„(…) Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а слушање је важније од разумијевања.
Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самом себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути дијелом слике који се наметне. Тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је потребна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.“
Меша Селимовић, ТВРЂАВА (друго поглавље Туга и смијех, пасус први и други), електронско издање
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 