Исидора Секулић – МИСТЕРИЈИ ПУТА И СТАЗЕ

Мистерији путовања и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почеци.“ То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највећа тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкришљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.

Исидора Секулић – МИСТЕРИЈ ПУТА И СТАЗЕ (Stylos, Нови Сад, 2002)

Advertisements

Исидора Секулић – ПРАШТАЊЕ

Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.

А обичне су две форме. Врста примирја, уз разна уверавања и гестове, при чему се једна страна самохвали да је могла и горе увредити, али није; а друга страна се самохвали да је могла и она вређати, али није. И врста егзекуције: ако је осрамио ближњег докраја, узео над њим моћ џелата, онда је жртва обешена, а џелат у фраку и цилиндру упућује извињење лешини.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић – СВЕ У ЧОВЕКУ МОЖЕ СЕ ИЗ ВОЉЕ РОДИТИ, САМО ЉУБАВ НЕ

Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Отуда се, у разним облицима, враћа мисао о Божјој милости, и враћаће се. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)