Р.М. Рилке – СВЕТА УСПОМЕНА

Недеља, 5. септембар 1897.

(…) Није само драгоцено да се два бића препознају, од суштинске је важности да се она сретну у правом тренутку и заједно прославе дубоке и неме свечаности које их здружују у њиховим жељама да би били сједињени када се нађу сучељени са оулјама. Колико се само људи промашило зато што нису имали времена да се навикну једни на друге? Пре него што два бића имају права да буду заједно несрећни, потребно им је да упознају заједничко блаженство и да заједно имају неку свету успомену која чува исти осмех на њиховим уснама и исту чежњу у њихвим душама. Они тада личе не децу уједињену у радости за време божићног празника; кад налазе неколико минута за предах током дугих сивих дана, они седају једно уз други, и лицем према огњишту, причају у ноћи окупаној у светлости и уз мирис јеловог грања…

Та бића пролазе заједнички све олује.

Осећам то!

Р.М. Рилке,ЧИСТО ПРОТИВРЕЧЈЕ,( писма Лу Андреас-Саломе),Службени гласник, Београд,2008

Превео: Небојша Здравковић

Advertisements

Р.М. Рилке – ПОЛ ЈЕ ТЕШКО БРЕМЕ

Пол је тешко бреме; да. Али то је тежина наметнута нама, готово све што је озбиљно јесте тешко, а све је озбиљно. Ако то увидите и дођете до тога да из себе, из своје склоности и природе, из свог искуства и детињства сопственом снагом извојујете један потпуно свој однос према полу (без конвенција и обичаја), онда се више не морате бојати да ћете се изгубти и постати недостојан оног што је најбоље у вама.

Телесна наслада је чулни доживљај исто тако и као и само гледање или сам осећај којим неки леп плод испуњава човеков језик; она је велико, бескрајно искуство које нам је дато, сазнавање света, обиље и сјај свега знање. И није зло у томе што ми примамо то искуство; зло је што га готово сви људи злоупотребљавају и расипају и као дарж постављају по местима замора на свом животном путу, и схватају као разоноду уместо као прибирање за достигнуће врхунца. Та људи су и јело претворили у нешто друго: глад на једној, изобиље на другој страни помутили су јасност ове нужде, а слично су помућене и све дубоке, једноставне потребе у којима се живот обнавља. Али појединац може да их за себе избистри и чисто да живи (а ако не појединац , који је сувише зависан, онда бар осамљеник). Он може да се сети да је сва лепота у животињама и биљкама један тих и постојан облик љубави и чежње, и он може да види животињу, као што види биљку, како се стрпљиво и вољно спаја и множи и расте не из телесне насладе, не из телесне муке, него покоравајући се неминовним потребама које су веће од насладе и муке, и силније него воља и напор. О, кад би човек ову тајну, којом је земља испуњена до у њена најситнија стоврења, смерније примао и озбиљније носио, подносио и осетио колико је она ужасно тешка, уместо што је узима олако. Кад би имао страхопоштвање према својој неплодности, која је само једна и јединствена, било да изгледа духовна или телесна; јер и духовно стварање потичеиз телесног, исте је природе као и ово, и само је као неко тише, усхићеније и вечније понављање телесне насладе.

Мисао: бити творац, оплођавати, стварати“ није ништа без своје непрестане, велике потвреде и остварења у свету, ништа без хиљадоструке сагласности коју налазимо у стварима и животињама, и уживање у њој само је зато тако неизрециво лепо и богато што је она пуна наслеђених сећања на оплођавање и рађање милиона. У једној стваралачкој мисли оживљују хиљаде заборављених љубавних ноћи и испуњавају је величанствношћу и узвишеношћу. А они који се састају у ноћи и спајају у заносној наслади врше озбиљан посао и скупљају сласти, дубине и снаге за песму неког будућег песника, који ће устати да каже неисказане милине. И призивају будућност; па ако и лутају и слепо се грле, будћност ипак долази, нови човек се диже, и на темељу случаја што се овде наизглед збио рађа се закон по коме једно отпорно и снажно семе пробија до ћелије јајета која му отворена креће у сусрет. Не дајте се збунити оним што је на површинама; у дубинама све постаје закон. А они који тајну погрешно и наопако преживљују (а њих је веома много) губе је једино за себе сами и ипак је предају даље, као запечаћено писмо, и не знајући да то чине. И нека вас не збуни многострукост имена и замрешеност случајева.

