час. У том праведничком незнању у тој удобној некривици, у тој подлој невиности и лежи наша права кривица. А ко би други био позван, питам Вас, да стргне те маске, да пробурази те паравне, да подигне те завјесице, да раскуба те кртичњаке, да помути та спокојства?
Зар држава, друштво? Али ти штитови и заклони и азили и паравани и јесу једино што пред њима важи и штити! зар њихове полиције, разних врста и имена? Али те полиције хају само за питање јавне угрожености или неугрожености, за моменат опасности или неопасности по поредак; за остало не питају. Кроз преширока ока на мрежи „колектива“, „друштва“, испада и спасава се ситни „појединац“, свакакв скот, кријумчарећи у души, као скривену драгоцјеност, квасац једног сутрашњег бајословног пакла. А од тих „појединаца“, од тог ситног појединачног скота, и опет се мијеси колектив и друштво. Нема „колективне свијести“, „друштвеног морала“, то је бесмислица. Постоји само лична свијест и индивидуални морал; а оно „колективно“ и „друштвено“ ту могу само да буду материја и објект те личне свијести и тог индивидуалног морала. Ето вам „естетике – науке о лијепом“! Ово је суштина умјетности. А њена јединствена, ненадмашива, незамјењива вриједност је у томе што је она једино подручје људског живота гдје је немогућа лаж и гдје је она просто аутоматски искључена: чим лаж само промли носић у умјетничком дјелу, смјеста се огласи неко упозорење, запишти као из Папиновог лонца – и истим махом престаје умјетност. Зато би чак и они који немају баш никакве везе с умјетношћу и баш нимало смисла за њу морали да буду захвални небу што постоји тај плутајући оточић истине у оцеанима мрака и лажи. Чак и онда кад сама себе најувјереније проглашава „савршено незаинтересираном“, „потпуно бескорисном“, „чистом од било какве моралне детерминације“, „лишеном било какве сврхе и циља“, она врши своју велику, ненадокнадиву мисију. Она се увијек и стално бори за истину, а, тиме, и за слободу. Слобода истине – зар може да буде и да се жели друга или већа слобода од те, мајке свих осталих слобода. Умјетност се бори за њу и не спомињући је, и не мислећи о њој, о ма чему причала и ма какве циљеве декларирала. Она то чини успут, бринући се само о својим властитим бригама, самим тим што је умјетност. Глуп или лицемјеран пјесник бранит ће се: „мене можете слободно поштедити, ја пјевам само о травама, о кишама, о облацима…“ Интелигентнији од њега, тиранин или цензор одговорит ће му: „Мани ти то, бато! о ма чему ти пјевао и биглисао, ти пјеваш увијек и једино о слободи. Постоје само две врсте пјесника: дворски пјесници – и пјесници слободе. Сад бирај!“ Због тога, макар и мутно интуирајући тај факат, сви тирани свијета, сви гушитељи слободе и затирачи истине, гуше и затиру умјетност. Дакако, они тврде да прогоне умјетност уколико је безидејна, „декадентна“, шупља играрија која је сама себи сврхом. А у ствари, прогоне је баш зато што није безидејна, што није сама себи сврхом. Биједници! А имају под руком тако једноставно средство да је разоружају, да је учине савршено безопасном! Морали би јој напросто рећи: „Лај ти штогод хоћеш, ја те се не бојим!“ Јер збиља, уколико умјетност уопће може да буде донекле опасна, то бива само онда ако јој придамо више важности него што стварно заслужује. Ако је игнорирамо, ако јој својим страхом не распирујемо самоувјереност и не преувеличавамо њен појам о властитој важности, она постаје више-мање безначајна ствар, играрија-разбибрига, забавица фантазије, нешто као ово данашње наше ћаскање. Јест! Али за тај став игнорирања треба одважности. Та одважност, пак, потјече из унутрашњег осјећаја снаге; а тај осјећај снаге рађа се из нашег истинског вјеровања у нашу истину. Та, што би друго могло да пода истинитост истини, него наша вјера у њу? Гдје су те истине-пепељуге које, непризнате и неспознате, сједе у запећку, ни од кога извикиване, ни од кога ношене? „Невјероватне истине“ су бесмислица и апсурд. Тек ношене на нашим грбачама, издигнуте на нашим штитовима, надуване хелијем наших заноса и наше вјере, истине постају истине. Иначе су празне кошуљице, спласнути балони који чамају за гредом као овнујски мјехури. Кад није ношена нашом вјером, надувана нашим заносом, или кад тај напон о њој ишчили и спласне, кад је неподобна да се отме сили теже и залебди над нашим главама, па да, надувана нашим рођеним дахом, и нас саме за собом повуче увис — тад истина није истина, или није више истина. И тад наша одважност није више снага већ насиље, аутентично (законито) чедо неснаге и страха. А најсвирепије су истине на умору! У своме посмртном грчу, оне каткад знаду да ошину репом тако да се потресе свијет из темеља. Загорчалих уста, подбулих вјеђа, крвљу подливена погледа све незајазније (незајазиво) крвожедне, као Калигула у сутон…
Владан Десница, ПРОНАЛАЗАК АТХАНАТИКА, (стр. 17 и 23-28), Прометеј, Нови Сад, 2019.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 