Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Advertisements

Иван В. Лалић, ДУХОВНИ ЗАВИЧАЈ

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не извуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)…

Међутим, тај „национални терен“ – или свест да на њему стојите – само је један предуслов. Реч је о тлу где песник мора да има своје корење – ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног„ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, то је она тачка из које најбоље видим и најпрецизније одмеравам време и простор; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; духовни завичај – јер о њему је реч – није нешто дводимензионално, нешто једносмерно. Пре га доживаљвам као некакав систем концентричних сфера, са својим одређеним средиштем. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведему у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања.“

Иначе улаз у светску поезију нашли смо давно, пре много векова. Заборавило се. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља када нам није јасно како се тамо улази. (1970)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997)