Можда изнад свега лебди неко велико материнство као заједничка чежња. Лепота девице, бића „које (како сте лепо рекли) још ништа није остварило“, јесте материнство које себе наслућује и припрема, страхује и чезне. А лепоте мајке јесте материнство које већ служи, а у старици живи једна велика успомена. Па и у мушкарцу има материнства чини ми се, телесног и дуновног; његово стварање такође је нека врста порађања, а порађање је када он ствара из свог најдубљег обиља. Можда су полови сроднији него што људи верују, и велико обнављање света састојаће се можда у томе што мушкарац и девојка, ослобођених свих заблудних осећања и одвратности, неће једно друго тражити као супротности, већ као брат и сестра и суседи, а удржуживаће се као људска бића, да једноставно и озбиљно и стрпљиво, заједнички носе тешки пол који им је наметнут.

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак, 2012)

Превела: Вера Стојић

Р.М. Рилке – ВОЛИТЕ СВОЈУ ОСАМЉЕНОСТ

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
Р.М. Рилке

Ворпсведе код Бремена 16. јул 1903.

Али све оно што ће можда једном многима бити могућно може осамљеник већ сада да припрема и гради својим рукама, које мање греше. Зато, драги господине, волите своју осамљеност и бол што вам га проузрокује носите уз складне звуке тугованке. Јер они који су вам блиски, далеки су – кажете ви – а то показује да круг око вас почиње да се шири. И ако је ваша близина далека, онда је ваша даљина већ под звездама и веома велика; радујте се свом растењу и развоју, у које не можете никог да поведете са собом, и будите добри према онима који заостају, и будите сигурни и спокојни пред њима, и не мучите их својим сумњама и не плашите их својим поуздањем или својом радошћу, које они не би могли да схвате. Тражите неку једноставну и одану заједницу са њима, која неће морати неминовно да се измени ако ви сами будете постали друкчији; волите у њима живот у туђем облику и будите трпељиви према људима који старе и плаше се самоће, у коју ви имате поверења. Избегавајте да оној драми која је вазда напета иземђу родитеља и деце додајте нове сукобе; она истроши многу детињу снагу и исцрпе љубав родитеља, која делује и загрева и када не схвата. Не тражите савета од њих и не рачунајте на њихово разумевање; али верујте у љубав коју одржавају за вас као неко наслеђе, и уздајте се у то да у овој љубави полива снага и благодат из чијег круга не морате изаћи па да доспете сасвим далеко!

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак, 2012)

Превела: Вера Стојић

Р.М. Рилке – СВЕТЛА ТУГА

На холмах Грузии лежит ночная мгла;
         Шумит Арагва предо мною.
Мне грустно и легко; печаль моя светла;
         Печаль моя полна тобою,
Тобой, одной тобой… Унынья моего
         Ничто не мучит, не тревожит,
И сердце вновь горит и любит — оттого,
         Что не любить оно не может.
А.С. Пушкин

(…)Доживели сте многе и велике туге које су прошле. И ви кажете да је и то пролажење било тешко и онерасположило вас. Али, молим вас, размислите нису ли ове велике туге, напротив, прошле кроз саму средину вашег бића? Није ли се у вама штошта преобразило, нисте ли се негде, на било ком месту свог бића, изменили док сте били тужни? Опасне и опаке су само оне туге које износимо међу људе да бисмо их заглушили; попут болести које се површно и глупо лече, оне се само повуку, и после мале почивке, утолико страшније избију; и гомилају се у души и јесу живот, непроживљен, презрен, изгубљен живот од којег се може и умрети. Кад би нам било могућно да видимо даље него што нам знање допире, и још мало даље, преко спољних бедема наших слутњи, можда бисмо онда тугу подносили са већим поверењем него радост. Јер оне су тренуци у којима је нешто ново ступило у нас, нешто непознато; наша осећања занеме у плашљивој пометености, све у нама узмиче, настаје тишина, а оно ново што нико не познаје стоји усред те тишине и ћути.

Ја мислим да су готово све наше туге тренуци напетости коју осећамо као узетост, јер више не чујемо животно било својих запрепашћених осећања; јер смо сами с оним туђим што је ступило у нас; јер је за тренутак одузето све што је присно и навиком усвојено; јер стојимо насред прелаза где не можемо застати. Зато туга и пролази: оно ново у нама, оно придошло, ступило је у наше срце, ушло у његову најдубљу комору, па ни тамо више није, већ је у нашој крви. И ми не сазнајемо шта то беше. Неко би нас лако могао убедити да се ништа није догодило, па ипак смо се преобазили, као што се преображава кућа у коју је ступио гост. Не умемо рећи ко је дошао, можда то никад нећемо ни знати, али многи знаци говоре да будућност улази у нас на такав начин да би се у нама преобразила много пре него што ће се збити. И зато је од толике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас толико је ближи животу него што је онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији, отворенији у тузи утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо, утолико више ће оно бити наша судбина, и ми ћемо се у дубини душе осећати сродним и блиским њој када нас једног доцније дана „задеси“ (тј. из нас иступи пред друге). А то је потребно. Потребно је – и у том правцу кретаће се мало-помало наш развој – да нас не снађе ништа туђе, него само оно што нам већ одавно припада.

(…)Морали смо већ толике појмове кретања да преудешавамо у своме схватању, па ћемо се постепено научити и сазнању да оно што називамо судбином из људи самих излази на видело, а не улази споља у њих. Само зато што људи већином нису упили и у себе саме преобразили своје судбине, док су још живеле у њима, нису ни познали шта је то изашло из њих; оно им је било толико туђе да су у својој пометености и страху поверовали да је управо тог тренутка морало да уђе у њих, јер су се клели да никад раније ништа слично нису у себи налазили. Као што су се људи дуго заваравали у погледу сунчевог кретања, тако се и данас још варају у погледу кретања онога што долази. Будућност чврсто стоји, драги господине Капусе, а ми се крећемо у бескрајном простру.

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак, 2012)

Превела: Вера Стојић

Р.М. Рилке – ЉУБАВ

Зар не би требало да нам плоднији постану најзад
ти најстарији болови? Није ли време да се
од вољеног с љубављу ослободимо и да га
превазиђемо трептећи: као што стрела тетиву
превазилази, да би, сва се у одскок прибравши,
постала
више но што је. Јер останка нигде нема.
Р.М. Рилке – Девинске елегије

Рим, 14. мај, 1904.

(…) И волети је добро: јер љубав је тешка. Волети као човек човека: то је можда најтеже што нам је задато, оно крајње, последње искушење и испит, рад за који је све друго делање само припрема. Зато млади људи, који су у свему почетници, још не умеју волети: они то морају да нуче. Целим бићем, свим силама, усредсређени око свог самотног, узнемиреног срца чији ударци стреме увис, морају научити да воле.

(…) Волети, пре свега, не представља уопште оно што се зове нестајати, предавати се и спајати са другим бићем (јер шта би било спајање непречишћеног и незавршеног, још несређеног?); то је узвишен повод за појединца да сазрева, да у себи нешто постане, да постане један свет, свет за себе другом за љубав, то је велик, нескроман захтев који му се поставља, нешто што га одабира и опредељује за далека достигнућа. Само у овом смислу, као задатак да обрађује себе („ослушкивати и ковати дан и ноћ“), смели би млади људи да користе љубав која им се даје. Нестајање у другом бићу и предавање и свака врста заједнице, то није за њих (који још дуго, дуго морају да штеде и сакупљају), то је оно коначно, можда оно за шта читави људски животи сад још једва достижу.

(…) Овај напредак ће доживљавање љубави, које је сада пуно заблуда и лутања (спочетка сасвим против воље заосталих мушкараца), преобразити, из основа изменити, претворити у односу који је замишљен између човека и човека, не више између мушкарца и жене. А ова човечнија љубав (која ће се остварити са бескрајно много обзира и тихо, и добро и јасно у спајању и раздвајању) биће слична оној коју ми борећи се и с муком припремамо, љубави која се састоји у томе да две осамљености једна другу штите и поздрављају.

Р.М. Рилке – Писма младом песнику (Градац, Чачак, 2012)

Превела: Вера Стојић

Превео Девинске елегије: Б. Живојиновић

 

Р.М. Рилке – И УМЕТНОСТ ЈЕ САМО ЈЕДАН НАЧИН ЖИВЉЕЊА…У СВАЧЕМУ СТВАРНОМ БЛИЖИ СМО ЈОЈ…

И уметност је само један начин живљења и човек се може, живећи ма како, и не знајући, припремати за њу; у свачему стварном ближи смо јој, готово као суседи, него у они нестварним полуартистичким позивима који, варљиво приказујући блискост уметности, практично поричу и нападају постојање сваке уметности, као што то чини, на пример све новинарство и готово сва критика и три четвртине оног што се литературом зове и хоће да назове. Радујем се, једном речи, што сте пребродили опасност да западнете у то и што живите тамо негде у суровој стварности, усамљени и храбри.

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак-Београд, 2012)

Превела: Вера Стојић